Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

12. 04. 2019.

TRAGEDIJA U GRDELIČKOJ KLISURI NE SME DA SE ZABORAVI "Ono što sam tamo video je neopisivo, tražio sam ćerku i zeta... bili su među mrtvima"

"Tog 12. aprila, na drugi dan Vaskrsa, odvezao sam ćerku Anu i zeta Ivana Markovića do železničke stanice. Voz je bio prepun putnika. Ušli su u drugi vagon. Video sam da u kupeima nije bilo vojnika pa mi je i danas neverovatno da su meta bili civili. Opravdanja za tako nešto nema, osim zla kojie su namerno hteli da naprave".

TRAGEDIJA U GRDELIČKOJ KLISURI NE SME DA SE ZABORAVI "Ono što sam tamo video je neopisivo, tražio sam ćerku i zeta... bili su među mrtvima"

Foto:Blic

Ovako je u intervjuu za Novosti, dvadeset godina posle jednog od najvećih NATO zločina tokom agresije na našu zemlju priča Žarko Bjeletić, profesor hemije i nekadašnji direktor Medicinske škole, koji će danas posetiti mesto sećanja na svoje najmilije. Zapaliće sveće i položiti cveće koje je njegova Ana veoma volela, kraj spomen ploče na mestu stradanja i na mesnom groblju u Vladičinom Hanu gde su dvoje dvadesetpetogodišnjaka sahranjeni.

Foto: RTS / EPA;

Međunarodni putnički voz 393, na relaciji Beograd - Skoplje, na današnji dan pre dve decenije je pogođen sa dva NATO projektila, a još dve rakete pale su na obližnji putni most na Koridoru 10.

Kada je prvi projektil pogodio voz dok je prelazio Bistrički most na Južnoj Moravi, lokomotiva i prvi vagon odbačeni su daleko od mesta stradanja. Prvi projektil pogodio je početak drugog vagona, a drugi je spržio treći i zalepio za šine četvrti vagon. Čuli su se jauci preživelih putnika. Svuda okolo je bilo krvi i delova ljudskih tela. Skidali su ih i sa grana drveća. Osećao se miris spržene kože, a dolaskom na ulaz u Grdeličku klisuru odjekivao je lelek preživelih.

Foto: str / EPA;

O ovim jezivim prizorima godinama unazad pričaju svedoci koji su među prvima stigli na lice mesta. Rođake pojedinih putnika niko nije mogao da spreči da uđu u još užareni vagon. Nisu mogli da se pomire sa tim da se dogodilo ono najgore. Posle 20 godina, o ovim trenucima govore kao o "praznom nadanju".

Identifikovano je 15 poginulih, a više od 50 je povređeno. Mnoga tela nikada nisu pronađena.

Žarko je u intervjuu za "Novosti" rekao da su ćerka i zet tog jutra krenuli vozom u Vladičin Han, jer je Ivanu brat javio da mu je stigao vojni poziv i da ga zove otadžbina. Na put je pošao bez ikakve dileme, a i Ana sa njim, jer je želela da odloži trenutak njihovog rastanka. Bili su zajedno od brucoških dana, a u braku tek pet meseci. Oboje su završili postdiplomske studije, kao najbolji studenti Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu i radili kao istraživači u leskovačkoj fabrici lekova "Zdravlje".

Foto: ana bjeletić i ivan marković / Privatna arhiva

U vreme redocnog odsluženja vojnog roka, Ivan je bio na ratištu oko Plitvica, pa se preko Tuzle vratio u Srbiju. Sa tenka na bosanskom ratištu Momo Kapor pozajmio je natpis "Smrt ne boli" i tako nazvao svoju knjigu koju je Ana čitala neposredno pred tragediju. U biblioteku su je umesto nje, vratili roditelji.

NATO je prvo negirao napad na voz, ali ga je kasnije, ipak potvrdio i nazvao "koletaralnom štetom". Ako nešto od gubitka najmilijih više boli, onda je to ovo bezdušno opravdanje za stradanje nedužnih. Leskovac i Vladičin Han sa pijetetom ih se sećaju i danas. Na adresu Bjeletića stiglo je i više od 500 telegrama izjava saučešća iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine.

- Ni danas ne mogu da ih čitam. Kroz kuću nam je prošlo mnogo ljudi. Bio sam tamo dvadesetak minuta posle bombardovanja. To je neopisiv prizor, koji nikada neću da zaboravim. Tražili smo Anu u Ivana u Vladičinom Hanu i u bolnici među povređenima. Nije ih bilo. Prepoznao sam ih među onima koji su stradali - priča neutešni Žarko.

U znak sećanja na ovaj zločin nad civilima, koji su pod bombama NATO agresora pokušavali da žive normalno, na mestu tragedije podignuto je spomen - obeležje na kom je ispisano: "Da se ne zaboravi!". Tu se svake godine , 12. aprila okupljaju članovi porodica poginulih, povređenih, predstavnici brojnih institucija i organizacija, leskovačke lokalne samouprave i srpske železnice.

Putnički voz 393, tačno u 11 časova i 39 minuta, i danas će zastati na odavno obnovljenom Bistričkom mostu i oglasiti se sirenom. Taj zvuk se već 20 godina širi dolinom Južne Morave i ne dozvoljava da se stravičan zločin ikada zaboravi.

- Dobro je što se širom Srbije u poslednje vreme organizuje obeležvanje svih NATO zločina. Da te žrtve ne padnu u zaborav, i da se novim generacijama ukazuje na to šta su zločinci uradili - zaklj8učuje Žarko Bjeletić.

Izvor: blic.rs

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati