Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

BOGDAN TIRNANIĆ: DUH UZ BOCE

28. 02. 2007.

ODJECI I REAGOVANJA

Marginalni politički subjekat i pojedini aktivisti nevladinih organizacija već su se oglasili tvrdnjom da je odluka Međunarodnog suda pravde veliki "poraz Srbije". Kako može biti poražen neko ko je, na legalnom sudskom procesu, oslobođen optužbe za zločin genocida?

s
s

Bilo kakvu odluku da je doneo, svaka presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu bila bi, na ovaj ili onaj način, istorijska ili bar od istorijske relevantnosti za trenutak u kome će biti izrečena.

A radilo se, kako znamo, o tužbi BiH protiv SR Jugoslavije, odnosno SCG, to jest Srbije i Crne Gore za genocid. Jedan deo države tužioca - Republika Srpska dosledno se izjašnjavala protiv tog postupka, pa je, suštinski gledano, tužbeni zahtev bio akcija Federacije, to jest drugog entiteta BiH. U tom delu susedne nam zemlje odluka Međunarodnog suda pravde dočekana je sa razumljivim negodovanjem. Jer, glomazno sudsko veće donelo je odluku da Srbija - na koju je tužba konačno spala - nije počinila genocid, ali... Tako smo izbegli da opet u nečemu budemo prvi (i jedini), budući da se ne pamti primer države koja je, u svojoj celosti, osuđena za genocidnu radnju.

To je, već po sebi, golem uspeh našeg pravničkog tima. S tim da neki ne misle baš tako. Otuda su za hroničara naših prilika posebno interesantne ovdašnje reakcije na izrečenu sudsku odluku. One su, po našem običaju, bile dijametralno suprotne. S jedne strane, mada očekivan i razumljiv, optimizam nekih državnih zvaničnika i njima sklonih komentatora tankog je pokrića sa ograničenim, kratkim rokom trajanja. Naime, mada je Srbija oslobođena optužbe za genocid, ona je proglašena krivom zato što nije učinila ništa da se spreči genocidni masakr u Srebrenici. Ovo, na izvestan način, potpada pod stavku slobodnog sudijskog uverenja. Ali je, sasvim svejedno, nepobitna činjenica koja implicira zahtev da se Srbija, makar i ovako naknadno, odredi prema onome što se dogodilo u Srebrenici. Pretpostavlja se da bi se taj zadatak najelegantnije izvršio određenom skupštinskom deklaracijom. Hapšenje Ratka Mladića se podrazumeva.

Međutim, baš zato što je sve jasno, nastaje problem koji će biti teško rešiv. Pojedine političke partije su već izrazile svoju zdušnost da se deklaracija o Srebrenici usvoji već krajem ove ili početkom sledeće nedelje, dok su druge principijelno za "deklaracijski posao" pod uslovom da on obuhvati sve zločine počinjene tokom ratova na tlu bivše Jugoslavije, a treće su odlučno protiv. Hoće li, ako baš mora, doći do "međupartijskog konsenzusa"? Neće.

Na izvestan način to će osnažiti stavove onih, doduše marginalnih političkih subjekata i pojedinih aktivista nevladinih organizacija, koji i inače tvrde da su pripadnici postojeće vladajuće strukture protagonisti "puzećeg kontinuiteta" sa "bivšim režimom". Takvi su se, uostalom, već oglasili tvrdnjom da je odluka Međunarodnog suda pravde veliki "poraz Srbije". Kako može biti poražen neko ko je, na legalnom sudskom procesu, oslobođen optužbe za zločin genocida? I šta je poražavajuće u tome da ćemo biti lišeni obaveze "reparacije" koja se merila milijardama u odštetnom zahtevu? Konačno - zašto bi presuda iz Haga predstavljala "pobedu" samo za Šešelja, Koštunicu i slične? Zar su samo oni krkali jagnjetinu na Palama? Ako su uopšte krkali.

Nesporno je da je "bivši režim" podržavao (ili bar simpatisao) poduhvate zločinaca, ali zašto bismo ceh te zablude morali svi da plaćamo toliko godina pošto smo se, uz nešto paljevine, sa tim režimom obračunali kao sa neopozivom osudom njegove sulude politike? Osim toga, nema logike u zahtevu jedne države za odštetu od države koja je, potpisom na Dejtonski sporazum, garant statusa samostalnosti i međunarodnog subjektiviteta prethodne. I - podsećanja radi - nije li predsednik Srbije Tadić prisustvovao jednoj komemoraciji žrtvama u Srebrenici, što je bilo osuda tamošnjeg zločina, naročito u svetlu činjenice da nije prisustvovao komemoraciji žrtvama u Bratuncu.

Nema sumnje da će se oni koji tuguju nad presudom iz Haga pozivati na princip očevidne, neposredne ili posredne krivice. S tim da taj princip nema za njih univetalni karakter. Time već zalazimo u oblast psihologije: nije problem toliko u tome da neki misle tako kako misle, već u tome što je način njihovog mišljenja uslovljen mazohističkim porivom ka samobičevanju koji se transformiše u sadističku emanaciju satanizacije države i nacije.

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati