Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

09. 08. 2014.

Dačić: Srbija neće biti Gavrilo Princip novog svetskog poretka

Ministar spoljnih poslova Srvije, Ivica Dačić je u autorskom tekstu za “Nedeljnik” napisao da je privrženost Srbije miru i dijalogu otvorila vrata Evropske unije i omogućila otpočinjanje pregovora o priključenju.

Dačić: Srbija neće biti Gavrilo Princip novog svetskog poretka

Prenosimo vam autorski tekst ministra spoljnih poslova:

“Na pitanje – da li je počeo novi hladni rat, najbolji odgovor je parafraza jedne rečenice Svetislava Basare: “Nije, jer nikada nije ni prestao”. I zaista, svako ko se, bar malo, bavi geopolitikom i odnosima u svetu, vrlo dobro zna da nekakvog “mira”, između velikih sila, jednostavno, ne može da bude.

Previše je tu interesa, previše novca, nafte, gasa, oružja da bi velike sile jedna drugu posmatrale na bilo koji drugi način, osim kao večito suprotstavljene protivnike. Naravno, mnogo toga se promenilo od vremena “zvaničnog” hladnog rata. Nema više “crvenog đavola”, komunizma, niti njegovog crnog, imperijalističkog antipoda – kapitalizma u obliku u kojem je postojao šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Sve je danas mnogo uvijenije, prikrivenije i sofisticiranije – od namera do same realizacije. A nepromenjeno je ostalo samo jedno – za velike protivnike ne važe ista pravila kao za ostale obične smrtnike. Između ostalog, i to je nešto što je Srbija naučila na teži način, pravila za nas i za “njih”, nikako nisu ista. Mi, za svoje greške, za svoje pogrešne ambicije, i za svoje zločine (a priznali smo da je i njih bilo), platili smo, i plaćamo i danas, ozbiljnu cenu. Oni, velike sile, o tom delu ne moraju da razmišljaju.

Sudovi za velike ne postoje. Primera za to je sijaset. U vreme rata na Kosovu jedan NATO avion greškom je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na traktorima, a bilans je bio više od 80 poginulih. Njuzvik je ceo događaj obeležio naslovnom stranom i naslovom “Tragic eror” (tragična greška). A za greške se, ma koliko god tragične bile, ne odgovara. Sećam se tog naslova, jer sam pomislio – Bože, šta bi bilo da smo mi, greškom, pogodili kolonu izbeglica?

Ili, da ne razmišljamo o moći samo jedne strane, i sposobnosti da ne plaćaju za sopstvene “greške”, da li možete da zamislite reakciju sveta da je, kojim slučajem, neki srpski avion ispalio navodeću raketu na signal satelitskog telefona nekog od vođa kosovskih Albanaca, kao što je to uradio jedan ruski, kada je, upravo na taj način, nastradao vođa čečenskih separatista Dudajev?Srpski pilot, komandat njegove eskadrile, čitavo rukovodstvo, po liniji komandovanja, završili bi na sudu, pod optužbama za terorizam i ratni zločin.

Takva nam je, prosto, pozicija. I nemamo šta da se žalimo zbog te činjenice, na šta smo, inače, izgubili mnogo vremena, nego treba da izvučemo pouke, shvatimo gde nam je mesto u tom i takvom svetu i probamo da zaštitimo svoje interese, pazeći, svakog trenutka, da nikako ne dođemo u poziciju u kojoj će nama ponovo da sude, a njima sigurno neće.

Drugim rečima, Srbija ne želi da učestvuje ni u jednom ratu, pa ni u hladnom. Nije za njega ni opremljena, ni sposobna, a i odavno smo navikli da smo u svakom ratu, i za svaki rat, definitivno mi krivi, na čijoj god strani se borili, i kako god da smo, na njegovom kraju, prošli.

Evo, čak i sada, sto godina posle Prvog svetskog rata, u kojem smo, zvanično, bili među pobednicima, u svetu je jedna od omiljenih tema – srpska krivica za izbijanje Prvog svetskog rata. Hteli smo, i tada, kao i toliko puta posle, da delimo pravdu po svetu, da svetimo male i ugnjetene, da se suprotstavimo nepravdi i na kraju te borbe izgubili čak trećinu populacije. Desetkovali smo i sopstveni narod i njegovu budućnost. O pravljenu Jugoslavije, nepotrebnom, i o belegu krivca za taj veliki rat, koji i danas nosimo, da i ne pričam.

 

Sva ta beda na našem vratu, a posle i tog i svakog sledećeg rata, svet su, na svoje interesne sfere, delili drugi, mnogo veći i jači, i nikada nas nisu pitali šta hoćemo. Dakle, pošto smo za ratove mi krivi, pošto u njima ginemo i gubimo, i nikada ništa nismo dobili – jasno je i zašto u ovom, nikada prekidanom, ratu danas ne želimo da učestvujemo. Srbija neće biti novi Gavrilo Princip nekog novog svetskog poretka. Mi, ovaj put, nećemo da pucamo ni u koga, kakav god da je on, dobar ili loš, crn, ili beo, anđeo, ili njegov kolega sa tamne strane.

Naš posao je ovaj put mir. Za njega se zalažemo, njemu stremimo, i u regionu i u svetu, i spremni smo da svojim novijim iskustvima, koje smo stekli kada smo se, posle godina netrpeljivosti i neprijateljstva, odlučili za dijalog sa Kosovom, spremni smo, dakle, da ta svoja iskustva uvek stavimo u službu mira i pomognemo u pronalaženju kompromisnog rešenja, u svakom konfliktu, pa i u ovom u Ukrajini. Uostalom, upravo nam je ta naša privrženost miru i dijalogu i otvorila vrata Evropske unije i omogućila otpočinjanje pregovora o priključenju.

I, naravno, da ćemo, pošto nam je EU prioritet, i to ne samo politički, nego i suštinski, tokom godina koje su pred nama, svakim danom biti i sve bliži onome što se zove zajednička spoljna i bezbednosna politika EU. Upravo zato smo i više puta istakli, počevši od premijera Vučića, pa do mene, da podržavamo teritorijalni integritet svake države, pa i Ukrajine, dakle, sa Krimom. Oko tog stava, u Srbiji nema, niti će biti, ikakvog spora. Kao što nema spora ni oko našeg evropskog puta. Ali, u svemu tome mi smo veoma svesni da o najvažnijim pitanjima – ne odlučujemo. Zato i nemamo nikakvih dilema, na primer, oko Južnog toka. Njega će biti ako tako odluče, i dogovore se, Rusija i EU, a ne ako ga odbije, ili prihvati, Srbija.

Uostalom, Srbija je i jedina zemlja, osim same Rusije, koja je na trasi Južnog toka, a nije članica EU. Drugim rečima, Srbija nikada neće bežati od ispunjavanja svojih obaveza, svih koje je preuzela, i svih koje će, jednog dana, kao punopravna članica EU, preuzeti.

I jedino što Srbija danas traži je da se poštuje činjenica da ona nije, niti će ikada verovatno ni biti, u situaciji da bilo koga sankcioniše. Drugi, veliki i moćni, mogu da sankcionišu nas, i mi se trudimo da ne dođemo u poziciju u kojoj to nećemo moći da izbegnemo. Ali, zato i insistiramo na dijalogu i kompromisu u rešavanju svih svetskih kriza, i to ćemo nastaviti da radimo i kao država predsedavajuća OEBS-u, tokom sledeće godine.

Uostalom, zar nije upravo Srbija, kojoj su, uz primenu sile, oteli deo teritorije, pokazala da je za rešenje, čak i tako teških i složenih situacija, u kojima je teško napraviti razliku između međunarodnog prava i pravde, najbolji način – sesti i razgovarati.To, naravno, neće prekinuti ovaj nikada prekinuti hladni rat. Ali, bar nama može doneti malo mira i omogućiti nam da u njemu ne učestvujemo. Samim tim, i da ne budemo ponovo krivi”, napisao je Ivica Dačić

Izvor: Nedeljnik

Tagovi

Pročitajte još

Komentari (1)

ostavi komentar
Lune [neregistrovani]
 [10.08. 2014., 11:40]

Hm,hmm prosek kazes 10

Sedi kec !
To je fenomen politike koja je u potpunosti od početka do kraja obavijena pobedom. Da nije izvršena ta ogromna mobilizacija koja je prethodila ratu, ni o kakvoj pobedi, ni o kakvom ratu ne bi bilo govora. „Mi smo zaostali u odnosu na napredne zemlje od 50 do 100 godina. Mi moramo da pređemo to rastojanje za deset godina. Ili ćemo to učiniti, ili će nas rastrgnuti“, ovo je najpoznatiji Staljinov govor iz 1931. godine u kojem je precizno odredio zadatke i izazove.
Tako da je glavni objekat destaljinizacije u principu sama ideja pobede. Vitalij Tretjakov koji je istupio sa idejom devlasovizacije, apsolutno je tačno primetio da je destaljinizacija borba sa Staljinom sa pozicija Vlasova. Uzgred, potpuno logičan stav za vlasovca. To su gubitnici. Gubitnici moraju da izbrišu iz nacionalnog koda, iz svesti, ono čime država treba da se bavi i zašto uopšte postoji – tu tvrdoglavu i neprijatnu stvar. Pobedu. Ako ne ukloniš Staljina ništa nisi uradio.
Inače, njih će rastrgnuti.

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati