Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

BOGDAN TIRNANIĆ: DUH IZ BOCE

16. 12. 2006.

MISIJA NEVIDLJIVOG ČOVEKA

Nije zanemarljiva funkcija nevidljivog čoveka u politici. On bi, recimo, mogao da bude idealan kandidat za poslanika. O većini predloženih kandidata narod ne zna ništa, pa zašto onda ne bi bili i nevidljivi u bukvalnom smislu?

s
s

Javni servis je, u okviru svog popodnevnog filmskog programa, minule nedelje emitovao čitav ciklus ostvarenja o nevidljivim osobama. Ideja za ovakve filmove potiče iz znamenite priče H. Dž. Velsa, a prvi film na tu temu potpisao je isti reditelj koji je snimio i prvi film o Frankenštajnu (Dž. Vajl).

Gledanje ovih filmova bilo je, u neku ruku, poučno: saznali smo, između ostalog, da su Englezi koristili nevidljivog čoveka kao špijuna u nacističkoj Nemačkoj. Njega je posle, u vreme hladnog rata, nasledio Džejms Bond.

Sa čisto umetničkog gledišta, pomenuti filmovi su i u svoje vreme, pre više decenija, zamišljeni kao roba za jednokratnu upotrebu, bili su dakle đubre, ali njihovo ponovno gledanje u ovoj epohi kompjuterskih filmskih trikova izaziva čudne emocije. Oni su nam sada prosto simpatični.

Između ostalog, oni su svedočanstvo da je pređašnja bioskopska publika bila čedna, spremna da se poistoveti sa naivnom pretpostavkom da čovek može postati nevidljiv.

Možda će, u nekoj budućnosti, i tako nešto postati realnost. Već smo doživeli razne Frankenštajne i Drakule, pa što da ne živimo u društvu nevidljivih ljudi?! Ako do toga jednom dođe, ukoliko nauka dokuči tajnu nevidljivosti, ostaće nam da žalimo što je i to epohalno otkriće, poput svih njemu sličnih, zakasnilo.

Jer, ono što prosečnom srpskom čoveku jako nedostaje u ovo preizborno vreme jeste upravo jedan nevidljivi čovek. Mogućnosti njegove upotrebe tokom kampanje bile bi mnogostruke, obaška veoma korisne.

Zamislite samo tu situaciju da se nevidljivi čovek u svojstvu tajnog agenta sudbine prošeta izbornim štabovima naših političkih stranaka. Saznanja do kojih bi na taj način došao dovela bi do sumraka profesiju tzv. političkog analitičara, čiji nam se poslenici (u odsustvu nevidljivog čoveka) još čine neophodnima u svojim hvale vrednim naporima da iza marketinških slogana kojima političari pomalo izluđuju glasačku populaciju dokuče suštinu obećavajućih programa pojedinih stranaka.

Nevidljivi čovek bi lako, neposrednim uvidom, razrešio enigmu: nikakvih programa i nema, to jest reklamni slogani su čitav program, a i više od toga.

S druge strane, nije zanemarljiva ni funkcija nevidljivog čoveka u samoj politici. On bi, recimo, mogao da bude idealan kandidat za poslanika. O većini predloženih kandidata narod ne zna ništa, pa zašto onda ne bi bili i nevidljivi u bukvalnom smislu? Tako bi postali kompletne ličnosti.

Sa nevidljivim čovekom u poslaničkim redovima bila bi rešena i trauma o slaboj posećenosti skupštinskih zasedanja, kojima obično prisustvuje samo pet-šest narodnih zastupnika, jer inače nemaju gde drugde da čitaju novine ili da dremnu posle napornih noćnih aktivnosti. Pa, kada neko opet krene da zanoveta kako nam parlament zvrji prazan, njemu će se odgovoriti: ma, ne, sve je dupke puno, samo su poslanici nevidljivi.

Da odem do kraja: najpoželjnije bi bilo da neki nevidljivi čovek bude premijer. Tada bi svaki neuspeh vladajuće strukture izgubio adresanta za negodovanje javnosti, jer se ne bi zapravo znalo ko je premijer, budući da je dotični trajno nevidljiv.

Opet, ako dođe do nekakvog uspeha, što se tu i tamo ipak događa, narod bi imao razloga za veselje, uz obrazloženje da se, eto, dogodilo čudo na kakvo je sposoban jedino misteriozni nevidljivi čovek!

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage