Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

BOGDAN TIRNANIĆ: DUH IZ BOCE

28. 01. 2007.

KAFANSKO PITANJE

Svaki srpski "kafandžija" stručnjak za je svetska pitanja. Obično ne zna o čemu se radi, ali pouzdano zna šta je rešenje

S11

Posao oko formiranja nove vlade neće teći glatko; naprotiv. Velika briga, nikakva korist. S onu stranu priče o "prioritetima", nema sumnje kako će onaj latinski kondicio sine kva non jedne od pregovaračkih strana biti insistiranje na etici rada: rad, rad i samo rad spasava Srbiju!

- kako više puta poručiše predsednik Tadić i njegov kandidat za mandatara Đelić.Nemam ništa protiv takvog opredeljenja. Osim što mi, kada već pišem o tome, u sećanje dolazi maksima jednog slavnog slikara iz Herceg Novog da je rad poslednja mogućnost za preživljavanje.

Dotični je lagodno preživeo do dana današnjeg sve ispijajući kafe u kafiću ispred svoje kuće. Vreme mu je išlo na ruku: sunčano je tokom cele godine. Elem, ako u Srbiji ima bar milion onih koji bi da rade kako bi preživeli, dobar deo preostale populacije više je sklon da prima platu upražnjavajući dokolicu, to jest vazda sedeći po kafanama.

Jedan nedeljnik nedavno je objavio tekst sa tvrdnjom da kafane izumiru. Nije valjda da će teška borba za preživljavanjem, oličena u maksimi "rad, rad i samo rad", doakati značajnoj srpskoj duhovnoj instituciji, nečemu što je važna stavka ovdašnjeg kolektivnog mentaliteta?

Jer, kako su me ljubazno citirali u pomenutom tekstu, dugo sam se pridržavao formule znamenitog srpsko-čuburskog pesnika Sime Pandurovića, koji je davno zaključio da je kafana socijalna institucija prvog reda: gladnog nahrani, žednog napoji, beskućniku pruži krov, usamljenom društvo.

U kafani se najbolje bistri politika. Svaki srpski "kafandžija" stručnjak je za svetska pitanja. Obično ne zna o čemu se radi, ali pouzdano zna šta je rešenje. Tako da je, u principu, "kafanska politika" benigno traćenje slobodnog vremena, na ravnoj nozi sa ispiranjem tuđeg prljavog veša.

Nije onomad, u stara vremena, bilo nikakve "kafanske segregacije". Demokratija je osnov "kafanske kulture". Ili je kafana pravo mesto za demokratiju. Otuda nije bilo nimalo čudno da se za istim kafanskim stolom nađu akademik i klošar, pisac koji je kandidat za Nobelovu nagradu i šofer iz japanske ambasade, veliki glumac i sitan lopov, ubeđeni švaler i službenica iz obližnjeg osiguravajućeg zavoda, trubači pod obavezno.

O čemu se pričalo? Svega je bilo. Za divno čudo, najviše je bilo strasnih ljubavi, što u stilu "jednom, i nikad više", što za večnost.Mada je onovremeno kafansko pleme bilo relativno masovno, ono je ipak predstavljalo marginalnu društvenu kategoriju, te nismo imali strogo omiljene kafane jer su sve kafane bile naše u skladu sa svojim radnim vremenom.

Kafanski klupoderi selili su se iz lokala u lokal po tačno utvrđenom dnevnom rasporedu ili su kafane svoja radna vremena prilagođavale dnevnom rasporedu kafanskih klupodera.Ta vremena su prošla. U odgovoru na pitanje zašto je tako moramo poći od konstatacije da smo sada, kakvo-takvo, društvo tržišne ekonomije.

Pa, ako kafane odumiru, onda to znači da na tržištu više nema dovoljno zainteresovanih "potrošača". Pripadnici onoga što je u Beogradu, a verovatno i drugde bilo protokolisano pleme tzv. "kafanskih klupodera" zašli su u godine, neki su i umrli, drugi su uplovili u mirne bračne vode ili se (najčešće neuspešno) bave nekakvim biznisom, te tako je, mic po mic, iščezao i običaj da se u kafani osvane tri puta zaredom.

Na tržištu konzumenata ugostiteljskih usluga sada preovlađuje jedna nova generacija, čijem senzibilitetu više odgovaraju kafići, klubovi i tome slično. Nemam nameru da kukam zbog toga. Ono što karakteriše sadašnju ponudu jesu, između ostalog, i izvrsni restorani sa kuhinjom na svetskom nivou. Ali - da opet upotrebim termine iz srpskog žargona - restorani nisu kafane, tu se jede i ide kući, nema onog "daj još kilo i sifon", ne može se sedeti do u beskraj i "bistriti politika". Osim, možda, jedino još u Skadarliji...

A evo, ilustracije radi, čega je sve onomad bilo. Dogodilo se to u vreme jednog Festa. Za stolom u Klubu književnika sedeli su Sofija Loren i Marčelo Mastrojani, a onda je naišao Jaša Grobarov i legao im u krilo. Tada se pojavio Robert de Niro u pratnji zanosne crnke i ljubazno mi se javio. Oni koji su sedeli za mojim stolom, pitali su - je li to Bobi de Niro, rekao sam da jeste, a onda oni opet - pa zašto ti se javio, ja kažem: pa zato što me poznaje. Inače, u istoj kafani sam bio svedok kada je Berta Lankastera žena razvalila sifonom po glavi. Nisam siguran, ali mislim da sam jednom, ulazeći u Klub, nagazio na prste ruke Entonija Hopkinsa, koji je iz Kluba upravo izlazio.Ali, dosta o kafanama. Odoh da nešto radim!

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati