Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

POSLEDNJI SVEDOK KRVAVE BAJKE - Ekskluzivna ispovest jedinog Živog svedoka masakra u kragujevcu

18. 10. 2011.  - Autor: Violeta Nedeljković, Beograd

Sećam se: Ležim, a kuršumi me rešetaju po telu

Dragoljub Jovanović (87): Oborio me rafal i prikovao za zemlju. Ranjen sam u nogu, posle su me u ležećem stavu pogađali, bila je to plotunska paljba koja je trajala pet-šest minuta. Ko god je davao znake života, dokrajčili bi ga

1
Dragoljub Jovanović (87) iz Ilićeva kod Kragujevca, jedini živi svedok masakra u Kragujevcu, u ekskluzivnoj ispovesti, nekoliko dana pred obeležavanje sedamdesetogodišnjice ovog krvavog događaja, otkriva kako je preživeo streljanje u Šumaricama.

Deda Dragoljub je svoje svedočanstvo, koje je istorijski iyvor prvog reda, dao na molbu Vlade Srbije.

Ova krepka starina, čiji je nadimak Ljube, rođen je 6. februara 1924. godine u Mečlovcu, sada Ilićevu, kod Kragujevca. I dan-danas, sećanje na oktobar 1941. napravi senku na njegovom licu. Priču, ipak, kreće od ranog detinjstva.

Pucali na sve živo

- Rođen sam u seoskoj porodici, otac mi je bio rabadžija. On je prevozio pesak za zidanje zgrada u Kragujevcu i odmah posle osnovne škole uključio je i mene da mu pomažem. Taj posao smo radili sve do okupacije 1941. godine - počinje ispovest deda Ljube.

Odmah zatim priseća se 19. oktobra 1941. godine:

- Bila je nedelja, otac i ja smo spremali drva za zimu. Moja kuća se nalazila na kraju Mečkovca, a na početku puta Kragujevac-Batočina-Lapovo. U jednom trenutku sam video grupu Nemaca koja je stajala iza mojih leđa. Došapnuo sam ocu: „Evo ih Nemci kod nas." U tom trenutku me je jedan udario u leđa. Svi su vikali: „Los, los." Ja ustanem, krenem, onako kako su me poterali ispred sebe. Onda je otac ustao i počeo da moli da povedu njega, a da ostave mene. Nisu prihvatili, samo su mu odmahnuli rukom.

Deda Dragoljub navodi da se to dešavalo između devet i pola deset ujutru.

- Mene su izveli na put koji ide prema Batočini. Prošli smo oko kilometar kroz selo, svuda gde smo nailazili na muškarce Nemci su ih hvatali. Ako bi neko bežao, pucali su. Onda su nas zatvorili u veliko školsko dvorište. Bilo je tu 200 muškaraca, ali su za njima polazili i žene i deca.

A

Predlog Pressa

Ove godine obeležava se 70 godina od masakra u Šumaricama. Na inicijativu Pressa, celokupna srpska javnost objedinila se oko ideje da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.

Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Tadić, premijer Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogobrojni pisci, akademici, istoričari, novinari, građani...

Vlada Srbije, na sednici u četvrtak, usvojiće i zvanično ovaj predlog, koji je prvi put posle Drugog svetskog rata pomirio celu Srbiju, i proslediće ga Skupštini na usvajanje.

 

Sve što se potom odigravalo, kaže, slutilo je na veliku nesreću.

- Počeli su da nas postrojavaju po troje u vrstu. Tako su napravili jedan stroj, saznao sam kasnije da nas je bilo 107. Sa leve i desne strane stroja stajao je po jedan Nemac. Ostali su bili ispred i iza nas. Od školskog dvorišta išli smo otprilike 500, 600 metara i skrenuli na livadu iznad jednog brežuljka, gde su nas postrojili u polukrug. Ispred nas je počeo da se formira streljački stroj. Onda je ispred stroja izašao jedan folksdojčer i na lošem srpskom počeo da govori.

Od tog trenutka, kaže deda Dragoljub, počinje krvava drama.

- Poslednje što sam čuo bile su reči tog folksdojčera: „Vi koji svakodnevno ometate velike ciljeve Trećeg rajha..." Bilo je to poslednje što sam čuo, prekrio sam oči i okrenuo leđa streljačkom stroju u nameri da legnem. Tada me je oborio rafal i prikovao za zemlju. Ranjen sam prvo u desnu nogu, posle su me u ležećem stavu pogađali, bila je to plotunska paljba koja je trajala pet-šest minuta. Potom je prestala, ništa se nije čulo, poneki jauk i pucanj. Jedan je, posle sam saznao i ko, ležao licem prema zemlji i kukao. Prišao mu je Nemac i pucao u njega tri puta. Sva tri kuršuma pogodila su ga u glavu. Jedan mu je izašao na usta, drugi ispod nosa i treći na oko. Ko god je davao znake života oni su ga dokrajčili i opet se sve utišalo. Nema pucnjave, nema priče, samo se čuje plač žena koje su bile u toj grupi.

Kada su pomislili da su dokrajčili sve zarobljenike, Nemci su otišli.

- Jedna baba me je uhvatila za rever da me podigne, ličio sam joj na sina. Kaže mi: „Ej, sinko, nisi moj Jova." Nastavila je dalje da traži. A onda sam video majku. Pritrčala je i počela da me teši. U tom trenutku naišao je jedan seljak, tražio je svoje poginule, i ona ga je zamolila da me iznese sa tog mesta, da me stavi u šaš. On je malo oklevao, onda je kleknuo, ja sam ga obuhvatio oko vrata i tako me je odneo svojoj kući, udaljenoj oko 300 metara. Stavio me je na krevet, slušao sam kako govore da krv šiklja kroz slamnatu postelju. Majka se brzo snašla, javila da mi otac dođe kolima, da me uzme. Za nepunih 20 minuta, kola su stigla. Uneli su me u sobu, položili na krevet i onda su mi parali pantalone da lakše otiče krv i da speru rane. Pitao sam majku koliko imam rana, kaže tri. Malo kasnije kaže šest.

Mladima u amanet

Majka je, kaže, onda otrčala u centar mesta po lek.

- Imali smo prijatelje lekare. Pomogli su roditeljima da se brinu o meni. Narednih dana vodila se velika bitka za moj oporavak. Srećom, rane su zarasle, a noga koja je pretila da atrofira oživela je. U prvo vreme nisam mogao na noge da stanem. Lekari su rekli majci da budemo uporni. Konačno, osetio sam prvo da mi je mrdnuo palac. Nastala je radost u celoj kući. Zatim su, jedan po jedan, svi prsti proradili.

3
Vidovdan, 1941. godine ... Dragoljub sa drugovima iz škole

Ovim rečima Dragoljub Jovanović završava potresnu ispovest i naglašava da njegove priče ne bi ni bilo da mu se nisu obratili predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike.

- Koristim poslednje atome snage da budućim naraštajima ostavim u amanet ovu ispovest. Osećam da je to moja obaveza prema mojoj zemlji - ističe deda Ljube. 

Izvor: PRESS

Tagovi

Pročitajte još

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati