Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Naši reporteri proveli Vidovdan na vrhu Ovčara

01. 07. 2012.  - Autor: Vlada Arsić

Monahinje pod šatorskim krilom

Srpska Sveta gora: Prošlo je više od mesec dana kako je mati Jelena sa sledbenicama prognana iz manastira. Sada se mole bogu na vrhu čuke i polivaju temelje budućeg (raskolničkog ili ne) hrama.

s
Tražili smo im čabricu sira da preživimo makar nekoliko dana. Istu onu koju smo sami isirili i prikupili. Nisu nam dali. Molili smo i za neku šerpicu, tek toliko da u gori imamo šta da skuvamo. Odbili su nas. I koru hleba da smo zaiskali, ne bi nam dali. Samo su nam rukom pokazali vrata i sa crkvenog praga oterali. Eto, takav je naš usud.
Mati Jelena, donedavno igumanija manastira Vaznesenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, kaže da nije ogorčena. Ne jadikuje i ne kune. Jedino se plaši Gospoda. Moli mu se svakog trena, svakog dana, na isti način kao što je to odvajkada činila. Ali, više ništa nije isto. Krišom i bez java, uvedena su neka druga pravila. Novo doba, pa nova i služba: kažu, drugačije se sada Gospodu moli. Nije shvatila, pa nije ni pristala. I zato je, valjda, i sama postradala. Kao i mnogo puta ranije, kao i svi drugi koji se ne odrekoše ni krsta ni Hrista. Tako, barem, ona misli.
s

Svetinja pod šatorom Mati Jelena primila ekipu reportera Pressa nedelje


Ko je tu vera a ko nevera

Tragom prognanih monahinja, strmom, vijugavom stazom do vrha Ovčara uputila se i naša ekipa. Iako smo krenuli na Vidovdan, na mesto odakle se, kažu, najbolje vidi panorama Čačka i jezero Međuvršje, nije nam bio naum da se zadržavamo i bilo šta da gledamo. Ponajmanje ko je tu vera a ko nevera, ko se oglušio o crkvene vlasti a ko o vekovni bogoslužbeni poredak. Želeli smo jedino da vidimo kako žive i kako opstaju same u planini. Bez krova nad glavom, bez vode, struje i hleba, bez svega onog što bi i jače slomilo. A opet, nismo znali ni da li će nas primiti, a još manje da li ćemo ih uopšte u gori pronaći. Jer, surova je to planina: mnogo staza, nigde putokaza; nikog koga biste sreli i za pravac upitali.
Još u Beogradu nam rekoše da postoje dva puta: jedan je kraći, brži i bezbedniji. Vodi od samog Vaznesenja, kroz portu manastira, pravo do čuke na kojoj su sestre svile svoje novo gnezdo. Ali, njime ne možemo. Kažu da kraj crkve stoji stražar i da nikog ne pušta. Ponajmanje one koji bi i sada da nečim crkvi prkose i jogunaste monahinje da pohode. Postoji i drugi put: znatno dalji, teži i strmiji. Od manastira Vavedenje, iz srca srpske Svete gore, rekoše nam da se levo odvaja uski, šumski drum. Leti je uglavnom prohodan. Na magistralu izlazi pod oštrim uglom, usred krivine, i do njega se može jedino preko pune linije.
Odavde, pa sve do malog zaseoka podno samog Ovčara, jedno dva kilometra, može se i automobilom. Dalje, ka nebu, uz strmu šumsku stazu teško je i pešice. Pa opet, narod prolazi. Malo, malo, pa neka grupa naiđe, odnekud s visina, kažu da iz manastira idu.
s

Manastir Vaznesenje Posle punih 38 godina ponovo muški manastir

A manastir, neobičan! Belo, šatorsko krilo razastrto na ledini, tek da se čovek malo zakloni od kiše i vrućine. Desno, pod njim, postavljen mali oltar sa ikonom, a levo su trpezarijski sto i klupe. Iza njega neki temelji izliveni, a nešto dalje i poveća brvnara.
- Kako je bilo, sad je odlično - mati Jelena nam prilazi, pozdravlja i odgovara na pitanje koje još nismo postavili. - A kako nam je bilo, sam Bog zna. Najcrnja beše prva noć, kada smo po mraku iz manastira isterane. Niti znamo kuda da pođemo, nit' smo znale kome da dođemo. Pa opet, hvala Gospodu, i to nekako pregurasmo.
A preživela je mati Jelena baš svašta tokom života. Samo u Vaznesenju provela je čitav vek, punih 38 godina. Kada je došla sa duhovnikom, ocem Savom Ćirovićem i još dve monahinje, 1974. godine, nisu znale šta će pre. Krov na hramu prokisao, porta razgrađena, nigde struje, vode, puta...
- Svojim rukama sam kopala rupe za bandere, dovela sam vodu sa izvora, podizala ogradu i koješta još radila - seća se. - Malo nas je bilo, a nevolja mnogo. Manastir nije imao svoju parohiju, nije imao svog imanja ni ikakvih prihoda, a valjalo je i graditi i od nečega živeti. Koliko sam samo suvaraka iz šume donela, sve što bi nam šumar dozvolio, samo da bismo se preko zime nekako ogrejali. Koliko je samo kamena prešlo preko naših ruku, koliko zemlje, gvožđa i peska, sve dok svetinju nismo obnovili i nove zgrade podigli. A sada...
aaa

Uz Artemija 120 sledbenika

Prošlo je nešto više od mesec dana od nesrećnih događaja u porti manastira Vaznesenja: grupa sveštenika je uz pomoć policije izbacila devet monahinja iz porte hrama, uz obrazloženje da su se oglušile o crkvene vlasti i odluke episkopa žičkog Hrizostoma, te da su prešle pod duhovno starateljstvo raščinjenog vladike Artemija.
Udruženi predstavnici duhovne i svetovne vlasti nisu štedeli ni vernike, koji su klečeći pevali crkvene pesme i time, kako je rečeno, pružali podršku prognanim sestrama. U međuvremenu, starateljstvo nad manastirom povereno je ocu Germanu iz Eparhije žičke, iz Studenice su pristigla dva monaha, te je Vaznesenje od ženskog pretvoreno u muški manastir. Sveti arhijerejski sabor SPC pozvao je sadašnjeg monaha Artemija, pod čijim je duhovnim starateljstvom više od 120 monaha, monahinja, iskušenika i iskušenica, kao i nekoliko sveštenika, da se zajedno s njima pokaje i vrati pod okrilje crkve, ali odgovora za sada nema.

...A sada sve iz početka, sričemo u sebi neizgovorenu rečenicu. Ne spori igumanija da se sa episkopom u mnogo čemu nije slagala. Ponajviše u tome da se novotarije u crkvu uvode, da se drukčije valja Bogu moliti, da se ispovest i pričest i bez posta mogu obavljati. Uostalom, i Sabor SPC-a je o tome više puta raspravljao i uvek bi njoj za pravo dao. Al' opet, neko i dalje gura unijaćenje, svetosavlje odbacuje i pravoslavlje odguruje. Ni sama ne zna šta se sada ovo dešava.
- Kaže mi episkop: „Ti si uz Artemija pristala?!" - seća se kada je prošle godine išla u Kraljevo, po pozivu iz Vladičanskog dvora. - „Staću uz svakog ko mi u veru ne dira", rekla sam mu. „A šta ako Artemije poklekne, ako se pokaje i na pravi put vrati", pita me on. „Ako Artemije poklekne, bog i dalje ostaje", rekla sam mu. I tako to bi - priča nam ona.
Priznaje Jelena da nije ni sanjala da bi neko mogao da ih istera iz manastira. I ne samo da ostanu bez krova nad glavom, već i bez svega drugog, svega onog što su same radile i svojim rukama stvarale.
- Najžalije mi je živine, kokošaka i koza - priznaje. - O njima smo se starale i one su nas hranile. Čujem da ih više nema, da su i njih nekud oterali - priča sa setom, dok joj pogled beži dole ka dolini, ka svetinji koja i bez njih nastavlja da vekuje.
s

Na grobu duhovnika Da je Ćirović poživeo, ovo se ne bi dogodilo


Božanski poj iz brvnare

Dok pričamo sa igumanijom, iz brvnare se čuje božanski poj mladih monahinja. Ponosna je Jelena što nijednu nije nagovarala, što je svaka srcem odlučila i za njom krenula.
- Najteže je bilo prve noći, kada smo na pod kolibe kao sardine polegale - kaže igumanija. - Ko zna sa kakvim je mislima svaka legla i kakve su ih patnje tada zaokupile. Al' opet, ne dade Bog da propadnemo. Već sutradan pohrli narod k nama u goru, i svako ponese šta je imao i ko je šta mogao. Za tili čas dobismo krevete, ponjave, neke sudove, hranu... Ma, dok je verujućeg naroda, i mi ćemo živeti.
Ne pominje mati Jelena, ali se i to vidi da je narod i građevinski materijal na rukama izneo, temelj da zalije, hram da podigne. Kada će ga završiti, kome će ga posvetiti i ko će ga naposletku osveštati, za sada ne znaju, niti o tome previše razmišljaju. Uostalom, zna se ko o tome odlučuje i ko se nad svima nama brine. A ko je tu u pravu a ko u krivu, ko je jeretik a ko se jereticima priklanja, pokazaće vreme. Jedino što se za sada zna, a to je ono što u vrhu crkve uporno negiraju, da je raskol započeo. A dokle će trajati i kako će se završiti, još samo svevišnji zna.

Izvor: Press

Tagovi

Pročitajte još

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati