Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Reporter Pressa na jednoj od najbizarnijih sahrana u Srbiji

29. 08. 2010.  - Autor: M. MAJSTOROVIĆ - VLADA ARSIĆ

(VIDEO) Žurka na sahrani: Ako umrem bela vilo...

Poslednja želja u našem narodu je svetinja. Ne biraju se ni načini, a ni sredstva da se ispuni. Tada se krše običaji, ruše stereotipi, opravdanje pred svetom glasi „On je tako želeo". A Svetislav Lučić iz sela Todorin Do, ušuškanog među brdima mioničkog kraja, zakleo je svog bliskog rođaka da ga na onaj svet isprati uz pesmu Cigana, a najboljeg prijatelja Tomu Mačka da se proveseli, onako kako samo on ume...

b2
ovde možete pogledati video

U kući Lučića, uz opelo, pokojnika je oplakalo celo selo, bliža i dalja rodbina. Ali na groblju nije bilo mesta za suze i kuknjavu. Poštovala se poslednja želja seoskog trgovca zvanog Lacoje, boema koji je sa svojim najboljim prijateljem za života mnogo puta dočekao zoru u kafani.

Tek što je lopatom potapkan grob i pobodena krstača u ilovaču, taktove krampa zamenili su bas, harmonika i violina.

- Samo za Mačka i Lacoja - uzviknuo je Toma, grleći pivsku flašu iz koje na humku odli malo u zemlju i za pokojnika.

A muzičari, kao da svakog dana sviraju po seoskim grobljima, bez ikakvih predrasuda zasviraše stari hit Safeta Isovića.

- Ako umrem bela viloooo, da l' bi tebi žao biloooooo.... - odjekivalo je grobljem i selom, a u očima onih koji su došli da isprate pokojnika nije bilo ni trunke čuđenja. Kao da je svakog iz sela muzika ispratila na onaj svet.

s1
žurka na sahrani

Došaptavali su se međusobno, kao da žele da opravdaju i selo i sebe, a i pokojnika i pred Bogom i pred narodom.

Ponesen tugom, pesmom i atmosferom, Toma otkide dugmad sa košulje udarajući se pesnicama u grudi, izmičući se unazad kako bi ljudi mogli da priđu iznad krsta da zapale sveće i oproste se od rođaka, prijatelja i komšije.

s2
žurka na sahrani

A navika je navika, običaj je običaj, a i valja se, ili je opet on tako želeo, tek se Toma lati za džep i poče da kiti muziku novčanicama, a oni nastaviše u istom maniru: „Milorade, bekrijo, sve si pare popioooo..."

- Nije baš često, al' dobro, dešavalo se da pokojnika pratimo muzikom. Ako umre neko mlad, ko se nije ženio, kome u avliji nije sviralo kolo, pratili smo ga muzikom. Ali još se nije oko groba pevalo i veselilo... - reče jedan od komšija čekajući u redu za ručak. Jer takvi su običaji, mora nešto i da se pojede i popije za dušu...

s3
žurka na sahrani

- Voleo je Lacoje pesmu, društvo, kafanu... Mogao je da poživi još neku godinu.. Tek mu je še'seta... Ode da se operiše, a vratiše ga kući u sanduku... Šta ćeš, neće Bog pravo, uzima samo ono što valja. A ja sam sama, skoro mi je osamdeset godina, a on je hteo sve da mi pomogne... Eto, moj Vesa umro je odavno, deca otišla u svet, a Laca mi pomogne sve što treba - priča baba Mica dok pali sveću na grobu davno umrlog muža, kome poruči:

- Slušaj, Veseline, nemoj da me zoveš, ja ne mogu još da dolazim. Imam ovde puno posla. Evo, umro naš Laca, i muziku su mu doveli, znaš da je tako voleo. A ja sad odo' kući, ima vremena, doći ću kod tebe kad završim sva posla...

s4
žurka na sahrani

Muzičari posle polučasovnog „bloka pesama", kako bi rekli ovi VIP pripadnici estrade, zadovoljno trljajući ruke zbog dobrog bakšiša spakovaše instrumente, a ljudi polako počeše da se razilaze. Imaće selo o čemu da priča mesecima... Već su počeli da se došaptavaju, a žene zakazuju popodnevnu kafu. Jer ne svira muzika na groblju u Todorinom Dolu svaki dan. Samo kad umre Lacoje ili neko, daleko bilo, mlad...

POKOJNIKU ZA DUŠU, ŽIVIMA NA RADOST

Magijski rituali nad odrom pokojnika, neumerene gozbe i pijanke, podizanje vila na groblju i sahranjivanje pored kuće pokojnika, samo su neki od običaja. Crkva bezuspešno apeluje da se sa ovom praksom prekine

BEOGRAD - Najpre raskopaju grob, izvade kovčeg, a zatim ga otvore. Pokojnika usprave, belom maramicom mu prebrišu lice i okrenu ka prvom jutarnjem suncu. Reč je o drevnom posmrtnom običaju homoljskih Vlaha, za koji tvrde da je odavno zaboravljen. Ipak, kada se zna da je poslednji obred otkopavanja pokojnika obavljen pre nekoliko godina u Debelom Lugu kod Majdanpeka, jasno je da običaj nije zamro.

Ovo je samo jedan u nizu pogrebnih običaja širom Srbije, koji svojom zanimljivošću i živopisnoću, još više bizarnošću i neukusom, često zbunjuju učesnike završnog čina. Poslednji slučaj sahrane u Todorinom Dolu kraj Mionice, gde je pokojnik ispraćen uz kafansku muziku, opšte pijanstvo i lumperajku, samo je još jedna potvrda da smo neprevaziđeni kada treba napraviti događaj za pamćenje. Neumereno konzumiranje alkohola i tovarenje želuca se oduvek podrazumevalo, a jedino opravdanje je da to ne činimo zbog sebe, već zbog pokojnika i za njegovu dušu?!

Nesumnjivo da običaji, posle jezika, predstavljaju najživlji deo kulture jednog naroda, koji se kontinuirano menjaju, dopunjuju, proširuju i vremenom delimično zaboravljaju. Stoga i ne čudi uzrečica „koliko sela, toliko i običaja"! Međutim, ako zanemarimo njihove idejne tvorce, vazda prisutne baba-devojke koje uvek i u svakoj prilici znaju „šta se valja, a šta ne", sve češće gledamo i neke nove „vernike" koji svojim ponašanjem potvrđuju da nam u skaradnosti nema premca u svetu.

Po sahrani se gazda poznaje!

U našim običajima pomodarstvo je toliko uzelo maha da se rodbina i prijatelji pokojnika bukvalno zadužuju kako bi luksuznom pogrebnom opremom, grandioznim spomenicima, pa čak i kućama iznad groba zasenili publiku i time dokazali statusni simbol. U istočnoj Srbiji, pa čak i u okolini Beograda, pojedina groblja nazivaju „hajat" ili „karington", jer su pojedine grobnice i kapele koštale više nego komforna garsonjera. Za posmrtnim zdanjem ne zaostaje ni oprema, pa se u večnoj kući, uz kovčeg pokojnika, instalira i satelitska antena, uvode telefoni, ostavljaju televizori, DVD uređaji i druga tehnika, na zidovima se lepe tapete, prostiru se tepisi i postavljaju zavese. Nažalost, u ovom luksuzu pokojnik obično ne uživa dugo, jer njegova imovina ubrzo postaje plen bezobzirnih pljačkaša.

U zapadnoj Srbiji, posebno u okolini Užica, Valjeva i Bajine Bašte, pokojnik nema posebnih želja. Ne insistira na „krovu nad glavom", preteranom komforu i spomeniku „a la Tutankamon", ali mu je važno gde će da počiva. Po pravilu, što dalje od groblja! Kada se krene putem od Bajine Bašte prema Perućcu, skoro na svakoj njivi se vidi jedan ili dva usamljena groba. Za turiste je to još jedna retka, doduše bizarna turistička atrakcija, koja zahteva i posebno objašnjenje. Prema rečima Dragomira Antonića, etnologa, reč je o malom lukavstvu seoskog domaćina, koji time čuva imanje i nakon smrti?! Naime, običaj je u Srbiji da se nikada ne otuđuje njiva na kome je grob nekog pretka, pa su time i budućem nasledniku „vezane ruke". Lukavo, nema šta! Jedina nevolja je u tome što pokojnik svojim telom može da brani samo jednu njivu, pa prosto čudi kako već nekome nije palo na pamet da traži da se sahrani u delovima, na više lokacija. Sem toga, ne treba zaboraviti da je bilo i slučajeva da se sahrana obavi pored same međe, tik ispod prozora komšije koji se, očigledno, još za života pokojniku nečim zamerio. Mnogi su se zbog toga obraćali i sudu, ali je broj ekshumacija tako sahranjenih, koliko znamo, ravan statističkoj grešci.

U skaradnosti prilikom sahrana ne zaostaju ni ostali učesnici tužnog skupa, prijatelji, komšije i rođaci, svi oni kojima je ovaj čin, takođe, prilika da iskažu svoje poštovanje prema umrlome, još više prema svom bogatstvu. Počev od umrlica preko cele strane u dnevnoj štampi, pa sve do kubika cveća koje se samo nekoliko dana kasnije pretvara u gomilu smeća.

Naravno da ukućani i članovi porodice od ovoga nemaju nikakve koristi, ali zato imaju ogromne troškove. Naime, svaki gost se mora posebno dočekati, a sve se to, najposle, pretvara u Ivkovu slavu. Običaj je u zapadnoj Srbiji, ali i u drugim krajevima zemlje, da se svakom grobaru, onome ko je kopao raku, dariva ćebe, nosiocima kovčega i krsta košulja, a redarama, onima koje posluju u kući i pripremaju ručak, peškir! Ali, to je tek početak. Po svojim razmerama, sahrana u Srbiji znatno prevazilazi troškove organizacije ispraćaja u vojsku, krštenja ili veridbe. Jer ako se svadba može obaviti i sa samo jednim svečanim ručkom, sahrane mogu da potraju i danima.

a

TO SU OBIČAJI
n Za razliku od zapadnih zemalja, u Srbiji je važno da što više ljudi dođe na sahranu. Smrt se oglašava umrlicama, plakatima, a odnedavno čak i preko internet sajtova.
n Pratnja sa pokojnikom obavezno staje kod raskršća, jer se veruje da će time umrli zaboraviti put i da se neće vraćati da uznemirava svoje bližnje.
n Nakon povratka sa sahrane niko ne sme da se okrene, jer će ga pokojnik „povući" sa sobom.
n U većem delu Srbije na grob se izlazi sedam dana zaredom, ali u centralnim i jugoistočnim delovima zemlje i svih 40 dana.
n U jugoistočnoj Srbiji daća za preminule se primenjuje svih 365 dana do isteka prve i još 11 velikih pomena do isteka sedme godine od smrti pokojnika. Ako su umrle mlađe osobe, starije žene u porodici nose crno svih sedam godina, a ponekad i doživotno.
n U istočnoj Srbiji u blizini humke se sadi drvo šljive, koje se ukrašava vešačkim cvećem, maramicama i liciderskim srcima. Cilj je da se duša umrlog veseli i da na grane sleću ptice koje će praviti društvo upokojenom.
n U južnoj Srbiji smrt najrođenijeg oglašava najstarija žena u familiji, koja seda pred kuću i bolno nariče. U opštem leleku pridružuju se i druge žene, koje 24 sata neprestano nabrajaju dobra dela umrlog.
n U okolini Negotina se uz uzglavlje pokojnika pali posebna sveća koja se tog dana izliva „po njegovoj meri"?! Tanka je, ali mora biti duga koliko je umrli bio visok.
n Vlasi ispraćaju mrtve sa pesmama u kojima se objašnjava umrlom šta ga sve čeka na onom svetu.

Saučešća u kući žalosti ponekad se izjavljuju i nedelju dana nakon smrti, a sofre se postavlju i pre i posle ispraćaja na groblje. Jede se na dan smrti, uoči sahrane, jede se i nakon nje, baš kao i trećeg, sedmog i četrdesetog dana. Naravno, „ožalošćeni" će se gostiti i za šest meseci i za godinu dana. Uz sve to, običaj je da se pridošlicama, prilikom povratka, dobrano napune i torbe sa hranom i pićem kako bi mogli sa obedom da nastave i kod kuće. I, naravno, sve to u ime pokojnika i za dušu umrloga.

Valja se dobro najesti

Koliki smo i kakvi vernici najbolje potvrđuje činjenica da se dosledno držimo običaja za koje, obično, i ne znamo šta znače. Najčešće je jedino objašnjenje onih koji sve „znaju i sve pamte" da se nešto valja ili ne valja. A valja se svašta. Počev od toga da odmah nakon smrti u kući pokojnika pokrivaju ogledala i televizori, da se pokojniku vezuju ruke i noge, da se nikako ne dozvoli mački ili drugoj životinji da priđe lešu, pa čak i to da se iglom ili kakvim drugim oštrim predmetom pokojnik probode kako se, kažu, ne bi povampirio. Međutim, teško da će vam iko objasniti zašto se umrla osoba mora iznositi s nogama napred, zašto se obaraju klupe odmah nakon podizanja kovčega, zašto za sofrom uvek mora da sedi paran broj ljudi (onaj neparni je sam pokojnik), a još manje zašto se istog dana izdaju tri daće, od kojih jedna mora da bude posna. Posle obilne večere nakon povratka sa groblja, već ujutru ožalošćena porodica mora da iznese posna jela u vidu pasulja, ribe ili nečeg sličnog, da bi odmah zatim, kada se običaj „odradi", gosti prešli na nešto konkretnije - prasetinu ili jagnjetinu!

Srpska pravoslavna crkva već godinama apeluje da se prizovemo pameti i da celom činu damo više mere i dostojanstva. Nažalost, bez većih uspeha. Molba pokojnog patrijarha Pavla da umesto cveća pomognemo porodici pokojnika da bi lakše iznela ovaj teret, po svemu sudeći, nije zaživela. Valjda i zato što ogromni buketi ili venci i dalje deluju transparentnije od diskretnog nuđenja novca. Domaćin koga je zadesila smrt u kući, onaj koji najviše oseća bol i tugu za umrlim, mora da organizuje sahranu, ispoštuje običaje i dočeka i nahrani „ožalošćene", ali barem do sada nije morao da angažuje muziku. Ako je suditi po onome što smo nedavno moglo videli u selu Todorin Do, pitanje je dana kada će i to vremenom postati običaj, a kasnije i obaveza.

b2
ovde možete pogledati video

Izvor: PRESS

Tagovi

Pročitajte još

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage