Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

03. 11. 2017.  - Autor: Pressonline

"Danas sam se isplakao kao nikad u životu, tako nisam plakao ni na sahrani mog sina, malog Radenka"

- Oni su se bavili rukom, a detetu je glava visila o koncu. I na kraju je i taj konac pukao - neutešan je otac preminulog dečaka.

"Danas sam se isplakao kao nikad u životu, tako nisam plakao ni na sahrani mog sina, malog Radenka"

Foto: e-stock.us/Milos Rafailovic

- Ima tako dana, kao danas, kad mi prosto dođe. Naletim na neku sliku u telefonu, podseti me nešto na njega. I zaplačem, a ja retko plačem, verujte mi. I rasplačem se, kao danas, onako kako nisam ni na dan sahrane. Mislim da se nikad nisam isplakao kao jutros - priznaje mi Milan Nikodinović, otac malog Radenka koji je preminuo prošle godine nakon preloma ruke i neadekvatnog lečenja u lozničkoj bolnici "Doktor Milenko Marin".

U njegovom glasu osećam bes koji nadjačava tugu, ali i umor zbog nemoći da bilo šta promeni: ono što se desilo njegovom sinu, na prvom mestu, a potom i to što još niko nije odgovarao.

- Najkrivlji je ortoped Dobrivoje Bojanić, ali i doktori u Institutu za majku i dete u Beogradu. Oni su se bavili rukom, a detetu je glava visila o koncu. I taj je konac i pukao, na kraju. Ja nisam stručnjak, nisam lekar, ali zašto mom detetu nije amputirana ruka čim smo stigli u Institut - pita se poslednjih 13 meseci nesrećni otac.

Ipak, i posle godinu dana od smrti, Milan se nada nekoj pravdi. Kojoj? Ni sam ne zna. Jer, šta je pravda na zemlji, ako je dete pod zemljom?

Istraga je 12 meseci bila usmerena na doktora Dobrivoja Bojanića, ortopeda koji je Radenku, kako je sam rekao Milanu, "savršeno namestio ruku".

- Toliko "savršeno" da mi se, kada se sve to desilo, javilo desetine ljudi koje je Bojanić upropastio. Sve sam ih pitao zašto su ćutali, zar su čekali da dete od 8 godina nastrada od ruke takvog čoveka, pa da se onda probude? Ali, shvatio sam iz svih tih priča da mu niko ne sme ništa. Zašto? To ne znam - kaže mi Milan.

I nije to jedino pitanje koje je otac malog Radenka postavio.

 Sad kad je istraga proširena i na Institut za majku i dete, sećam se da sam posle smrti mog sina pitao vaskularnog hirurga zašto mu nisu amputirali ruku, na šta mi je odgovorio vikom i drekom - priseća se.

- Ako je postojao 1% šanse da preživi nakon amputacije, zašto to nisu uradili? Prosto su svi donosili pogrešne odluke - dodaje.
Porodica Nikodinović pokušava da živi kako najbolje zna, i kada ih pitate kako su, reći će: "Dobro". Ali, glas govori više od reči i jasno mi je da tu ništa nije dobro. 

Sve dok jednog dana sud ne kaže ko je krivac za smrt dečaka, čiji je život ugašen za jedan dan. Pa i tad će biti samo malo bolje.
Možda.

Izvor: Telegraf.rs

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage