Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

19. 02. 2018.  - Autor: B92

"Zvaću te na svaku predstavu koju budem igrao, ako možeš, ti dođi"

Glumac Sergej Trifunović u oproštajnom pismu objavljenom u Nedeljniku, u komemorativnom izdanju posvećenom njegovom kolegi i prijatelju Nebojši Glogovcu, opisuje trenutak kada su se upoznali, kakvog ga pamti i kakav je bio.

"Zvaću te na svaku predstavu koju budem igrao, ako možeš, ti dođi"

Foto:Screenshot

Glogovca je prvi put sreo na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti. 

“U toj gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se i one tako nevidljive smeše. Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao tuđim strahovima. Divno, nisam sam. Prećutni sporazum o drugarstvu pada nekako odmah. Nakon pet dana celodnevnog ispitivanja potencijalnih novih studenata ide onaj najbolniji deo, pun jezive neizvesnosti: neko će morati da otpadne.” 

Trifunović u oproštajnom pismu govori o Glogovcu kao čoveku “pored koga se osećate bitnijim i jačim, pored koga su svi hteli da budu”, kao o čoveku koji mu je bio uzor. 

“Nepotrebno je da kažem kako sam upijao svaki njegov gest u tim godinama, trudio se da uhvatim taj nevidljivi i nedokučivi način razmišljanja, učio od njega i vrlo svesno ga imitirao. Imao sam priliku koju retko koji glumac na svetu ima, da imam svog glumačkog idola tu pored sebe, na svojoj klasi. Glumca od koga sam najviše naučio. Vreme koje je dolazilo donelo nam je svašta.“ 

Poslednji slučajni susret imali su pre nekoliko meseci, ispred Železničke stanice. 

“Ja na svojoj plavoj vespi, sunčan i lep dan, naravno koji će mi kaciga, pored mene staje neki motor s moćnijom kubikažom, lik s kacigom diže vizir i kaže: ‘Gde je kaciga, Trifunoviću?’ – ‘Imaš odličnu radnju na Novom Beogradu, veliki izbor’, kažem ja u maniru bezobraznog Glogovca, kako me je i učio. On skida kacigu, ja ga prepoznajem i prasnemo u smeh. Pali se zeleno. ‘Aj, budi dobar’, kaže on i posle mnogo godina vidim taj osmeh, miran i sladak, onaj kad okice postanu nevidljive i celo lice se smeši. ‘Ljubim te! Ljubi Sunčicu’, dovikujem ja i svako opali po gasu na svoju stranu. 

Naravno, na kratkom putu do pozorišta, razmišljam o njemu. Kako ga dugo nisam video srećnijeg i zadovoljnijeg. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem s motora i da ga zagrlim. Onda se začudim toj svojoj pomisli. Ajde, ne patetiši, srešćemo se.”

 

 

Desetak dana pre susreta, dobio je jedinu fotografiju, njih dvojice, od drugarice, napravljenu u vreme velikih protesta protiv Miloševića. 

“Pošaljem mu je odmah. Gledaj reko' ovo: duet šiptarski terorista i sirijski izbeglica. Vidim da je dobio, ništa ne odgovara. Posle par dana stiže mi poruka: ‘Pošalji mi, molim te, opet onu fotografiju, beba se igrala telefonom i izgleda izbrisala.’ Ne znam šta sam sve osetio poslednjih dana. Sve je bilo jebeno brzo, u maniru njegovog života, vozača koji je uspeo četiri puta da upravljajući volanom, okrene automobil na krov. U tom redu plača, smeha i opet plača i smeha, osetio sam da sam ostao sam. Bilo mi je žao što nismo parkirali motore i zagrlili se. Što nismo stigli da se ispričamo. Bolelo me je što nisam imao ni taj pozdrav." 

Na kraju teksta ističe da Glogovac nije čovek za minut ćutanja, već čovek za deset minuta aplauza, koliko je trajao to veče u Zvezdari. 

“Eto. Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije. I da: zaista bih voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo naravno, bez presije. I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu: srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi.”

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage