Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

04. 10. 2016.

"Dovela sam Radovana Karadžića u malo irsko selo"

“Vuk na ovcu svoje pravo ima”, rečenica je iz “Gorskog vijenca” koju je kao epigraf na početku svog romana “Male crvene stolice” navela irska književnica Edna O’Brien.

"Dovela sam Radovana Karadžića u malo irsko selo"

Foto:B92.net

Dobar epigraf, jer u “Malim crvenim stolicama” fikcionalni Radovan Karadžić stiže s Balkana, okrvavljen ratom, u mali irski grad, prerušen u iscelitelja, seksualnog terapeuta i gurua. I tamo, na Zapadu, zavodi ljude i unosi zlo. 

Naslov romana odnosi se na 643 stolice poređane u Sarajevu na 20. godišnjicu opsade grada, koje su predstavljale decu pobijenu tokom sarajevske opsade. 

Novinarka hrvatskog “Večernjeg lista” Nataša Vlašić Šmrekar razgovarala je s Ednom O’Brajen (85) telefonski i mi vam prenosimo deo intervjua koji se odnosi na haškog osuđenika Radovana Karadžića. 

“Jednom sam bila u Evropi, u Nemačkoj, gledala sam televiziju i videla sam, potpuno zaprepaštena, tog čoveka izvedenog iz autobusa na ruti prema Crnom moru koji je radio kao iscelitelj u Beogradu 12 godina. Lečio je uz pomoć 6-nedeljnog dopisnog tečaja, mora da je bio dobar iscelitelj. Naravno, vlasti su znale gde je on, ali odlučile su da ga ne predaju”, navodi “Večernji” reči književnice. 

“Predale su ga tek kad su hteli da uđu u Evropsku uniju. On je bio čovek kog sam videla pre, mnogo puta, na televiziji, kako se razmeće svojom moći i ratovima, svojom vojskom. Transformacija je bila fascinantna. Na neki način bila je briljantna. To mi je dalo ideju za knjigu, ali kad imate ideju treba vremena da ona, kao kad imate bebu u sebi, izraste, oživi. Dok su radili film o mom životu, dokumentarni, u jednoj bašti u Dablinu čekala sam da počne snimanje i reditelj je čekao i stajao pored mene. On mi je rekao: ‘Znate, Tolstoj je kazao da postoje samo dve velike priče na svetu: Čovek na putovanju kao Hamlet – to je psihološko putovanje ali ipak putovanje – i Stranac stiže u grad poput filma ‘Tačno u podne’”. Tog trenutka moja ideja se kristalizovala. Shvatila sam da moram tog čoveka ili svoju verziju tog čoveka, dovesti u malo selo u Irskoj gde će njegov dolazak doživeti kao veličanstven, isceljujući i egzotičan”. 

Nataša Vlašić Šmrekar: Kako ste se pripremali za pisanje? 

“Jednom kad sam dobila ideju, počela sam da razmišljam šta će taj čovek učiniti kad dođe u Irsku, zamaskiran, gde će se recimo oprati. Ne samo gde će oprati svoje telo, nego gde će oprati svoj prošli život. Zamišljam irski vidikovac, grad zimi, uveče, u kojem sam tako često bila, reka teče i njene boje se menjaju dok struji između kamenja jer su isceljivanje i kamenje povezani. Morala sam da budem istovremeno oduševljena i forenzična oko onoga što pišem. Moram da živim tu reku i obalu reke, tog čoveka koji stoji tamo, ono što nosi i onda ide u jedinu gostionicu u gradu gde može da prespava. Moraš zaviriti nekom u glavu i onda, uz sreću, pokušati da to preneseš na papir. Učiniti stvarnim, učiniti da se čitaocima čini kao da se zaista dogodilo - ne da priča bude ispričana, nego da živi. Kao što je Džejms Džojs jednom rekao vrlo razumno, ‘Ja znam mnogo reči, pitanje je samo kojim redom ću ih složiti’. Znam šta je time mislio. To je bio moj početak koji me je poveo na dugo i vrlo bolno putovanje. Istraživanje je bilo iscrpno, iako nisam u roman stavila sve što sam istraživala. 

Vlašić Šmrekar: Koja vam je scena bila najzahtevnija kao autorki? 

Znate da ima vrlo ekstremna scena u knjizi. Kad moja junakinja Fidelma zatrudni, s tim strancem, brutalno je kažnjena zbog toga. Samo to poglavlje uzelo mi je tri meseca. Jer vrlo je tanka linija između realnosti i senzacionalizma. Senzacionalizam nisam želela. Želela sam priču koja može biti istinita. 

Vlašić Šmrekar: Glavni lik u vašem romanu, Vladimir Dragan je ratni zločinac koji se pretvara da je iscelitelj, ali on je i dalje zlo. Zašto ljudi dopuštaju da od njih prave budale? 

I ja sam sebi postavila to pitanje. To je jedna od stvari koja me je podstakla da napišem ovu knjigu. Kao što znate, mnogi nacisti su pobegli iz Nemačke u Južnu Ameriku. Mnogi među njima živeli su normalno. To je apsolutno neverovatno u najgorem smislu reči. Ljudi koji su činili takve stvari, a mi znamo da jesu, postoje izveštaji o tome, njihovi dugovi su se naslagali - dakle, oni su uspevali da pobegnu. Neke nisu uhvatili godinama, neke uopšte. Oni bi zatvorili vrata, kao vrata pakla, za svojim prošlim životom. 

Ostatak intervjua u kom autorka govori o neprijatnostima koje je imala zbog svoje knjige "Seoske devojke", možete pročitati na Večernji.hr.

Izvor: B92.net

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati