Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

BOGDAN TIRNANIĆ: DUH UZ BOCE

17. 03. 2007.

LOŠA PRAVDA

Portparol specijalnog tužilaštva se sam prozvao da objasni kako je optužnica jedino podignuta protiv Zebića i Kertesa, mada se u tom spisu Miloševićevo ime pominje. Kad tamo, međutim, Zebić ispustio dušu u noći između četvrtka i petka. A gde nestade onaj Šainović? Sve su, je li, izmislili novinari. Ne poznajem novinara sa tako pokvarenom maštom. I kako se to Milošević "pominje"? Sigurno kao onaj koji je bio duša u kriminalnom prisvajanju narodnih para. To je, van sumnje, tačno. Međutim, osuditi unapred mrtvog čoveka jeste Pirova pobeda pravosudnog sistema. Šta vi ili ja imamo od toga? Gde su naše pare?

s
s

Ovogodišnje martovske vremenske prilike su nam neobično naklonjene. Valjda će i život biti takav.

Jer mart je, u principu, najtraumatičniji mesec u godini. Devetog marta su bile one čuvene demonstracije, 17. marta je izbila još jedna pobuna na Kosovu, a ovog marta je onaj lepo očuvani čika što sedi desno od Ahtisarija odneo njegov predlog o konačnom statusu južne pokrajine u Njujork. Julije Cezar je ubijen u martu. U martu su umrli Moša Pijade, Ivo Andrić, Miodrag Bulatović...

No, ono što ovog marta posebno obeležava naš život jesu dva relativno nedavna događaja: 11. marta je umro Slobodan Milošević, a 12. marta je zverski ubijen Zoran Đinđić. Izgleda da istorija i u smrti poštuje nekakav užasni red. To je samo iluzija: Đinđić je ubijen tri godine pre nego li je Milošević zauvek sklopio oči. Samo se datumi njihovih smrti dodiruju.

Pošto je to tako, ovog marta smo prvi put bili svedoci dva uzastopna parastosa. S jedne strane, baštinici Slobinog političkog nasleđa posetili su njegovu humku pod lipom u Požarevcu. Oni bi možda da se tog nasleđa nekako ratosiljaju, ali i grobovi nameću neke protokolarne obaveze. Ne mislim pri tom na onog lokalnog paparaca koji je u dvorište porodične kuće upao sa glogovim kocem. Vreme je taj posao već obavilo. Doduše, polovično.

S druge strane, na dan Đinđićeve pogibije vladala je prilična gužva na mestu gde je streljan. Mnogi se bore za titulu baštinika političkog nasleđa nesrećnog premijera. To je jalova rabota. Naime, ono što je on ostavio iza sebe nije predmet nasleđivanja. Naročito ako po to ideš u patikama. Tako, eto, živimo u senci dve zaostavštine. To je sigurno razlog zašto stojimo u mestu.

Dokaz ovoj tvrdnji dogodio se neposredno nakon tih dana obeležavanja dve (različite) smrti. Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je optužnicu protiv Slobodana Miloševića, Nikole Šainovića, Jovana Zebića i Mihaila Kertesa pod osnovanom sumnjom da su u vreme svoje vlasti džakovima na Kipar iznosili milione dolara i drugih konvertibilnih deviza, koje su odatle nestajale u vidu lastinog repa. Budući da su ovu vest objavili svi mediji, jasno je kako nije reč o novinarskoj patki na bazi ničim zasnovanog senzacionalizma.

Ali, najpre, zašto je istraga o toj štetočinskoj stvari trajala šest godina? I zašto proneverene pare još nisu vraćene? Ili zašto im se bar nije ušlo u trag? Bitno je i nešto drugo: proces će se voditi samo protiv Kertesa (uhapšen ovog vikenda), jer je Zebić umro dva dana po podizanju optužnice, Šainović je nedostupan (nalazi se u Hagu), a Milošević mrtav. Ovog potonjeg eventualna osuda za "zločinačko udruživanje" neće otud pogoditi. Zašto je onda optužen? Budući da je u pravu forma sve, optužnica je besmislena. Naročito u svetlu prakse da se svaki sudski postupak automatski obustavlja kada optuženi napusti ovaj svet. Tako je - zar ne? - postupio Hag, pa nije jasno zašto specijalni tužilac hoće da bude veći katolik od pape, da sudi mrtvom čoveku, onome koji se pre godinu dana oprostio od zemaljskih briga i svojih grehova. Bez obzira na to šta neko mislio o Miloševiću, a svi uglavnom mislimo loše, ovaj potez je za svakoga začuđujući, van pameti.

Portparol specijalnog tužilaštva se sam prozvao da objasni kako je optužnica jedino podignuta protiv Zebića i Kertesa, mada se u tom spisu Miloševićevo ime pominje. Kad tamo, međutim, Zebić ispustio dušu u noći između četvrtka i petka. A gde nestade onaj Šainović? Sve su, je li, izmislili novinari. Ne poznajem novinara sa tako pokvarenom maštom. I kako se to Milošević "pominje"? Sigurno kao onaj koji je bio duša u kriminalnom prisvajanju narodnih para. To je, van sumnje, tačno. Međutim, osuditi unapred mrtvog čoveka jeste Pirova pobeda pravosudnog sistema.

Šta vi ili ja imamo od toga? Gde su naše pare? Suđenje pokojnom Miloševiću, nedostupnom Šainoviću i izvršiocima Zebiću i Kertesu - dakle, sve u svemu, igrom sudbine, jedino onom koji je bio "ministar za narod" i šef carine - projektovano je kao zakasnela loša uteha za opljačkane. Nema para, ali je pravda zadovoljena. Hvala, ne treba. Takvu vrstu pravde sami smo sebi pribavili 5. oktobra.

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati