Press Online :: Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/rss.html sr http://www.pressonline.rs/img/logo.png Press Online :: Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/rss.html Spasao kamiondžiju - Bruka: Niko nije hteo da stane i pomogne zaglavljenom vozaču http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/207118/spasao-kamiondziju---bruka-niko-nije-hteo-da-stane-i-pomogne-zaglavljenom-vozacu.html Hrabro srce Rade Jezdić u poslednji čas izvukao Lazara Sebastijanovića, koji se kamionom survao niz liticu. Postojala opasnost da se prikolica prevrne na kabinu u kojoj se nalazio zaglavljeni vozač. ]]> Rade Jezdić (41) iz Užica rizikovao je svoj život i spasao Lazara Sebastijanovića (59) iz Nove Pazove koji se kamionom survao niz liticu u selu Volujac kod Užica. Jezdić je u poslednji čas izvukao Sebastijanovića, jer je postojala opasnost da se prikolica od 25 tona prevrne na kabinu u kojoj se nalazio zaglavljeni vozač.
Noć između subote i nedelje i Rade Jezdić, direktor osnovne škole u Rogačici kod Bajine Bašte i Lazar Sebastijanović, vozač kamiona, pamtiće ceo život. Rade po tome što je spasao jedan život, a Lazar po tome što je gledao smrti u oči. Pamtiće je i po još jednoj ružnoj stvari, a to je što su mnogi pored njih prošli, a niko nije hteo da se zaustavi i pomogne.

Prikolica klizila ka kabini

Lazar je sa kamionom putovao iz Bajine Bašte ka Užicu. U selu Volujac, devet kilometara od Užica, čim je prešao most, naišao je na led.
- Bilo je dosta leda na putu. Kamion je počeo da „pleše" po drumu, počeo sam da gubim kontrolu nad vozilom. Odjednom sam se našao na litici i osetio da klizim niz nju. Zaustavio sam se desetak metara niže. Kabina je praktično već bila zarivena u sneg. Osetio sam da prikolica kamiona, u kojoj je bilo 25 tona robe, počela da klizi pravo na kabinu. Iz minuta u minut pomerala se sve bliži kabini. Uhvatila me je panika i razmišljao sam šta će biti kada se otkači i prevrne pravo na kabinu. Pokušavao sam da otvorim vrata, ali nisam mogao od snega, a i suvozačeva vrata su se zaglavila - priča Lazar i dodaje:
- Video sam smrt pred očima. Nisam znao šta ću, ni kuda ću. I odjednom, kao da ga je sam Bog poslao, čovek se pojavljuje pravo ispred kabine i govori mi da otvorim prozor. Iz nekoliko pokušaja uspeo sam da otvorim prozor, a onda me je taj čovek povukao i uspeo sam da izađem. Plašio sam se i za njega i za sebe, jer se kabina neprestano pomerala.
Njegov spasilac Rade Jezdić u subotu pre podne bio je u školi u Rogačici, koja je bila domaćin opštinskog takmičenja u hemiji. Nakon završetka takmičenja odneo je nekoliko paketa ugroženima u svoje rodno selo Zaovine na Tari, pa je krenuo kući.

Rizikovao život

- Oko 23 časa prošao sam preko Volujca. Video sam kamion koji je sleteo sa puta. Ispred mene je išlo nekoliko vozila, ali niko se nije zaustavio. Stao sam da vidim šta se događa. Video sam kako iz kabine izlazi dim i primetio da se neko pomera. Zaustavio sam još jedno vozilo i iz njih je izašao sveštenik iz Duba - rekao je Rade i dodao:
- Sišao sam niz liticu na kojoj je bilo preko metar snega. Kako sam ulazio u sneg, sve dublje sam tonuo. Uspeo sam da dođem do kabine na koju je pretilo da se prevrne prikolica. Znam da je bilo opasno stati ispred kamiona, ali ako sam želeo da pomognem čoveku u kabini, morao sam to da uradim. Pokazivao sam mu da otvori prozor. Kada je uspeo da otvori prozor, prihvatio sam mu prvo jednu nogu, onda drugu i polako ga izvukao. Odmah mi je pritrčao sveštenik i polako smo izašli uz liticu na put. Malo sam povredio nogu i kičma me boli, dok je vozač ugruvan u ramenima i povređeni su mu zubi.
Rade Jezdić zgrožen je činjenicom da niko osim sveštenika nije hteo da mu pomogne.
- Za to vreme dok smo sveštenik i ja spasavali Lazu, prošlo je dvadesetak automobila i niko se nije zaustavio. Bilo je nekoliko ljudi koji su stajali na putu, ali niko nije smeo da priđe kamionu. Kakvi smo mi to ljudi? - pita se Rade.
Lazar je zahvaljivao čoveku što ga je spasao sigurne smrti, dok ga je Rade pozivao na smeštaj dok se ne završi istraga. Jedno je sigurno - i jedan i drugi su našli prijatelja za ceo život.

]]>
Sun, 4 Mar 2012 23:16:16 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/207118/spasao-kamiondziju---bruka-niko-nije-hteo-da-stane-i-pomogne-zaglavljenom-vozacu.html
Tražim svoju gitaru http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/205735/trazim-svoju-gitaru.html Vrednija od stana: Radomir Šljivić (40) ne traži od države pomoć već samo gitaru koju je ostavio 1992. u kasarni i otišao u rat u Hrvatskoj. ]]> Radomir Šljivić (40) iz Aranđelovca, logoraš i ratni vojni invalid sa podstanarskim stažom od dve decenije, ne traži od države stan ili neku drugu pomoć, već samo svoju gitaru!
Radomir, koji je svirao u vojnom orkestru u kasarni u Tetovu 1992, otišao je u Hrvatsku u rat. Šljivić kaže da je gitara posle povlačenja vojske iz Makedonije najverovatnije završila u nekoj kasarni u Srbiji.
Šljivić u ispovesti za Press priča koliko mu znači ova gitara koja je sada stara 30 godina.
- To je gitara marke „hofner", koju su mi roditelji doneli na zakletvu kada sam služio vojni rok u Tetovu, decembarska klasa 90-91. godine u minobacačkoj bateriji. Svirao sam u vojnom orkestru. Gitara je poklon druga iz detinjstva. Stalno sam je od njega zajmio, pa je on, koji je bio imućniji, dao meni, radničkom detetu, instrument koji me je činio srećnim. Moj drug je dao život za Republiku Srpsku, na Ozrenu je mučen i obezglavljen, on je moja rana - kroz suze priča Radomir.
Iz Tetova je Radomir sa jedinicom poslat na Baniju. U tri sata noću skočio je iz kreveta i krenuo u rat. U prtljagu je bilo mesta samo za pušku. Ne i za gitaru. Radomir je zarobljen decembra 1991, nakon što mu je ručna bomba u zasedi raznela zadnji deo butne kosti i leđa. Narednu godinu proveo je u logoru Kerestinec u Hrvatskoj. Razmenjen je po principu „svi za sve" 1992.
- Odavno sam prestao od države da tražim stan ili neki pomoć. Ne mogu ni kredit da dobijem jer se moja invalidnina vodi kao socijalna pomoć. Moja supruga je otpuštena kao tehnološki višak, iako su obećali da će ostati jer je žena ratnog vojnog invalida. Moje dve ćerke Marina (15) i Jelena (8) su sve što imam. Nedostaje mi još ta gitara - kaže Radomir.
On objašnjava da je prilikom preseljenja kasarne iz Tetova u Niš iznet čak i parket, pa je moguće da je neko poneo i gitaru.
Milivoje Pajović, načelnik Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, kaže da će Vojska pokušati da pomogne da se Šljivićeva gitara pronađe.
- Teško je utvrditi gde je sada ta gitara. Mislim da je ona u nečijem posedu, pa je najbolje da se ta osoba pozove preko medija da je vrati - kaže Pajović.

]]>
Sun, 26 Feb 2012 18:20:42 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/205735/trazim-svoju-gitaru.html
Od zlata pršuta http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/197803/od-zlata-prsuta.html Super cene: Miriše suvo meso na sve strane, posetioci se oblizuju, trgovci trljaju ruke - al' ne od vajde već od zime. ]]> Na dvanaestoj Pršutijadi u selu Mačkat trgovci ovih dana trljaju ruke - al' od zime.
Ponuda je zaista fenomenalna, posetilaca ima, ali ukoliko se sutra, poslednjeg dana Pršutijade, kupci ne „otvore", proizvođači će imati slabu vajdu.

Cene "nadimljene"


To ni ne treba da čudi jer su goveđa i svinjska pršuta po 1.500 dinara za kilogram, slanina je 800, kobasica i čvarci po 700 dinara, a ovčja stelja od 1.000 do 1.200 dinara. Doduše, sve je to zdravo i kvalitetno meso, samo što je daleko od džepa prosečnog kupca.
Dobra je ponuda i za one koji ne mare za suvo meso. Kilo prasećeg pečenja je 1.000 dinara, jagnjetina je 1.400 dinara, a porcija kupusa košta 300 dinara.
Ako ništa drugo, onda je bar provod dobar. Dok se mirisi suvog mesa šire na sve strane, više stotina posetilaca igra i peva. Trubači i razne pevačke grupe daju štimung, pa se oplete i koje kolo. Najveselije je bilo za štandom Radomira Šopalovića iz Mačkata, čije su goveđa pršuta i slanina proglašene za najbolje u svojoj klasi. Veselo je bilo i kod Milije Brkovića iz Kačera jer su njegove svinjska i ovčja pršuta najbolje u svojoj kategoriji. Petar Šopalović iz Mačkata je poneo titulu najboljeg za kobasicu.
- U pobedi su odlučivale samo nijanse. Goveđu pršutu pravim od svoje stoke u tovu. Inače, proizvodnja suhomesnatih proizvoda je tradicija u mojoj porodici. Prvo je pravio deda, pa moj otac, sada moja deca i ja - rekao je Radomir Šopalović.
Odmah preko puta slika se deda Milija. Ovo mu je deveta pobeda na Pršutijadi. Preko ramena prebacio „mega" pršutu, a pored nje stoji još jedna, ista tolika, i objašnjava kako su nastale.
- Ove pršute su teške 20 i 21 kg. Nastale su od svinja koje su imale po 400 kila - s ponosom će starina Milija, u čijoj je porodici proizvodnja pršute tradicija.

A lepo se i pojede

Veliku pažnju privlači i štand „Zlatiborca". Ispred drvene kućice sa dvorištem sedi deda Milomir Stojanović, otac vlasnika ove firme. Secka pršutu i naslađuje se. U posetu mu dođe Aleks Bermet, proizvođač vina iz Sremskog Karlovca, da nazdrave. Poželeše jedan drugom sve najbolje, očitaše zdravicu, pa onda zalogaj zališe domaćom ljutom rakijom.
- Kod nas u Sremu kažu: kljukam gusku, a onda guska crkne jer je nisu pojili. Zato sam i ja ovde već svih 12 godina. Ljudi mnogo jedu, pa je red da to zaliju dobrim vinom. Prošle godine sam ovde prodao 600 litara vina. Pratim sve sajmove i razne manifestacije, ali Pršutijada je broj jedan - kaže Aleks i suče brke.

]]>
Sat, 14 Jan 2012 17:26:22 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/197803/od-zlata-prsuta.html
Čamotinjo, i bogu si teška http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/196611/camotinjo-i-bogu-si-teska.html Gotovo je - Više od 300 starina prepušteno sebi jer je nedavno zatvoren Centar za socijalni rad. ]]> Oko 300 gorštaka po zabačenim planinskim babušničkim selima živi bez igde ikoga, u uslovima nedostojnim čoveka. Većina dobija pomoć jedino od gerontodomaćica, dok je stotinak njih prepušteno sebi, jer žive u najzabačenijim delovima opštine.
Iako većina boluje od teških bolesti i jedva čekaju dan kada će, kako kažu, izaći bogu na istinu, najviše ih ubija samoća.
Od nedavno je prestao da radi i Centar za socijalni rad Babušnice, koji je finansijski pomagala opština, pa će i tih 200 "srećnika" uskoro ostati bez posete gerontodomaćica, jedinih gostiju koji su doskora kucali na njihova vrata.

Retko ko ih obilazi

Božika Petković iz babušničkog sela Zavidince uveliko je zakoračila u desetu deceniju života. Živi sama, skoro da se uopšte ne kreće, u kući čiji su zidovi odavno pocrneli od dima.
- Ništa nisam kadra sama da radim - žali nam se ova vremešna starica. - Ako pokušam da ustanem i zakoračim samo dva koraka, počinje da mi se vrti u glavi i ubrzo padnem. Sve sam glavu polomila tako padajući. A kad padnem, ne mogu više sama da ustanem. Ne mogu sebi ni hranu da spremim, da hoće Bog da me pribere da konačno skapem. Da ne mučim više ovu čeljad, ni svoju ni tuđu. Srećom, dolazi mi i žena koja donese lekove, pospremi i skuva.
Gerontodomaćica Suzana Petrović, koja svakodnevno brine o 14 najugroženijih meštana sela Zavidinci, kaže da baka Božiku obilazi svakodnevno.
- Druge bake obilaze rođaci, donose nešto hrane, dok je baka Božika potpuno sama - kaže Suzana. - Ima neke rođake, ali oni retko dolaze. Ne može sama da se hrani, niti da se kreće.  Dobrinka Grozdanović kreće se pomoću dva štapa i živi sama u selu Malo Bonjice. Iako ni sama više ne zna od čega sve boluje, kaže da, ipak, nekako uspeva sebi da pripremi nešto za jelo. U ostalim poslovima pomaže joj gerontodomaćica Vera Krstić, koja živi u susednom selu Veliko Bonjince.
- Ne čujem, čir sam imala, pa je prso - priča nam baka Dobrinka, koje je sabrala osamdeset i četiri leta. - Otkako mi je ćerka poginula, srčani sam bolesnik. Imam sina, ali on retko dolazi, jer ne može zbog posla. I on ima svojih muka, porodicu, nezaposlenu ženu i razumem što me češće ne obilazi.

Pomoć više nego potrebna

Gerontodomaćica Vera kaže da Dobrinka dosta radi sama.
- U kući nema vode, pa joj je ja donosim - priča Vera. - Donosim joj i drva. Želim da joj pomognem i u bilo čemu drugom, da skuvam ili operem, ali ona to ne dozvoljava. Pre nekoliko godina je polomila kuk, ali ga nikada nije operisala. Nije želela, jer je bila u velikoj žalosti za ćerkom, nadajući se da će i sama uskoro poći za njom. Ali živ čovek u grob ne može. Najveća joj je uteha kada mi priča uspomene iz svog života, o tome kako se nekada živelo, o svojoj pokojnoj ćerki, o svemu drugom što joj ponekad izmami osmeh na lice.

]]>
Sat, 7 Jan 2012 16:47:32 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/196611/camotinjo-i-bogu-si-teska.html
Jedino se u Pirotu osećam ispunjeno http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/196378/jedino-se-u-pirotu-osecam-ispunjeno.html Svuda pođi: Legendarni košarkaški trener, koji je obišao ceo svet, kaže da mu je najlepše kada dođe u Pirot i poručuje mladima da nikada ne zaborave svoju zemlju i rodni kraj. ]]> Svetislav Kari Pešić osvojio je sve što se moglo osvojiti u košarci, obišao je celu planetu i živeo u svetskim metropolama. Međutim, legendarni trener kaže da se oseća savršeno i ispunjeno samo kada dođe u svoj Pirot. U ispovesti za Press, Pešić govori o neraskidivim vezama sa Piroćancima, o tome kako pomaže grad i lobira za njega i poručuje mladima da nikada ne zaborave svoju zemlju i rodni kraj.
Svetislav Pešić je veliki lobista za Pirot i njegov promoter, uključen u nekoliko velikih projekata izgradnje infrastrukturnih objekata u tom gradu, ali o tome, zbog svoje skromnosti, nerado govori. Nedavno je proglašen i za počasnog građanina. Ipak, specijalno za čitaoce božićnog broja Pressa, trener Crvene zvezde otvorio je dušu.

Počasni građanin


Najveći trag van Srbije Svetislav je sigurno ostavio u Nemačkoj, koju je od fudbalske pretvorio u košarkašku naciju, zbog čega je i dan-danas izuzetno voljen i cenjen u toj zemlji.
- Četvrt veka živim van Pirota. Živeo sam i u Barseloni i Berlinu, obišao ceo svet, ali Pirot je jedino mesto gde se osećam ispunjeno i savršeno prijatno. U Berlinu sam čak postao jedini stranac u istoriji grada koji je dobio prestižno priznanje zaslužnog građanina, što je zaista neverovatna čast. Ipak, moram priznati da me je više obradovalo isto priznanje koje sam krajem decembra dobio od svojih Piroćanaca. Inače sam i zvanični promoter Pirota i svuda pokušavam da širim pozitivnu priču o svom rodnom gradu - priča Pešić i dodaje:
- Pirot je jedno vreme bio u stagnaciji, ali poslednjih nekoliko godina ovaj grad vode mladi i pametni ljudi koji puno rade da Pirot postane jedno lepo mesto za miran i sadržajan život. Mnogo se izgradilo, dosta sportskih objekata, što je meni možda i najdraže, i sam grad je, gledano sa aspekta nekog ko povremeno dolazi, potpuno promenio svoj izgled nabolje.

Drugovi  iz detinjstva

Pešić kaže da sa predsednikom opštine Vladanom Vasićem odlično sarađuje.
- Već duže vreme zajedno sa njim i njegovim pomoćnikom Banetom Kostićem bavim se projektom rekonstrukcije kolevke pirotskih sportova," Omladinskog stadiona", koji je potpuno propao jer se decenijama ne održava. Tu smo uspeli da od EU i uz pomoć Ministarstva sporta dobijemo sredstva za njegovu obnovu kako bi zasijao svojim starim sjajem i ponovo postao mesto gde će stasavati buduće generacije pirotskih sportista. Tamo sam i ja počeo da igram košarku. Već na proleće krenuće radovi - priča Pešić.
Naš sagovornik kaže da ima još projekata u koje je bio ili je još uvek uključen, ali o tome nerado govori jer više voli da radi nego da priča.
- Veoma mi je drago što se u Pirotu vidi jedan pozitivan trend i to me još više vezuje za taj kraj - kaže proslavljeni trener.
Kada dođe u rodni grad, Pešić, kako sam priznaje, obavezno provodi vreme u razgovoru sa starim prijateljima iz detinjstva.
- Uvek idem na jutarnju kafu kod mog prijatelja Miće koji je vlasnik kafića „Freska", ali rado posećujem i u ostale pirotske restorane. Tamo dolazi puno mojih prijatelja i zaista se izuzetno opušteno i prijatno osećam na tim mestima i u takvom društvu. - navodi Pešić koji novo novogodišnje i božićne praznike sa porodicom tradicionalno provodi u Pirotu.
Proslavljeni strateg posebno je želeo da pošalje poruku mladima.
- Moraju da vole svoj grad i državu i da čine sve da od njega, onoliko koliko je u njihovoj moći, naprave bolje mesto za život. Jeste da je kriza i da je izuzetno teško vreme, ali jednostavno moramo da volimo svoj rodni kraj i da poštujemo zemlju koja nas je rodila. Lepo je da mladi ljudi putuju, školuju se u inostranstvu ili van rodnog mesta, ali jedino je rodni grad mesto gde se čovek oseća ispunjeno. Još ako doprinosi njegovom razvoju, zadovoljstvo je zaista ogromno - poručuje Pešić.

]]>
Thu, 5 Jan 2012 17:05:46 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/196378/jedino-se-u-pirotu-osecam-ispunjeno.html
Tri poljupca hoću ja, neću jedan, neću dva... http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/195595/tri-poljupca-hocu-ja-necu-jedan-necu-dva.html Osamdesetih godina prošlog veka nastala je hit pesma Snežane Savić „Tri poljupca", koja je prošle godine ponovo postala aktuelna zahvaljujući obradi grupe „Sevdah bejbi" i disko pevača Šobaje ]]> Pevačica i glumica Snežana Savić kaže za Press da joj je drago što će se i ovih dana, na novogodišnjim žurkama, slušati upravo ova pesma.

- Autor teksta je Radmila Mudrinić, a Aleksandar Korać je pisao muziku. Tri poljupca nije zbog nacionalizma, jer tada nismo gajili takva osećanja, već po principu „za sreću" i po običaju kod nas Srba da se ljubimo tri puta. Ne znam koga ću prvo poljubiti u ponoć, ali bih volela da to bude unuka Nina - kaže Snežana.

Nebojša Anđelković Šobaja objašnjava da im je pesma „Tri poljupca" spontano došla kao inspiracija.

- Trebalo da baš oko Nove godine da izađe novi hit „Poljubac", koji sam radio sa grupom „Zemlja gruva" za predstavu „Svojta" u pozorištu „Boško Buha". U slučaju da u novogodišnjoj noći ne budem imao nastup, poljubiću prvo dete, a ako budem svirao, verovatno ću poljubiti gitaristu, pošto mi je on najbliži na bini - kaže Šobaja.

]]>
Fri, 30 Dec 2011 17:06:00 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/195595/tri-poljupca-hocu-ja-necu-jedan-necu-dva.html
Pancir i štit ispaljuju munje na napadače http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/195593/pancir-i-stit-ispaljuju-munje-na-napadace.html Visoki napon - Vladimir Ninković i Srboljub Jovanović napravili specijalni pancirni prsluk i štit kroz koje prolazi struja. Strujnim udarom i munjama odbijaju napadače na policajce ]]> Pronalazači Srboljub Jovanović i Vladimir Ninković iz Mišara kod Šapca izumeli su specijalni pancir prsluk i štit koji su pod visokim naponom i iz kojih sevaju munje!

Specijalni pancir i štit štite policajce tako što strujnim udarom onesposobljavaju napadača.

Protiv demonstranata

Jovanović i Ninković tvrde da je ovaj izum bezbedan za onog koji ga nosi, dok napadaču ne nanosi povrede.

Na ulazu u selo Mišar, na putu iz Šapca ka Obrenovcu, iza kuće Srboljuba Jovanovića nalazi se radionica u kojoj se materijalizuju vizije njegovog prijatelja Vladimira Ninkovića.

Izum koji je najviše zaintrigirao domaću, ali i svetsku stručnu javnost su pancir prsluk i štit namenjeni policiji i drugim službama bezbednosti. Na prvi pogled i prsluk i štit ne razlikuju se od sličnih proizvoda. Ali, onog ko bi naleteo na policajca ili vojnika opremljenog u ova čuda Vladimira Ninkovića, pošteno bi protresao strujni udar. Štit ispušta zaglušujući zvuk, a kada se uključi, sevaju munje.

- Prilikom demonstracija nikom neće pasti na pamet da se približi policajcu sa prslukom sa uključenom zaštitom i štitom kroz koji ide struja. Uhvatiće ga u strujno kolo i zgrčiće mu mišiće. Što je napadač mišićaviji, reakcija je burnija. Napadač duže vreme neće biti u stanju da se povrati. Ovaj sistem, koliko god strašno zvučao kada ga opisujem, ne oštećuje vitalne organe napadača - priča Ninković.

Pancir prsluk je, kažu pronalazači, bezbedan za nošenje. Ima zaštitu od strujnog udara i kratkog spoja što je, kako ističu, njegova posebna vrednost.

Modifikovani prsluk i štit videli su domaći policajci i, prema rečima pronalazača, reakcije su veoma dobre. Na izum Šapčana nisu ostali ravnodušni ni stranci, o čemu svedoči poziv iz Švajcarske, iz fabrike koja se bavi proizvodnjom opreme za organe bezbednosti.

- Švajcarci su bili oduševljeni, a kada smo počeli da im pričamo o uštedama, ostali su bez reči. Ukoliko bi policajci koristili ove štitove, za razbijanje nereda bi bilo potrebno višestruko manje ljudi nego obično. To je velika ušteda i u ljudstvu, ali i u dnevnicama - priča Srboljub.

Ideje same dolaze

Srboljub je inženjer elektrotehnike, a Vladimir mašinski tehničar. Jedva je čekao da ode u penziju iz „Zorkine" fabrike „Obojena metalurgija" kako bi mogao da se posveti izumima.

- Kako dolaze ideje? Nekada neka samo zasija, a nekada dođe posle dubokog razmišljanja. To se dogodilo sa točkovima koji idu uzbrdo. Razmišljao sam kako su stari Egipćani gradili piramide i palo mi je na pamet da su sigurno imali nešto poput rampi uz koje su klizili kameni blokovi, zbog čega im nije bilo potrebno onoliko ljudi koliko istorijske knjige pišu. Tako se rodila ideja o kupastim točkovima postavljenim na jednu šinu. Uticajem zemljine teže, točkovi takvog oblika umesto da se spuštaju, oni se penju - otkriva nam Vlada.

U neobičnoj radionici privodi se kraju konstruisanje bežičnog punjača za mobilne telefone.

- Uređaj treba da bude instaliran u nekom objektu. Mobilni će se sam puniti preko bežičnih talasa - objašnjava Ninković . 

]]>
Fri, 30 Dec 2011 17:03:33 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/195593/pancir-i-stit-ispaljuju-munje-na-napadace.html
Pašće 23 miliona poljubaca u Srbiji http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/195596/pasce-23-miliona-poljubaca-u-srbiji.html Računica - U novogodišnjoj noći ljudi u našoj zemlji razmeniće 21 milion poljubaca u obraz, dok će strasnih poljubaca u usta biti dva miliona ]]> U novogodišnjoj noći u Srbiji će „pasti" čak 23 miliona poljubaca, što u obraz, što u usta, pokazuje istraživanje Pressa.

Računica je prosta - ako svako od nas bude onako po srpski poljubio bar dva prijatelja ili člana porodice, to je već 21 milion. Veliki deo nacije je i „sparena", pa na prethodnu brojku treba dodati još dva miliona strastvenih poljubaca, što nas dovodi do fascinantne cifre od 23 miliona poljubaca samo u najluđoj noći.

Fenomen poljupca u ponoć pominje se još u starim engleskim i germanskim legendama, a deo tradicije je i kod nas postalo verovanje da moramo u ponoć da poljubimo osobu suprotnog pola da bismo imali sreće naredne godine.

Hrišćanski običaji

Veruje se da će prva osoba sa kojom dođete u kontakt u novoj godini uticati na našu sreću cele godine i da je zato važno da poljubimo nekoga ko nam je zaista drag. Ako u ponoć poljubite voljenu osobu, imaćete sreće u ljubavi cele godine. Ako poljubite osobu do koje vam nije naročito stalo, neće vam ni godina biti berićetna, a ukoliko nemate koga da poljubite, teraće vas maler do sledećeg januara.

Antropolog iz Centra za antropološke studije, Jelica Ćirika, objašnjava za Press da je proslava Nove godine deo hrišćanskih običaja, koji su se svojevremeno proširili i na ostale kulture.

- Odatle potiče i verovanje da će onaj ko se ne poljubi ni sa kim u novogodišnjoj noći cele godine biti uskraćen za poljupce i usamljen. Osim toga, ljudski mozak je sklon da zamišlja svet u granicama. U tom smislu Nova godina se posmatra kao novi početak i odlična prilika da stare, neispunjene nade i želje ostavimo za sobom i sa novim planovima uđemo u novu godinu - kaže Ćirika i dodaje da se Srbi ljube tri puta zato što to simboliše sveto trojstvo - Oca, Sina i Svetoga duha, ali da je ova tradicija novijeg datuma.

Bez predrasuda

Seksolog Savo Bojović kaže za Press da se parovi mnogo više vole, ljube i pružaju jedno drugom nežnost u vreme praznika.

- Tada se povećava emotivnost ljudi, kao i potreba da se da i primi ljubav. U tom periodu se začne i više dece, jer se ljudi opuste, konzumiraju veće količine alkohola i pomalo izgube kontrolu. To je prilika da se oslobodimo nama svojstvenih patrijarhalnih predrasuda, ali i da se pošalje poruka nežnosti, poštovanja i divljenja svim dragim osobama koje nas okružuju - ističe Bojović.

Jelica Ćirika ističe da u antropologiji postoje dve teorije porekla poljupca.

- Smatra se da je poljubac kod ljudi isto što i njuškanje kod životinja - svojevrsno upoznavanje stranca ili pozdravljanje onoga koga već poznajemo. Svaka toplokrvna životinja kroz kožu luči feromone, koji će kod suprotnog pola pokrenuti trenutnu reakciju. Tokom ljubljenja ljudi se dovoljno približavaju da mogu da osete miris druge osobe. To je značajno sa stanovišta reprodukcije, jer će na taj način svako odabrati partnera čiji mu se miris dopada i imati potomstvo sa njim - ističe Ćirika.

Sto ljudi, sto ćudi

Po drugoj teoriji, poljubac potiče od veze majke i deteta iz najstarijih vremena. Kada nije bilo hrane za bebe, majke su žvakale namirnice kako bi ih omekšale i davale detetu. Tako se uspostavljala emotivna veza između majke i deteta i prenosila su se osećanja mira i sigurnosti. Smatra se da se putem poljupca vraćamo u taj trenutak potpunog zadovoljstva.

Običaji ljubljenja razlikuju se po kulturama. Osim Srba, tri puta se ljube i Rusi, dok se ostali narodi ljube jednom ili dvaput. U Francuskoj se broj poljubaca razlikuje od regije do regije, pa se ljudi ljube u obraz dva ili četiri puta. Tradicionalni eskimski poljubac nosem o nos naziva se kunik. Na Galapagosu se žene ljube isključivo u desni obraz, dok se u Omanu posle rukovanja muškarci ljube u nos. Kulture kao što su burmanska, polinežanska, filipinska, ali i nekih afričkih plemena, smatraju ljubljenje nepristojnim i tamo se pozdravljaju trljanjem nosa o nos ili dahtanjem za vrat.

]]>
Fri, 30 Dec 2011 17:10:34 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/195596/pasce-23-miliona-poljubaca-u-srbiji.html
Sedi kod kuće i lepo zarađuje http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/193189/sedi-kod-kuce-i-lepo-zaradjuje.html Sama svoj gazda: U podrumu porodične kuće uzgaja bukovače, koje ne samo da su zdrave već omogućavaju i lepu zaradu. ]]> Svakog jutra kad se probudi Danijela Gnjatović (40) iz Paraćina obilazi svoje „bebe". Žive i rastu u podrumu, izviruju iz panjeva i džakova, a za svaki trenutak poklonjene ljubavi vraćaju višestruko.
„Bebe" su gljive bukovače. Ova dama uzgaja ih nešto manje od godinu dana. Iako je ovu delatnost zamislila kao „daj bože da preživim", shvatila je da može solidno da zaradi.
Iako je dete sa beogradskog asfalta, sa pečurkama se druži od detinjstva. Najpre ih je s roditeljima brala u selu Buljane, očevom rodnom kraju, a kada je odrasla, odlučila je da malo i eksperimentiše. O samoj proizvodnji saznala je štošta iz brošure koju je dobila na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, a zatim je pomogla ocu da zasnuje malu proizvodnju. U početku posao je trebalo da podmiri samo kućne potrebe.
- A onda sam se razvela i sa ćerkom vratila u svoju kuću u Paraćinu - kaže Danijela. - Nisam imala posao, ali ni želju da sedim i čekam. Palo mi je na pamet da bi uzgoj bukovače mogao da bude isplativ, da bih mogla da ih prodajem umesto da višak poklanjam komšiluku i prijateljima. Najpre sam iznela krš iz podruma, a zatim uradila termoizolaciju i ventilaciju. Gajenje gljiva ne zahteva velika ulaganja, praktično jedini trošak su najlonski džakovi, slama i sam micelijum...
U podrumu, pod hladnim neonskim svetlom, bukovača raste i proviruje iz stotinu džakova i drvenih panjeva. Proizvodnja je jednostavna. Najpre se slama isecka i prokuva, a zatim se slaže u džakove. Red slame, red micelijuma, pa sve dok se džak ne napuni. Takva vreća rađa tri do četiri meseca, a onda se baca i puni nova. Od zasejavanja do prve berbe prođe jedva mesec dana.
- Panjevi su zanimljiviji, ali sam period rasta traje duže - objašnjava nam ova preduzimljiva žena. - Ponekad i celu zimu. Ali je zato sam panj aktivan tri do četiri godine i ne mora kao džak da se menja svakih nekoliko meseci.
Bukovače rađaju bez prekida, a seju se u turnusima. Džakovi se zasejavaju na 15-20 dana, kada se jedni izrode, drugi već uveliko stižu za berbu. Ako su u podrumu dobri uslovi, praktično i nema mrtve sezone. Svetlo im je potrebno svega sat ili dva tokom dana, ali je veoma važno orošavanje. Idealna vlažnost je 85 odsto, što Danijeli praktično predstavlja i jedinu stalnu obavezu. Leti prska podrum dva puta dnevno, a zimi samo jednom, oko podneva. Nema previše posla, zarada nije loša, a najvažnije u svemu je to što ste praktično stalno kod kuće.
- Od ovog posla može da se preživi, ali ne i da se obogati - kaže. - Ipak, trud nije veliki, zbog čega i planiram da proizvodnju proširim na još dve hale. Naravno, kao i u svakom drugom poslu, najvažnije je tržište, a prosečna cena iznosi 250 dinara za kilogram. Sem toga, bukovače su izuzetno zdrave, pa se trudim da barem jedan obrok dnevno pripremim od njih. Dobre su za imunitet, popravljaju krvnu sliku, ne prskaju se i savršeno su čiste.
Iako nema stalan posao, Danijela se uglavnom oslanja na sebe. Nikada nije konkurisala za neku subvenciju države, ne uzima kredite i ne voli da se zadužuje.
- Radije ću da „rastežem" sto dinara koje sam sama zaradila, nego da pozajmljujem, pa da onda lupam glavu od čega i kako da vratim - skromno će Danijela.

]]>
Sat, 17 Dec 2011 17:43:45 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/193189/sedi-kod-kuce-i-lepo-zaradjuje.html
Što ne znaju živi, ukažu mrtvi http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/191822/sto-ne-znaju-zivi-ukazu-mrtvi.html Preduzimljiv duh: Miladin Milosavljević sanjao pokojnog dedu koji mu je pokazao gde treba da kopa da bi pronašao majdan. ]]> „Pre tačno jedanaest godina, kada smo jedva sastavljali kraj sa krajem i živeli od skromnog poljoprivrednog imanja, sanjam ti jedne noći pokojnog dedu. Došao, izveo me u dvorište i odmah ispod kuće pokazao mi gde da kopam. Rekao je da na tom mestu postoji majdan i da je našim mukama kraj."
Ovako Miladin Milosavljević iz kuršumlijskog sela Dedinac opisuje san koji im je umnogome promenio život. Čim se tog jutra probudio, počeo je da kopa upravo na mestu na koje mu je u snu pokazao deda. I tada se to pojavilo...

San postao stvarnost

- Prosto sam se prenerazio kada sam nakon nekoliko udarca motikom ugledao kamenu ploču - priča nam Miladin. - Odmah sam pozvao suprugu Vesnu i bukvalno smo počeli da skačemo od sreće. Nisam mogao da poverujem da je moj san u stvari realnost. Od tada pa sve dosad živimo od majdana koji se prostire kroz naše imanje!
Milosavljević se nadaleko pročuo po kvalitetnom kamenu koji ručno vadi sa svog imanja. Priznaje da je i pre ovog neobičnog sna pokušavao da pronađe majdan, slutio je da postoji, ali je svaka njegova potraga ostala bez rezultata.
- I taman kada sam odustao, deda me je opravio. Sada sasvim solidno živimo od toga. Držimo pola Srbije i nema dana da nas neko ne traži ili ne naruči određenu količinu kamena. Ponekad ne možemo da postignemo sve i na vreme završimo porudžbine. Našim kamenom popločano je sve u okolini. Mnoge crkve, konaci, etnokuće, dvorišta... Pokazalo se da je izuzetno kvalitetan. To smo saznali tek kada su nam se obratili iz Kruševca jer su hteli da obnavljaju crkvu Lazaricu. Odneli su uzorak i ispitali njegov sastav na Institutu u Kragujevcu. Ispostavilo se da je najbolji od svih koje su proveravali. On je čist kvarc i pesak. Ti naučnici sa Instituta su nas i uputili po kojoj ceni da ga prodajemo. Do tada su nas drali, što se kaže, kao jare šljivu. Nismo znali da kamen košta, već smo ga davali budzašto - priča ova poštenjačina, i dodaje da je najvažnije u životu imati meru:
- Mi uvek radimo onoliko koliko možemo. Ne preterujemo. Ne valja kada je čovek alav, jer mnogo para brzo ode. Za normalan život sada imamo, ne razbacujemo se i, uvek kada nam prifali novac, bacamo se na posao - priznaje on.
A za život u ovom planinskom selu, do kojeg stižu samo najuporniji, lošim makadamom uz velike strmine, ne treba mnogo. Ipak, vremenom se porodica proširila, deca porasla, unučići stigli, pa je i novac sve potrebniji.
- Po mojoj proceni, vadiće ovaj kamen i moji potomci, ako to budu želeli. Vidite, prostire se svom dužinom imanja. Nego, sačekajte da dozovem Vesnu, ne mogu bez nje da vam pokažem kako se vadi kamen - smeška se Miladin i prodornim glasom doziva sa vrha majdana suprugu, koja za tili čas dolazi.
- Ostavih posao u kući, jer sigurno ima neku porudžbinu čim se dere iz sveg glasa - kaže Vesna dok nam prilazi. Ponudi nas kafom koja je, kao i ostale potrepštine, smeštena u improvizovanoj kolibi u dnu majdana. Tada Miladin priznaje da većina posla oko vađenja kamena pripada Vesni.
- Radimo svakog dana, sem kada su veliki verski praznici. Ja sam ovde od jutra do 13 časova, a ona je u sve tri smene. Žensko je, zna bolje posao, a i što bih se ja potezao kada njoj nije teško. Doduše, kad je gužva, zapnemo oboje - šali se on i gleda sa ljubavlju u suprugu.

Pronašli i riblju krljušt

Povlači je ka sebi, pa grli, a ona se otima, valjda je sramota. Onda uzima budak, malo i da bi se pomerila od svog supruga, koji joj se sve vreme zavodnički smeši i počinje da vadi kamen.
- Od svega je najteže odvojiti šut. Ostalo je lako, ploče se same cepaju. Brzo može da se izvadi velika količina. Onda ih ređamo na gomile, merimo i čekamo da ih kupci preuzmu. Najveći izazov nam je bio kada smo pronašli riblju krljušt, kamen koji je izuzetno lep, ali oko kojeg treba više pažnje. Njega je manje i koristi se za zidove. Kada se izlakira, presijavaju se šare na njemu - objašnjava Vesna, koja je već postala stručnjak za kamen. Kaže da se sve lakše podnosi kada postoje sloga i razumevanje. - Nije mi teško da radim i u kući i ovde. Miladin se uvek šali, vidite i sami, pa nam brzo prođe vreme. Zna i on da potegne kada treba, ali nekako više voli da nadgleda posao i da komanduje. Ma takvi su planinci, već sam se navikla - komentariše ona.

]]>
Sat, 10 Dec 2011 16:53:11 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/191822/sto-ne-znaju-zivi-ukazu-mrtvi.html
Potonula Nojeva barka http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/191719/potonula-nojeva-barka.html Rasprodaja - Pokušaj da se na jednom mestu saberu i sačuvaju ugrožene vrste životinja nije uspeo, prodata i poslednja buša ]]> I poslednja od četrdesetak buša, autohtone rase govečeta, napustila je štalu poznatog biologa Predraga Pece Petrovića iz sela Paštrić, nadomak valjevske Mionice. Zbog besparice i nemogućnosti da ih hrani, ovaj uzorni srpski domaćin prodao je krave, koje su mahom završile na Goliji.

Time je, ujedno, propao i projekat maljenske Nojeve barke, za koji je Petrović svojevremeno dobio i izuzetno vrednu međunarodnu nagradu u portugalskom Pertu. Želja mu je bila, kako sam kaže, da sakupi stare i retke vrste domaćih životinja, da ih sačuva kao svojevrsni srpski genetski resurs i omogući da sutra, u slučaju neke planetarne epidemije koja bi ugrozila sve poznate vrste krava, čovečanstvu ostavi i one koje su daleko otpornije na zarazne i parazitske bolesti. Osim buša, Petrović je gajio i druge ugrožene vrste, ali i stara semena voća i povrća, odavno zaboravljena i zaturena tokom minulih vremena.

Država je isprva nešto i pomagala, ali u poslednje tri godine nije izdvojila ni dinara. Petrovićev kućni budžet se prilično istanjio, krave su počele da gladuju, pa je rastanak bio neminovan.

- Tokom poslednjih pet godina u ovaj projekat sam uložio celokupnu novčanu nagradu koja se dodeljuje za zaštitu tradicionalnih lokalnih vrednosti, a koju sam 2005. godine dobio u Portugalu za projekat „Mišićevo selo" - priča Petrović. - Obavestio sam o tome Ministarstvo poljoprivrede, objašnjavajući da je reč o projektu koji ima nacionalni i strateški značaj jer čuvanje genetskih resursa starih rasa predstavlja posao kao i čuvanje fresaka, ikona ili slika starih majstora. To je za jednu državu od nemerljivog naučnog i kulturološkog značaja.

Prve dve godine država je davala 25.000 dinara po grlu, što je bilo dovoljno za godišnju ishranu i brigu o govečetu. Međutim, 2008. godine država je obustavila ove subvencije, pa u odabranoj grupi buša nije bilo Petrovićevih, iako je njegov zapat bio najveći u zapadnoj Srbiji.

- Uzalud je bilo i to što su do Paštrića stizali čak i novinari jedne japanske televizije sa ciljem da naprave reportažu o genetskom projektu jednog srpskog seljaka - priča ovaj uzorni domaćin. - Iako bez pomoći države, nisam odustao od gajenja buša ni kao biolog ni kao srpski domaćin. Nažalost, više se nije moglo, naposletku sam morao da ih rasprodam. Mahom su završili na Goliji, jedno grlo sam poklonio rezervatu prirode u Zasavici, dok sam tri grla prodao jednoj Nemici koja se u Vladimircima bavi proizvodnjom organske hrane.

Poznati biolog je planirao da, uz bušu, u Paštriću napravi rezervat za spas domaćih sorti i rasa gde bi turisti mogli vide i probaju tradicionalni srpski način življenja.

- Projekat je trebalo da doprinese i rekonstrukciji čuvenog kolubarskog govečeta ukrštanjem buše i podolca - priča ovaj domaćin iz Paštrića. - Buša je zaista specifična, otporna prema svim bolestima, daje mleko sa visokim procentom masnoće od čak 5,3 odsto, ima zdravo meso i potpuno je prilagođena ovom podneblju. Nijednom za sve ove godine u štalu nisam ušao kada se neka telila da pomognem, sve je išlo prirodnim tokom, kako i treba da bude, a danas kod ovih novih, komercijalnih i hibridnih rasa teljenju prisustvuje čitav tim veterinara. 

]]>
Fri, 9 Dec 2011 17:56:29 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/191719/potonula-nojeva-barka.html
Tehniku duboreza usavršio na robiji http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/190536/tehniku-duboreza-usavrsio-na-robiji-.html Zatvor: Ikone mu odredile životni put, ali i donele brojne nevolje zbog kojih je tri i po godine proveo u KPD u Nišu. ]]> Saša Todorović iz Vlasotinca živi od ikona. Za desetak godina uradio je više od 400 duboreza sa likovima svetaca, a barem trećina je završila u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu u kojem je, upravo zbog ikona, proveo tri i po godine na izdržavanju kazne.
O neobičnom životnom putu samoukog umetnika razgovarali smo u njegovoj kući u Vlasotincu, u sobi prepunoj umetničkih dela. U sobi površine nešto više od 16 kvadrata, pored kreveta i radnog stola, mesta ima samo za skulpture, ikone i duboreze. Na zidovima više od 80 radova na kojima je, kako sam kaže, najduže radio i na drvetu koje je bilo najteže za obradu. Zato su mu, valjda, i najdraži. A sve je, kako to već obično biva, počelo slučajno.

Proganja ga učinjeno delo


- Radio sam kao čuvar na gradilištu u Boru i imao vremena napretek - seća se ovaj tridesetsedmogodišnji momak svojih početaka. - Pre toga u jednoj galeriji video sam ikone u drvetu i pomislio da bih i sam mogao nešto da napravim. Najpre sam radio pirografiju, crtanje užarenom iglom ili žicom po drvetu, a nešto kasnije i sam duborez. Kada sam se vratio kući, u Vlasotince, pokazao sam svoje radove ljudima iz Kulturnog centra. Bili su oduševljeni, organizovali su mi izložbu i dali krupan podsticaj da nastavim da radim.
Sticajem okolnosti, ikone su mu promenile život, ali i donele brojne probleme. Ubrzo su počeli da ga opsedaju nakupci, ali način na koji oni rade, očigledno, nije mogao da razume.
- Davao sam radove jednom čoveku koji ih je prodavao kao svoje - seća se Saša najtežih trenutaka u svom životu. - To mi nije smetalo, jer smo živeli od prodaje, roditelji i mlađi brat dugo nisu nigde radili. Preprodavac, međutim, očigledno nije imao nameru da plati. Kada sam otišao kod njega i tražio pare, posvađali smo se i počeo je da me udara. Bio je mnogo krupniji i jači od mene, uplašio sam se i instiktivno ga ubo nožem koji se zatekao na njegovom stolu. Čovek je nastradao, a ja sam, zbog prekoračenja nužne odbrane, dospeo u zatvor gde sam proveo tri i po godine.
Zatvor mu nije teško pao, ali učinjeno delo jeste. Povukao se u sebe i sve više vremena provodio u izradi ikona. Neretko i duže od 12 sati provodio je u radionici gde je na drvenim oblicama rezbario likove svetaca. Trud nije ostao nezapažen da bi na takmičenju svih kazneno-popravnih zavoda 2009. godine osvojio i prvu nagradu za svoje radove.
- Više od 100 duboreza poklonio sam zatvoru u Nišu, ali i brojnim prijateljima - kaže Saša. - Tamo sam i najviše naučio o ovoj tehnici, pa se to, nekako, i podrazumevalo.

Iz zatvora u kućni pritvor

Nakon izlaska iz zatvora, Saša se zatvorio u kuću iz koje retko izlazi. Njegov jedini svet je soba u kojoj radi.
- Pretežno radim ručno uz pomoć alata koji, takođe, sam pravim - priča. - Duboreze uglavnom radim na oblicama lipe, oraha, jasena, trešnje i crvene vrbe.   Nešto uradim za dva-tri dana, ali za pojedine mi je potrebno i desetak dana. Iz kuće izlazim samo kada želim da obiđem neku crkvu ili manastir. Najteže je uraditi lice i oči, potrebna je velika koncentracija, ali mi polazi za rukom.
Sve što uradi, majka Ljiljana, mlađi brat Dragoljub i otac Radomir kasnije prodaju ispred crkve ili na pijaci u Vlasotincu. Ponekad, za praznik, odu i do obližnjih mesta, ali od ovog posla jedva da mogu da sastave kraj s krajem.
- Prodamo tek toliko da imamo za osnovne potrebe - priča majka Ljiljana. - Ali nije sve ni u tome. Kada osetim da je reč o iskrenom verniku, dajemo ispod cene, neretko čak i poklanjamo. Jedino ne radimo više sa preprodavcima, pa makar nam ponudili i mnogo novca.  Dovoljno je da zaradimo za pun tanjir, a sve drugo će doći samo po sebi.

]]>
Sat, 3 Dec 2011 17:23:37 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/190536/tehniku-duboreza-usavrsio-na-robiji-.html
Kad zlo procuri http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/190397/kad-zlo-procuri.html Rak i ribe - U reci Lim, ispred kamenitog brda Bitovik, ribe „rade kao lude", alge cvetaju, a ljudi masovno obolevaju. Vojna tajna - Meštani veruju da sve nevolje potiču iz Bistričkog tunela, tajanstvenog objekta koji i danas čuvaju stražari ]]> Duže od tri decenije misteriozni objekat u blizini Bistrice privlači pažnju, ali i veliku zebnju građana Prijepolja, Priboja i Nove Varoši.

Podzemne odaje podno kamenitog brda Bitovik, pored same Ibarske magistrale, i dalje su pod stražom, a mnogi veruju da je reč o skladištu nuklearnog otpada iz elektrane u Krškom o čemu je, navodno, svojevremeno pisala i ljubljanska „Mladina".

Da zlo bude gore, poslednjih dana, meštani su uznemireni i serijom potresa koje je zabeležio Seizmološki zavod, a za koje se sumnja da su u direktnoj vezi sa misterijom u tunelu. Da se nešto neobično dešava, prema rečima meštana Polimlja, potvrđuje ponašanje zvaničnika, ali i tajanstvene pojave u prirodi koje još niko nije objasnio.

Obećanje nije ispunjeno

Naime, ispred samog Bistričkog tunela, u dužini od nekoliko stotina metara, riba u reci Lim „radi kao luda", zbog čega se ovde, neretko, moglo videti i pedesetak ribarskih čamaca. Ljudi su nemilice izribljavali podvodni svet, ulov su odnosili u džakovima i prodavali ga širom Srbije. U međuvremenu, ribolov na ovom mestu je zabranjen, ali još niko nije odgonetnuo šta toliko privlači ribe.

Neobične pojave primećene su i na površini Potpećkog jezera, koje je takođe u blizini ovog objekta, a gde je tokom proteklog i ovog leta zabeleženo „cvetanje algi". Možda i nije reč o retkom fenomenu, ali se ljudi pitaju zašto se to dešava svakog leta i zašto jedino uz tajanstveni tunel u Bistrici. Ipak, najviše ih zabrinjava porast kancerogenih oboljenja u ovom kraju, jer podaci ukazuju da je samo tokom prošle godine, na području ove tri opštine, više od 300 osoba umrlo od raka, dok je više od 250 lica, pretežno mlađih od 40 godina, u međuvremenu obolelo.

I dok zvaničnici uporno tvrde da je reč o nezavršenom objektu za skladištenje robnih rezervi, građani sumnjičavo vrte glavom i podsećaju da je ljubljanska „Mladina", još početkom devedesetih godina prošlog veka, pisala o tome da će se nuklearni otpad iz hrvatsko-slovenačke elektrane „Krško" skladištiti upravo u Limskoj kotlini! Sumnju podgreva i činjenica da ovom objektu ni danas niko ne sme da priđe, zabranjeno je snimanje i osmatranje, a njegov ulaz i dalje čuvaju naoružani stražari.

Dalje od ulaznih vrata, svojevremeno, nije stigao ni Pavle Todorović, bivši ministar ekologije u Vladi Srbije, koji je 1993. godine, dolazio u Polimlje upravo na zahtev žitelja ovoga kraja. Po sećanju očevidaca, oprezno je prišao vratima i brže bolje zaključio da je očigledno da je reč o skladištu robnih rezervi?! Štaviše, da bi umirio građane Polimlja, javno je obećao da će se ovaj objekat ponuditi na licitaciji kako bi se ogromne odaje pod zemljom iskoristile za uzgoj šampinjona. Obećanje nikada nije ispunjeno, ali nesuđeno uzgajalište i danas obezbeđuju „duge cevi".

Nakon pisanja „Mladine", tadašnji delegat iz ovog kraja Husein Hodžić u tadašnjoj saveznoj skupštini, duže od godinu dana, iz sednice u sednicu tražio je odgovor o nameni tajanstvenog objekta u Bistrici. Upornost mu se isplatila tek kada su mu čelnici tadašnje SFRJ u šturom odgovoru od dve rečenice rekli „da je reč o skladištu za robne rezerve koje je u izgradnji". Ne zna se da li ga je ovaj odgovor zadovoljio, jer je samo nekoliko dana posle toga naprasno umro, a da se uzrok smrti nikada nije utvrdio.

Sličan odgovor dobio je i Tomislav Penezić, nekadašnji poslanik u republičkom parlamentu i predsednik Opštinskog odbora SRS u Priboju.

- Više puta sam postavljao pitanje ko je vlasnik tunela, ko ga čuva, šta se u njemu nalazi i da li u njemu ima nuklearnog otpada - kaže nam Penezić. - Od Ministarstva za zaštitu životne sredine dobio sam odgovor u kome se negira da je reč o skladištu nuklearnog otpada, već da je reč o nezavršenom objektu za smeštaj robnih rezervi, da je skladište Vojske Srbije i da se i dalje tretira kao vojni objekat.

Zašto je kopano noću?

To verovatno i objašnjava zašto je tunel i dalje pod stražom, premda nikome nije jasno šta bi se, osim betonskih zidova, moglo čuvati u praznim odajama. Inače, objekat je građen 80-ih godina prošlog veka, a radovi su trajali skoro deceniju i po. Sve je rađeno u potpunoj tajnosti, uglavnom noću. Po sećanju meštana, ovde su ulazili i izlazili teški kamioni, a nikome nije dozvoljeno da zaviri ili sazna nešto više o nameni tajanstvenog objekta. Zna se jedino da je tokom vazdušnih udara NATO snaga, u proleće 1999., na prostor oko tunela palo desetak teških avionskih bombi, da je srušen drumski i železnički most na pruzi Beograd-Bar, i desetak stambenih objekata, ali je narod ovog kraja uveren da je njihov cilj bio upravo Bistrički tunel. Vojska SCG demantovala je ove špekulacije, a kao potvrdu toga u više navrata isticala je da ovde nije zabeleženo pojačano zračenje. Ipak, da „nisu čista posla", kažu, potvrđuje i ponašanje lekara koji svakog novoobolelog od kancera u ovom kraju najpre pitaju da li je kojim slučajem nekada radio u ovom objektu. 

]]>
Fri, 2 Dec 2011 18:44:51 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/190397/kad-zlo-procuri.html
Nisu mu oprostili uspeh http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/189155/nisu-mu-oprostili-uspeh.html Stradao nevin: Pola veka nakon presude Radmilu Lavrenčiću, osnivaču pribojskog giganta, sud ponovo raspravlja o njegovoj krivici. ]]> Pred Višim sudom u Užicu počela je rasprava o rehabilitaciji Radmila Lavrenčića, tvorca Fabrike za proizvodnju automobila FAP iz Priboja, koji je 1957. godine osuđen na osam godina zatvora zato što je poklonio „lend rover" tadašnjoj Narodnoj odbrani sreza Priboj i radio na baterije seoskoj osnovnoj školi u Kučanima!
Njegova supruga Ivanka Soldatović Lavrenčić, koja je podnela zahtev za rehabilitaciju, tvrdi da je to bio montirani politički proces, jer Radmilo nije dao da se FAP premesti u Sloveniju i Hrvatsku.
- Pedeset i četiri godine čekam na ovaj dan, da se ukine sramna presuda mom suprugu - rekla je Ivanka Soldatović Lavrenčić, supruga sada pokojnog Radmila. Osuđen je iz političkih, a ne iz ideoloških razloga, samo zato što nije dozvolio slovenačkim i hrvatskim političarima, koji su tada imali najviše uticaja u državi, da se FAP premesti u njihove republike.
Nju je pred sudom zastupala Dušanka Subotić Homen, ćerka advokata Slobodana Subotića, koji je pre više od pola veka branio prvog direktora FAP-a.

Dokazi volšebno nestajali

- Eto, moj otac ga je branio i nije uspeo da se izbori sa montiranim procesom - rekla je Dušanka. - Sada je red na mene da dokažem da je Radmilo bio nevin i da konačno završim ovaj slučaj.
U maloj sudnici Višeg suda u Užicu predsednica veća Radmila Rajić, koja je v. d. predsednika Višeg suda u Užicu, ispred sebe na stolu imala je obiman predmet iz 1957. o slučaju Lavrenčić.
- Pokojnom Radmilu sudio je sudija Stevanović iz Beograda, koji je do tada samo dva puta sudio u Užicu - navela je Subotić Homen. - I tužilac Sreten Živković poslat je iz Beograda da zastupa optužnicu koja je tada izmenjena, iako je tada u Užicu postojao tužilac. Sud nije uzeo nijedan od 24 dokaza koje je odbrana predložila. Nikada nije izvršeno veštačenje vrednosti automobila i radija, a dokazi koje je odbrana priložila volšebno su nestajali nakon dan ili dva. Tako je nestala i odluka Radničkog saveta kojom je odlučeno da se poklone „lend rover" i radio, kao i papir kojim je potvrđeno da je nabavku i carinu „lend rovera" platio srez Priboj.
Da je tu bilo političkog pritiska, potvrđuje i činjenica da je prvog dana suđenja celo Užice, preko razglasa, moglo čuti čitanje optužnice. Međutim, već drugog dana, kada je sam Radmilo davao izjavu, emitovanje je prekidano, da bi trećeg dana, kada je i doneta presuda, razglas bio potpuno isključen.
Radmilo je najpre osuđen na 15 godina zatvora. Odslužio je kaznu od tri godine, devet meseci i 17 dana, pošto je prethodno Ukazom o pomilovanju odluka o kazni preinačena na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, da bi mu ostatak kazne potom u celosti bio oprošten.
- Radmilo Lavrenčić poginuo je pod čudnim okolnostima na autoputu Beograd-Batočina 29. maja 1967. godine, u teškoj saobraćajnoj nesreći - dodala je advokatica Dušanka.

Od kasabe napravio grad

Supruga Ivanka navela je da je posle rata radio je u Ministarstvu teške industrije, a za izvanredan rad u direkciji za sređivanje stanja u fabrici IMPOL u Sloveniji 1950.  Prezidijum Narodne skupštine FNRJ odlikovao ga je i nagradio.
- Dve godine kasnije postavljen je za direktora FAP-a u Priboju - seća se Ivanka. - Tada je zatekao radionicu za popravku vozila i baraku sa nekoliko odeljenja. Radmilo je postavio koncept stvaranja nove fabrike. Nakon pripremnih radnji vezanih za izgradnju i opremanje hala i stambenog radničkog naselja, obuke radnika i otkupljivanja licence od „Saurer Werke" iz Beča, fabrika je puštena u rad. Godinu dana kasnije na velesajmu u Zagrebu već je ugovorena prodaja 700 kamiona, a prvih 100 vozila prodato je Turskoj. Takav uspeh nije ostano neopažen, te se i državni vrh zainteresovao za FAP. Franc Leskovšek pozvao je Radmila da pređe u Sloveniju u TAM, a istu ponudu dobio je i od Hrvata. Odbio je. Ostao je da živi i radi u mestu u kome je bilo 2.500 stanovnika i od koga je napravio varoš sa 30.000 stanovnika - navela je Ivanka.
Rasprava o rehabilitaciji biće nastavljena u decembru, a kao svedoci biće pozvani ljudi koji je trebalo da održe posmrtni govor. Zbog „preporuka drugova iz vrha" niko se nije usudio da se s njim biranim rečima oprosti.
- Na dan nesreće bila sam u bolnici, jer sam i sama bila povređena - rekla je Ivanka. - Nisam ni znala da postoji taj govor i da se niko nije usudio da ga pročita.

]]>
Sat, 26 Nov 2011 16:30:08 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/189155/nisu-mu-oprostili-uspeh.html
Znao da sudi, znao i da bije http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/187870/znao-da-sudi-znao-i-da-bije.html Pošteno, pa na sud: U sudije ga oterale sudijske nepravde, a poštena arbitraža mu je, osim brojnih priznanja, donela i razne nevolje. Delio pravdu: Posle 4.000 mečeva u karijeri, Dragomir Mijailović iz Ivanjice zamenio je bokserske rukavice leptir-mašnom i belim odelom ]]> Malo je starijih gledalaca naše televizije koji se ne sećaju kultne emisije „Ipak se okreće" i uvodne špice u kojoj mladi bokser, nezadovoljan odlukom arbitra, nasrće na njega u ringu. I prave eskivaže delioca pravde, na kojoj bi mu i danas pozavideli bokserski treneri.
Ljubitelji sporta sećaju se Dragomira Mijailovića iz Ivanjice ne samo kao priznatog međunarodnog arbitra, sa skoro četiri decenije staža, već i kao vrsnog boksera koji je, svojevremeno, u dresu Radničkog iz Kragujevca bio i dvostruki šampion ringa. I sada, nakon toliko godina, rado se seća dogodovština iz ovog sporta, veštine koju mnogi i danas nazivaju plemenitom.
Ono što ga izdvaja od mnogobrojnih rivala, a imao je više od 4.000 borbi, jeste odluka da bokserske rukavice zameni leptir-mašnom i belim odelom i ostane u boksu na jedan potpuno drugačiji način.

Može i pošteno


- Počeo sam da sudim iz revolta, jer sam u karijeri često bio drastično oštećen - seća se i danas nasmejani Mijailović. - Rešio sam da se latim posla i pokažem kako može pošteno da se sudi. To mi je bila i smernica u radu. Trudio sam se da uvek pronađem ravnotežu i budem korektan. Naravno, znam da je svaki sudija čovek, samim tim i sklon greškama i previdima, ali mora da vodi računa o lepoti boksa, ponašanju samog boksera i atmosferi u publici. Uspevao sam da balansiram tako što sam uvek bio nešto stroži prema domaćem takmičaru i pokazalo se da upravo to stvara preko potrebnu ravnotežu.
A u karijeri se zaista suočio sa svim i svačim, uključujući i pokušaj podmićivanja. Bio je već zapaženi sudija u našoj zemlji kada su mu, osamdesetih godina prošlog veka, lokalni funkcioneri nudili novac u zamenu za rezultat. Ipak, nije se polakomio rekavši da nema tih para kojim bi se kupio njegov obraz ili ime. A zbog takvog stava, neretko je imao i puno problema. Seća se da je u Puli, za vreme stare Jugoslavije, satima sedeo u svlačionici čekajući da se raziđe razularena svetina, nezadovoljna pobedom beogradskog Radničkog nad njihovim pulenima. Ni tada, a ni kasnije, nije bilo uobičajeno da delioci pravde ostanu uspravni i presude u korist Srba usred Hrvatske, bez obzira na to što je pobeda bila apsolutno zaslužena. Ipak, izborio se vremenom za titulu najomiljenijeg delioca pravde među publikom, ali i za prestižnu nagradu najboljeg sudije na otvorenom bokserskom prvenstvu u Francuskoj.
- To je za mene zaista bila velika čast - i danas se ponosi nekadašnji AIBA sudija. - Ponosan sam što su me zvali da sudim jednom Stivensonu, jer je reč o jednom od najboljih boksera svih vremena. Ne pamtim koliko sam borbi u našoj zemlji sudio, ali znam da sam bio na svim važnijim mečevima. I pored toga što su sudije, po pravilu, uvek dežurni krivci, ne pamtim da sam imao većih problema. Takvim ne smatram i slučaj kada je mladi bokser pokušao da me udari na ringu, što su televizijske kamere zabeležile i televizija kasnije često emitovala.
Skoro da nema poznatijeg bokserskog imena iz zemlje i Evrope kojem Mijailović nije delio pravdu. Sudio je i u legendarnom meču na najstarijem međunarodnom turniru u Sofiji, kada su boksovali tadašnji svetski prvak, Rumun Voštag, i nekadašnji olimpijski pobednik, Kubanac Hernandez. Ipak, sećanja iz Pule su mu ostala nekako najupečatljivija.

Boks je nežan sport

- Došlo je do prekida meča nakon čega je publika krenula da se obračuna sa delegatom i trojicom mojih kolega - seća se naš sagovornik. - Logično, krenem da ih zaštitim, kada su me dvojica rmpalija, teška najmanje 150 kilograma, uhvatila ispod miške i posadili na stolicu. Rekli su mi da sedim mirno jer nemam ništa sa onim što se dešavalo. Poslušao sam ih, iako mi ni danas nije jasno šta se to tačno događalo.
Trenutno je angažovan u ivanjičkom Sportskom klubu „May gym", a najveća mu je želja da svoje bogato iskustvo kao boksera i sudije prenese na mlade.
- Dugo sam u ovom sportu i uveren sam da je boks nežniji od polovine drugih sportova - kaže. - Bio sam prisutan na hiljadu borbi i nikada nisam doživeo da se dvojica boksera potuku nakon meča. A kako je u drugim sportovima, svakodnevno možemo da vidimo na televiziji ili internetu.

]]>
Sat, 19 Nov 2011 17:40:26 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/187870/znao-da-sudi-znao-i-da-bije.html
Potkovice više ne donose sreću http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/187733/potkovice-vise-ne-donose-srecu.html Tradicija - Porodični zanat, koji traje nekoliko vekova, uskoro neće imati ko da nastavi. Sve je manje goveda, pa nema ni posla ]]> Boban Kostadinović (44) jedan je od poslednjih potkivača krava u celom Pirotskom okrugu. Kostadinović za Press otkriva da je najveće umeće potkivati kravu koja ima ravne tabane, odnosno kopita i da to mogu samo najbolji potkivači da urade.

Potkivača je nekada bilo po nekoliko u svakom selu. Danas se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Ovaj izuzetno težak zanat, neretko i opasan, Boban je naučio od svog oca Blagoja, a ovaj od svog ujaka. Kada i on jednog dana prestane njime da se bavi, ugasiće se tradicija duga nekoliko vekova.

- Potkivanjem se bavim od 1987. godine - priča nam Boban. - Tada je to bio veoma isplativ zanat, radio sam sa ocem i dobro smo zarađivali. Sećam se da smo dnevno potkivali i po desetak pari goveda, a danas... Posla skoro da i nema, jedva ako potkujemo jedan ili dva para u tri-četiri meseca.

Nevolja je i u tome što je sve teže pronaći materijal za ovaj posao, samim tim je i skuplji, pa zarade skoro da i nema.

- Sami pravimo potkovice, ali kupujemo i klince i gvožđe, tako da, kada se sve sabere, skoro da ništa i ne ostane - žali se. - Ipak, zavoleo sam ovaj zanat i nikako ne bih želeo da se baš sa mnom ugasi tako duga porodična tradicija.

Kao i svaki drugi zanat, i ovaj ima svoje tajne, veštine koje svaki majstor mora da savlada. Kostadinović objašnjava da je za potkivanje krava potrebno veliko umeće, posebno ovde, po staroplaninskim zabitima, gde je život bez ovih životinja praktično nezamisliv. Zbog nepristupačnog terena ljudi ih i danas koriste za oranje i druge radove u polju, za vuču i transport, pa se „dobra obuća" podrazumeva. Posebno zima, kad sneg i led okuju sela, ali i tokom godine kada treba savladati oštre planinske vrleti i kamenjar. Zato svaki potkivač mora dobro da zna gde da zakuca klinac u kopitu, jer bi u suprotnom došlo do krvarenja i nepotrebnog bola.

Prema Bobanovim rečima, najveće umeće je potkovati kravu koja ima ravne „tabane".

- Osim ljudi, i pojedine krave imaju ravne tabane, odnosno kopita - kaže Boban. - Tada je potrebno naročito umeće, jer potkovicu treba posebno oblikovati i prilagoditi kopitu, inače krava neće moći normalno da hoda.

I njegov otac Blagoje, vitalni sedamdesetogodišnjak, priznaje da je ovo težak, često i opasan posao.

- Konje je mnogo lakše potkivati nego krave - kaže Blagoje, koji i danas, s vremena na vreme, pomaže sinu. - Da bi joj se uopšte stavile potkovice, krava se najpre mora oboriti na bok. Do pre dve decenije to smo radili ručno, sami smo prevrtali kravu, što i nije bilo tako teško u odnosu na prave grdosije od volova, teških 900 i više kilograma. Dovoljan je, recimo, samo jedan udarac kopitom pa da čovek nastrada. Pre desetak godina napravili smo mehanizam pomoću kojeg se krava najpre podigne, a zatim polako, pomoću specijalnih pojaseva, prevrne na bok. Time nam je znatno olakšan posao, a sam postupak za kravu je potpuno bezbolan.

Prema njegovim rečima, nekada je svako selo imalo po nekoliko potkivača.

- U našu radnju danas krave dovode meštani iz petnaestak staroplaninskih sela u Srednjem Visoku, a nekada smo imali toliko posla da nismo stizali da odradimo i krave iz našeg sela. Do sedamdesetih godina u Pokroveniku bilo je više od sto kuća, a u svakoj je živelo najmanje desetak ukućana. A sada jedva da životari sedamdesetak staraca. Domovi se gase i ako se ovako nastavi, za desetak godina neće biti nikog - sa knedlom u grlu govori Blagoje.

Kostadinovići su nekad od ovog zanata izdržavali celu porodicu, podigli kuću u Pirotu i lepo živeli, a danas rade isključivo da bi očuvali tradiciju. Dokle, ne znaju ni oni sami. 

]]>
Fri, 18 Nov 2011 18:20:10 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/187733/potkovice-vise-ne-donose-srecu.html
Peče rakiju i sanja politiku http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/186519/pece-rakiju-i-sanja-politiku.html Voćar: Nekadašnji lider Narodne stranke, koja je bila jedna od vodećih partija u Srbiji, danas uzgaja šljive u svrljiškom Novom Selu ]]> Milan Paroški, nekadašnji lider Narodne stranke koja je svojevremeno bila treća na parlamentarnim izborima, odmah iza partija Slobodana Miloševića i Milana Panića, daleko je od političkih zbivanja u Srbiji.
Iako planira da se kandiduje na budućim predsedničkim izborima, za sada se bavi poljoprivredom u rodnih Turiji, a odnedavno i u svrljiškom Novom Selu na planini Devici.
Čovek koji je zbog svojih višesatnih izlaganja u Skupštini svojevremeno dobio nadimak „srpski Kastro", danas radije govori o poljoprivredi i istoriji nego o politici, priznajući da su ga razočarali mnogi sa kojima je nekada osvajao vlast.

Iz ravnice u planinu

Pauzu u politici Paroški je iskoristio da najpre magistrira, a zatim i doktorira na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, što će mu, kaže, pomoći na predstojećim izborima. Uostalom, po njemu, politika i jeste nauka kojom bi trebalo da se bave oni koji su se za to školovali.
Paroški se nedavno iz Vojvodine preselio u svoj drugi dom, seosko domaćinstvo u Novom Selu, da bi prikupio voće i prvi put ispekao rakiju. Osim šljiva, na imanju od pedesetak ari gaji i jabuke i orahe.
- Ja sam seljak, i to onaj najobičniji, a ne tajkun sa hiljadama hektara zemlje. Od dede i oca sam nasledio salaš u Turiji, ali mi je želja bila da kupim neko gazdinstvo u planini. Obišao sam čitavu Srbiju dok se nisam zaustavio ovde, jer ovo je raj na zemlji. Ovde su ljudi izuzetni a priroda neverovatna, pa rado dovodim i svoje prijatelje. Sada sam došao da prikupim šljive i jabuke, i da prvi put sam ispečem rakiju. U Turiji mi je rakiju pekla profesionalna pecara, a ovde sam odlučio da sam pokušam. I uspelo mi je preko svih očekivanja - priča Paroški i nastavlja:

Kvalifikovani političar

- Ovo je divan, plemenit kraj, a ljudi su socijalni slučajevi. U Novom Selu je od četrdesetak kuća samo deset naseljeno - objašnjava Paroški.
On kaže da bi samo jedna škola i otkupna stanica za mleko ovim ljudima umnogome olakšala život ali da, nažalost, na njih niko ne misli.
- Političari moraju da shvate da se ne živi samo u gradu. Ja sam kroz politiku pokušao da nešto nabolje promenim, ali sam uvek bio deo nekih koalicija za šta Narodna stranka nikada nije dobila neku satisfakciju. Zato ne razmišljam da je aktiviram pred predstojeće parlamentarne izbore, ali sam spreman da pomognem čestite ljude koji budu odlučili da učestvuju u ovoj utakmici. S druge strane, imam nameru da se kandidujem na predsedničkim izborima, jer smatram da je krajnje je vreme da političku scenu preuzmu ljudi sa najvišim stepenom obrazovanja - kaže on.
Svrljiškog gosta obišao je i tamošnji predsednik opštine Milija Miletić i obećao mu da će se potruditi da se do ovih sela lakše stiže kako bi se podstaklo vraćanje na ovo područje.

]]>
Sat, 12 Nov 2011 16:53:42 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/186519/pece-rakiju-i-sanja-politiku.html
Tribali zidali na Povlenu http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/186385/tribali-zidali-na-povlenu.html Milenijum pre Hrista - Valjevski arheolozi otkrili kamenu utvrdu staru tri hiljade godina u jednom šumarku nadomak sela Brezovica ]]> Najstarije kameno utvrđenje u Srbiji, staro više od 3.000 godina, pronađeno je nedavno u valjevskom selu Brezovica, na obroncima Povlena.

 Pretpostavlja se da su ovu praistorijsku utvrdu, bez maltera, podizali pripadnici plemena Ilira i Tribala, koji su na ovom prostoru živeli milenijum pre Hrista. Utvrđenje su otkrili arheolozi valjevskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Naselje spaljeno do temelja

Praistorijsko utvrđenje od kamena pronađeno je u jednom šumarku u ataru sela Brezovica. Praistorijski bedemi su dužine 300 metara i široki između 2,5 i tri metra. Zidani su od krupnog lomljenog kamena, a središte je, umesto malterom, ispunjavano sitnijim kamenjem. U unutrašnjosti utvrđenja jasno se vide i ostaci stambene arhitekture.

- Prvobitno se mislilo da je to utvrđenje iz rimskog doba jer je pre nekoliko godina na toj lokaciji naš sugrađanin Zoran Novičić slučajno pronašao rimski novac i keramiku iz četvrtog veka, koju je poklonio gradskom muzeju - priča direktor valjevskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Radivoje Arsić. - Ispostavilo se, međutim, da je taj bedem znatno stariji. Na samom lokalitetu smo pronašli veliki broj praistorijskih posuda, keramike, ali i tragove izgorelih, praistorijskih kuća, pa možemo pretpostaviti da je ovo naselje u prošlosti, verovatno tokom nekog ratnog sukoba, spaljeno do temelja.

Unutar zidina arheolozi su pronašli veći broj površinskih nalaza koji ukazuju da je utvrda aktivno korišćena tokom dužeg perioda na kraju bronzanog ili početkom gvozdenog doba, a prema Arsićevim rečima, nije isključeno da ima i starijih slojeva.

- Nalazi koji datiraju iz četvrtog veka nove ere koncentrisani su u uskom pojasu, što govori da je utvrda, u vreme kada su ovde boravili Rimljani, već bila razrušena. Planiramo da uskoro obavimo dodatna ispitivanja i lokalitet stavimo pod zaštitu, pa tek onda da krenemo u opsežnija istraživanja o njenom poreklu - kaže direktor valjevskog zavoda.

Rudnici važniji od puteva

Potvrda da se radi o praistorijskoj utvrdi stigla je i od Arheološkog instituta, a otkriće valjevskih arheologa ukazuje na to da je ovaj prostor, po svemu sudeći, nekada bio politički i ekonomski centar tog vremena.

- Treba znati da je logika tog vremena bila znatno drugačija u odnosu na kasnije periode - kaže Arsić. - Oni su se rukovodili time da im je važnije da kontrolišu rudnike gvožđa i srebra, nego da kontrolišu puteve. Onaj ko bi u to vreme vladao rudnicima, po pravilu, bio je u prednosti u odnosu na ostale jer je mogao da napravi bolje oružje i kvalitetnije oruđe za rad, što je davalo vojnu moć i ekonomsku sigurnost.

Koliko se zna, slično utvrđenje do sada nije pronađeno u Srbiji, osim onog na lokalitetu Krševica kod Bujanovca. Međutim, ono je znatno mlađe i vezano je za period grčke civilizacije. Arsić kaže da su slične utvrde pronađene na području Bosne i Dalmacije, koje su u tom periodu praistorije Balkana takođe gradili Iliri. 

]]>
Fri, 11 Nov 2011 18:36:12 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/186385/tribali-zidali-na-povlenu.html
Udba ga 40 dana držala u odžaku! http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/185174/udba-ga-40-dana-drzala-u-odzaku.html Amputacija: Bio je gimnazijalac i imao je samo 18 godina kada je, nakon torture posleratnih vlasti, ostao bez obe noge ]]> Ranko Jocić iz pirotskog sela Petrovac samo je jedna od brojnih žrtava bezobzirne torture koju su koristile posleratne vlasti.
Njega su kao osamnaestogodišnjeg mladića, 1949. godine, pripadnici ondašnje Udbe bez ikakvog razloga, suđenja ili presude, živog zazidali u odžak i tamo držali skoro 40 dana.
Nakon toga su ga pendrecima toliko tukli po stopalima da su lekari, da bi preživeo, kasnije morali da mu amputiraju obe noge. Iako je u međuvremenu rehabilitovan, od države nikada nije dobio ni dinar odštete. Ranko je duže od 60 godina težak invalid, a mučenje i torturu koju je preživeo teško da se mogu videti u najstrašnijim horor filmovima. Svega se i danas dobro seća, a grč na licu dovoljno govori o tome da njegove rane nikada nisu zarasle.

Stradao zbog svinje

- Ne znam zašto su me utamničili, ali pretpostavljam da je povod bio to što sam pokušao da sprečim jednog udbaša da nam odvede svinju iz dvorišta - priseća se čika Ranko. - Ušao je u dvorište i bez ikakvog objašnjenja odveo krmaču. Sustigao sam ga na drumu i zaustavio, a on mi je zapretio da će me pojesti mrak. Nije mi bilo zbog krmače, ali barem da je kao čovek došao u kuću, da kaže: takva i takva stvar, i da objasni. To je bio moj jedini greh. Usledilo je hapšenje i tamničenje sa neviđenom torturom. Najpre su me po tabanima besomučno tukli pendrecima. Onesvešćivao sam se od bolova, ali su me oni polivali kofama sa vodom kako bih se osvestio. Batinali su me toliko da su mi se tabani bukvalno rascvetali i od tada ne osećam noge. Kada me nisu tukli, vezali bi mi ruke iza leđa i noge i provukli ogroman kolac, pa su me tako ostavljali satima da visim.
Ipak, najteže muke su nastale kada su ga u zgradi tadašnje Udbe u Pirotu zatvorili u odžak i ostavili tamo duže od 40 dana bez kapi vode.
- Leđima sam se upro u jedan zid odžaka, nogama u drugi, i tako sam proveo dane i dane ne bi li priznao nešto o čemu pojma nisam imao - priča Ranko. - Nisu mi davali vodu, ponekad samo čorbastu hranu, da bih kasnije potpuno izgubio osećaj za vreme i prostor. U trenucima potpunog beznađa i očaja, kako bih preživeo, pio sam sopstvenu mokraću. Kada su me više mrtvog nego živog izvukli iz odžaka, preklinjao sam da mi kažu šta treba da priznam. Rekao bih im bilo šta, samo da me puste, ali su oni nastavili sa mučenjem.

A od Krcuna proteze!

Prema njegovim rečima, kada su videli da su mu noge potpuno poplavele i da je od tolikog batinjana po tabanima dobio gangrenu, odveli su ga u bolnicu.
- Lečio me je doktor Glišić - seća se naš sagovornik. - Bio je dobar čovek i pomagao mi koliko je smeo i mogao, da bi mi uz suze rekao da će morati da mi odseku obe noge da bi ostao živ. Kasnije su me prebacili u beogradski zatvor, gde sam, na urgenciju tada prvog čoveka Udbe Slobodana Penezića Krcuna, koji je pokažnjavao sve u Pirotu koji su me zverski mučili, dobio proteze.
Nakon toga su ga poslali u Vojvodinu, pronašli mu čak i neki posao, ali se potom, ipak, vratio u Pirot gde je uspeo da se zaposli i dočeka penziju.
- Sud u Pirotu me je rehabilitovao, što mi je donelo mir duši, ali ni dinara nisam dobio odštete za zversko mučenje zbog kojeg sam već šest decenija težak invalid - kaže čika Ranko. - Zbog dugogodišnjeg nošenja proteza kukovi su mi oslabili i sve se teže krećem, pa me, verovatno, čeka i operacija kukova za koju nemam para. Poslednjih desetak godina pisao sam svakome koga bih se setio, ali ne samo da me niko nije pozvao, već mi niko nije ni odgovorio. O nekakvoj odšteti više i ne razmišljam. Teško sam bolestan, imam problema sa srcem, šećerom i skoro da više i ne ustajem iz kreveta. Jedina želja mi je da vidim da pravda, na ovaj ili onaj način, ipak pobedi.

]]>
Sat, 5 Nov 2011 17:06:28 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/185174/udba-ga-40-dana-drzala-u-odzaku.html
Otvorio fudbalski muzej u svojoj kući http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/185078/otvorio-fudbalski-muzej-u-svojoj-kuci.html Više od igre - Bio je igrač, trener i sportski rukovodilac, ali bez najvažnije sporedne stvari na svetu ne može ni kao penzioner ]]> Fudbal se voli ili ne voli, ali za Begana Sunića (73) iz Loznice najvažnija sporedna stvar na svetu oduvek je bila više od igre, čak i smisao života.

Duže od četiri decenije proveo je na terenu ili pored njega, bio je fudbaler, trener i sportski rukovodilac, da bi tmurne, penzionerske dane, danas trošio u neobičnom Muzeju fudbala, koji je sam osnovao.

U lozničkom naselju Klupci, u prostoriji jedva nešto većoj od 12 kvadrata, sabralo se više od 400 zastavica domaćih i stranih fudbalskih timova, više od 150 pehara, mnoštvo zahvalnica i fudbalskih lopti, i mnogo toga drugog što je Began marljivo prikupljao tokom cele svoje karijere na terenima širom stare Jugoslavije. Među brojnim fotografijama, izdvajaju se one sa slikama fudbalera Crvene zvezde, kluba za koji navija od malih nogu, ali i lokalne ekipe FK „Polet", u kome je prošao praktično sve, od igrača i trenera, pa sve do doživotnog predsednika kluba.

Radovao se kao malo dete

- Fudbalska „groznica" me trese čitav život, ali uspomene prikupljam i sabiram tek poslednjih tridesetak godina - priča nam Began, dok nam pokazuje eksponate. - Za mene je u kući ovo bio sam fudbalski kutak, ali prijatelji rekoše da je to muzej u pravom smislu reči, pa sam ga i sam tako nazvao. Jedino mi je žao što nemam više prostora, jer „materijala" imam da popunim najmanje još jedan.

Fudbalom se ozbiljno „zarazio" 1957. godine, kada je zaigrao u lokalnom Poletu. Dve decenije kasnije, u istom klubu kopačke je zamenimo vrućom trenerskom stolicom. Kažu da je kao trener bio „živa vatra", da su mnogi na utakmice dolazili samo da bi njega gledali. Tokom igre bi sve vreme šnirao gore-dole duž aut-linije, dobacivao i galamio, a kada bi njegov tim dao gol, često je znao da skače od sreće, da se prevrće preko glave i raduje kao malo dete. Znao je, međutim, i da „padne u nesvest" kada bi lopta završila u mreži njegovih pulena. Među navijačima je bio izuzetno popularan, a igrači bi ga neretko na leđima poneli od igrališta do centra Loznice, udaljenog oko dva kilometra. Naravno, sve uz pesmu „Amerika ima Regana, a Loznica Begana".

- Bilo je to drugo vreme, igralo se iz ljubavi i navijalo strasno, iz srca... - sa setom se priseća doživotni, počasni predsednik FK „Poleta", i dodaje: - Nisam znao da se štedim, nekad sam i preterivao, ali za mene je fudbal sve. Koštalo me je to i zdravlja, operisao sam srce, ali takvih vremena više nema.

Organizovao je Began i fudbalske turnire, pozivao muzičare i pravio koncerte, a zajedno sa Šabanom Šaulićem, svojim bivšim igračem, u nekadašnjem lozničkom preduzeću „Zidar" osnovao je i istoimeni fudbalski klub.

- Igrao je Šaban u Poletu, ja sam ga trenirao, bio je dobar fudbaler, ali eto, ode u muzičare - priča sa žaljenjem, dok gledamo njihovu zajedničku fotografiju.

Kako Zvezda igra, dobro je da sam živ

Zbog zdravstvenih problema prestao je da ide na utakmice, ali bez fudbala nije mogao. Otud, možda, i ova neobična zbirka, ali i dokumentacija koju Began, iz hobija, svakodnevno prikuplja. Do sada je popunio na desetinu svezaka sa svim podacima o utakmicama, bez obzira na to da li je reč o prvenstvima Španije, Engleske, Francuske, Italije ili Srbije. Beleži rezultate svakog kola, sastave timova, klubova ili reprezentacije, strelce, datum odigravanja, o kakvom je takmičenju reč (prvenstvena, prijateljska, kup UEFA, Liga šampiona, reprezentacija, evropsko ili svetsko prvenstvo...) i, naravno, sam rezultat. Do sada je upisao oko 3.000 utakmica. Nema ga na utakmicama, što ne znači da se zbog fudbala manje nervira.

- Izuzetno mi je žao što nećemo učestvovati na Evropskom prvenstvu - priča nam Began. - Imamo odlične igrače, ali ne i reprezentaciju, nikako da se uklope. Volim da gledam Srbiju i Zvezdu, ali njih više ne možeš da pratiš bez „bromazepana". Svaka greška me užasno nervira, a onda je tableta jedini spas. Kada je Zvezda nedavno u poslednjem minutu primila gol, kada je od gotovog napravila veresiju, prosto sam se razboleo. Znam, naravno, da se ne treba nervirati, ali šta ću kad sam takav.

Njegov fudbalski muzej ima posetioce, svrate prijatelji i znatiželjnici, pa im Began prepričava svoje dogodovštine sa „zelenog tepiha". Nada se da će i njegovi puleni, igrači Zvezde i reprezentacije, konačno zaigrati na pravom nivou, a onda će i njegovo srce biti mirnije, isto ono koje kuca jedino za fudbal. 

]]>
Fri, 4 Nov 2011 18:53:21 +0100 Reportaže http://www.pressonline.rs/plus/Reportaze/185078/otvorio-fudbalski-muzej-u-svojoj-kuci.html