Velikan naše moderne arhitekture Nikola Dobrović napisao je još 1946. sledeće: "Urbanizam i država imaju zajednički interes, ali uloga države je organizaciona, a arhitektura je ta koja ima viziju i daje sebi za pravo da određuje ulogu svima, pa i državi."

Danas od ovog stava nije ostalo ništa, jer u odnosu politike prema urbanizmu odavno ništa nije slučajno, niti se prepušta slučajnosti. Upravo zato, radi dobijanja najkvalitetnijeg urbanističko-arhitektonskog rešenja postoji institucija javnog i anonimnog konkursa. Međutim, da li su ova nadmetanja zaista anonimna, ili su samo "neophodno zlo" koje obezbeđuje nužnu podršku javnosti za neki društveno značajan projekat? Investitori koji imaju interes ne ispuštaju kontrolu ni nad konkursom. Oni utiču i na sastav žirija, gde po pravilu sede "podobni" članovi koji realizuju odluke moćnika. Ali, koje smo konkurse nedavno imali i kakav je njihov rezultat?

Na dva konkursa za uređenje beogradskog trga Slavija dobili smo više dobrih rešenja, a političari su odabrali najlošije - tipsku tzv. kinesku fontanu, što nijedan učesnik nadmetanja nije predložio. Nakon više konkursa i izrađenih projekata za rekonstrukciju Narodnog muzeja, usvojeno je vankonkursno rešenje malih intervencija, što nije ponudio nijedan učesnik na konkursima. Na nadmetanju za spomenik Zoranu Đinđiću prva nagrada data je učesniku koji je prekršio konkursne uslove jer nije imao pravo da učestvuje na njemu. Konkurs za zgradu Beogradske filharmonije je propao zbog kršenja uslova zaštite područja kulture od sva tri nagrađena učesnika. Prvonagrađeni rad na konkursu za stambenu zgradu u Gramšijevoj ulici predložio je rušenje čuvene zgrade "Ikarus", a prvoplasiran rad za Gradsku galeriju na Kosančićevom vencu nezakonito je proširio objekat na tuđu imovinu. Takmičenje za nacionalni spomenik Stefanu Nemanji iznedrilo je prvonagrađen rad sa ruskim, a ne srpskim nacionalnim simbolima. Na konkursu za urbanistički projekat područja Makiša, raspisivač konkursa je protivzakonito opredelio gradnju čak 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada!

Lista urbanističko-arhitektonskih celina projektovanih mimo javnih konkursa daleko je duža. Među njima su: rekonstrukcija ruševine Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, Studentskog trga, Gardoša, Muzeja savremene umetnosti, kompleksa Generalštaba, gradnje stambenog kompleksa na mestu nekadašnje Ambasade SAD, kompleksa "Belgrejd skajlajn", "Beogradske kule" i "Beograda na vodi", stambenog naselja "K - distrikt" podno Kalemegdana, Nacionalnog stadiona u Surčinu, desetine šoping-molova, stambeno-poslovni kompleksi i mnogi drugi. Bez obzira na to što su investitori nekih navedenih urbanističkih celina država, privatni strani ili domaći subjekti, proces urbanističko-arhitektonskog projektovanja morao je da prođe kroz institucije javnih konkursa.