Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Posle teške nesreće Milutin Perić se ne predaje

29. 10. 2011.  - Autor: Tatjana Cvejić

Sanjam kako hodam

Sudbina: Imao je samo 33 godine kada je automobilom podleteo pod traktor i postao kvadriplegičar. Ne očajava: Iako su mu pokretni samo prsti desne ruke, smisao života pronašao je u izradi rukotvorina

s

Spretan Iako težak invalid, Perić je za četvrt veka napravio više stotina maketa

Tih osamdesetih godina prošlog veka žitelji Mačve bi rano odlazili na počinak. Zajedno s njima, sa prvim sumrakom, usnuli bi i drumovi koji spajaju šabačka sela. Opustili bi se i retki, zadocneli putnici, ne sluteći pri tom da nesreća nikad ne spava. Iznenadna prepreka, tuđi nemar i mala nepažnja zauvek su promenili život jednom od njih, Milutinu Periću iz Šapca.
Do tada je bio čovek u najboljim godinama, stasit, otresit i prepun života. Radio je kao radnik obezbeđenja u banci, izdržavao porodicu, ćerke i suprugu, razmišljao je i planirao. Posle nesreće, malo toga je ostalo. Doživotno prikovan za invalidska kolica, sa jedva pokretnim malim i domalim prstom na šaci desne ruke, mogao je jedino da očajava. Mogao je, ali nije. Četvrt veka kasnije Perić i dalje živi i stvara, shodno mogućnostima koje ima.

Tešio kolege

- Bila je mrkli mrak kada smo se vraćali kući - seća se Milutin. - Pored mene u kolima bili su i supruga Rosa i još dva saputnika. Nisam mogao ni da pretpostavim da će iza krivine na putu ka Majuru nešto izleteti. Nažalost, samo tren kasnije video sam obrise traktora i shvatio da podlećemo pod neosvetljenu prikolicu. Ne sećam se šta je dalje bilo, pamtim jedino muklu tišinu i potpuni mrak.
Perić je tri dana bio u komi, na granici života i smrti. Kada se probudio, shvatio je da je sačuvao samo puki život. Sve drugo je bilo mrtvo i nepokretno. Mogao je jedino da pomeri dva prsta na desnoj ruci, a kada je lekare pitao šta se s njim dešava, umesto odgovora dobio je samo sažaljive poglede. Srećom, dvoje saputnika je prošlo bez težih povreda, dok je supruga povredila vratne tetive. Barem nikoga nije nosio na savesti. Za početak je i to bilo dovoljno.
s

Uspeh: Nakon fizikalne terapije počeo je da podiže ruke, što mu je znatno olakšalo život

- Sećam se da sam lekarima rekao da je sada pravi trenutak da naučim da vezem tapiserije - kaže Milutin. - Znao sam, naravno, da više ništa neće biti kao pre, ali da je najgore ako se predam očaju. Čak sam i tešio nekadašnje kolege iz banke kada su mi došli u posetu, rekavši im da nije toliko važno što sam ostao u kolicima, koliko mi je bitno da u svemu pronađem novi smisao. Bili su iznenađeni i zbunjeni, skoro da su mi rekli „eh, pa lako je tebi..."
Ono što je naumio, Perić je i ostvario. Tokom proteklih godina uradio je na stotine rukotvorina sklopljenih od šibica i sićušnih komada šperploče, a vedar duh ga ni danas nije napustio.
- Izvolite u moju radionicu - pozvao nas je kada smo ga nedavno posetili. - Nemojte zameriti što su zidovi još goli, celo leto sam u gužvi pa nisam stigao da postavim izolaciju. Do guše sam se zakopao sa venecijanskim maskama koje izlivam za naše udruženje paraplegičara. Sad sam malo izašao iz haosa, pa reših da nastavim da radim makete kazančića za rakiju. Vidite kako izgleda, kao kućica. Moram da obeležim mesto za crepljike - priča pomalo odsutno, dok iscrtava šemu.
Ipak, teška nesreća nije promenila život samo njemu, već i članovima njegove porodice.

Hoda u snovima


- Najstarija Gordana išla je u treći razred osnovne, Dragana je bila napunila sedam godina, ja sam imala četiri, a Stana tri godine - priča nam tiho Slađana, Milutinova ćerka. - Kao kroz maglu sećam se vremena kada je tata još hodao, ali i njegovog osmeha kada bismo ga obilazili u Beogradu tokom rehabilitacije. Govorio nam je da ga ništa ne boli, da je najvažnije da smo zajedno i da će sve biti u redu.
U rehabilitacionom centru u Sokobanjskoj ulici u Beogradu većina Milutinovih sapatnika nije mogla da se pomiri sa sudbinom. I njega su obuzimale teške misli, jer ostati invalid u najboljim godinama nije lako. Ipak, nije se predavao, znao je da ga prava borba tek očekuje.
- Pogledam kroz prozor i vidim ljude kako se šetaju - seća se Milutin. - Tada sam i prvi put zaplakao. Bio sam pasionirani lovac, a kolica su značila da je kraj nadmudrivanju sa lovinom. Onda sam prelomio i bacio se na rukotvorine. Što su komadi bili sitniji, adrenalin je bio veći, baš kao i nekada u lovu.
A kako radi, pokazuje nam na licu mesta. Palidrvca nabode na nožić za drvorez, a onda ih lepi na pripremljenu podlogu. Tabakeru je, recimo, radio pet dana, a za Ajfelov toranj trebalo mu je oko dve nedelje. U početku se povređivao oštrim nožićima, ali je kasnije „ušao u fazon".
Međutim, ako nešto može da ga iznervira to su ljudi koji zdravi i pravi jadikuju nad sopstvenim životom. Teško mu je da ih sluša, a skoro komično deluje kada mora i da ih teši. S druge strane, čvrsto veruje u to da mu je život malo šta uskratio. I dalje ide na slavlja, svrati ponekad u kafanu sa društvom, trudi se da sve bude kao nekada. Ipak, Milutin i danas ponekad prošeta.
- Hodam u snovima - kaže. - Krenem polako i pomislim kako je to lepo, od sreće ne mogu da dišem, čini mi se, ugušiću se. Koračam oprezno, udaljavam se od kolica, pazim da ne padnem, čini mi se da letim. A onda svane...

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati