Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

28. 11. 2016.

Strasti i prkosi Nadežde Petrović

Roman “Jedan mogući život” Ivanke Kosanić, prva romasirana biografija najveće srpske slikarke 20. veka.

Strasti i prkosi Nadežde Petrović

Foto:B92.net

I dok je sa zanosom unosila jaku crvenu i žutu boju na nebo iznad dva velika, već naslikana šatora, u sjaju poslednjih vatrenih umirućih zraka sunca, u nejasnoj silueti čoveka koji se kretao prema njoj, prepoznala je Branka Popovića. 

Ovim susretom Nadežde Petrović, dok stvara svoje poslednje delo, sa bliskim prijateljem, srodnom dušom i umetničkim saborcem, nadomak Prve rezervne bolnice pored Valjeva, u jeku Kolubarske bitke i epidemije tifusa, otpočinje Ivanka Kosanić roman “Jedan mogući život” (“Agora”), prvi u našoj književnosti čija je glavna junakinja žena koja je obeležila srpsko slikarstvo 20. veka. 

"Pokušala sam da između redova te ogromne dokumenarne građe o njenom životu i stvaralaštvu, činjenica zabeleženih u biografijama, studijama, novinskim tekstovima, pismima, zapisima i likovnim kritikama, nagovestim kakva je zapravo bila Nadežda", kaže za “Novosti” niška književnica koja je svoj prethodni roman posvetila Jeleni Dimitrijević, svetskoj putnici, putopiscu, dobrotvorki, prvoj ženi u našoj književnosti kojoj je objavljeno jedno prozno delo (“Pisma iz Niša o haremima”). 

Autorka je svoje aluzije i slutnje o Nadeždinoj mogućoj intimi, uplela u fikciju, koju je isprepletala oko poznatih i manje znanih činjenica iz burnog, bogatog, kratkog i tragičnog života slikarke i rodoljuba. 

"Vodila je neku vrstu “povišenog života”, u svoj posao i poduhvate unosila je tu povišenu energiju, a sa velikom srčanošću zalagala se i za ideale u koje je verovala, sporila se sa zlom", objašnjava Kosanićeva, dodajući da je Nadežda sva bila između strasti i prkosa. 

Bez obzira na to što se čini da se, posle jednog veka od njene smrti, sve zna o slikarki koja je promenila čitavo shvatanje umetnosti kod nas i patriotkinji koja je položila život na oltar otadžbine, najzagonetniji je ostao upravo njen intimni život. U tom delu, autorka Nadeždine romansirane biografije, kaže da je u pomoć prizvala fikciju, posebno opisujući odnose sa muškarcima iz njenog okruženja, od kojih je, tvrdi, ključni i najdublji bio upravo sa Brankom Popovićem. 

"Nigde se doslovno ne navodi, ali može da se između redova pročita, kako je njihova biliskost bila specifična", priča Ivana Kosanić. 

" Zajedno su putovali po Evropi, bili su dva srodna bića, ona je pisala kritike o njegovom slikarstvu, a on o njenom. Pišući o tome kako je Nadežda prvi umetnik koji je kod nas izašao u prirodu, Popović je naziva i našim Kurbeom." 

Ivanka Kosanić navodi i jedno svedočenje po kome je Branko Popović navraćao u Sićevačku koloniju upravo da bi se video sa Nadeždom. I njihov poslednji susret uoči slikarkine smrti u Valjevskoj bolnici bio je autentičan, kao i to da je uz veliko Popovićevo angažovanje, prvi put posthumno, u punom sjaju predstavljen opus Nadežde Petrović, na izložbi u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” 1938. godine (tragično će život okončati i ovaj slikar i arhitekta - naći će se na spisku 105 intelektualaca i uglednih građana, koji su bez presude streljani, posle oslobođenja Beograda, ali se time Kosanićeva ne bavi u ovoj knjizi). 

"Verovala je da nju bolest ne može potpuno da slomi", piše, između ostalog, u poslednjem poglavlju “Jednog mogućeg života”. 

"Ali, kada je mahnula Branku, a zatim, gledala kako njegov kamion nestaje kao senka u daljini, ona je osetila neko neraspoloženje, psihičku malaksalost koja se prostire na noge i ruke..."

Izvor: b92.net

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage