Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

24. 09. 2020.

Rajski prizor, ali pakleni uslovi života

Kirgijski nomadi u Avganistanu preživljavaju u jednom od najzabačenijih, najviših, najmagičnijih krajolika na planeti.

Rajski prizor, ali pakleni uslovi života
Rajski prizor, ali pakleni uslovi života

Media list empty

Кан сања о колима. Не постоји веза која је стављена. Његов отац, претходни кан, целог живота је лобирао да се направи пут. Нови кан чини исто. Ставите би, тврди, омогући лекарима и својим лековима, да лако стигну учинити њих. Да би можда проширио толико умирања. И учитељи би могли да допру до њих. И трговци. Могло би се урадило и поврће. И тада бих његов народ - киргијски номади из удаљених делова Авганистана - можда имао стварну шансу да напредује. Тај пут је нешто на чему кан ради. Кола је нешто о чему машта.

„Каква кола?“, Питам.

„Каква бога желиш да ми даш“, каже, док му крајеви бркови уоквирују осмех.

Али, за сада, док нема кола и пута, реалност је јак. Кан можете задржати једно конопца провученог кроз ноздрве. И други јакови су ту, поред. Дан је за покрет; све што кан поседује треба да приведе на леђа јакова. Да подразумевам туче чајника, пећ од ливеног гвожђа, акумулатор, две соларне плоче, јурту и 43 ћебета. Помажу му млађи брат и још неколико људи. Јакови се буне, ритају и фркћу. Товарење јакова је више рвање него паковање.

Seljakanje – to je ono što nomadi rade. Kirgizi iz Avganistana se sele dva do četiri puta godišnje, u zavisnosti od vremenskih uslova i pristupa ispaši za njihove životinje. Oni svoju domovinu zovu Bam-e Dunia, što znači „krov sveta”. Ovo možda zvuči poetično i lepo – i ovaj predeo nesporno jeste lep, ali je ujedno i krajna granica ljudskog opstanka. Njihova teritorija se sastoji od dve dugačke, glečerima izrezbarene doline, koje nazivaju pamirima, skrivene duboko u visokim planinama centralne Azije. Većim delom su iznad 4.250 metara nadmorske visine. Tu besni vetar; nemoguće je uzgajati useve. Temperatura ume da bude ispod nule 340 dana godišnje. Mnogi Kirgizi nikada nisu videli drvo.

Te doline su smeštene u čudnom, prstolikom nastavku teritorije Avganistana, isturenom iz njegovog severoistočnog kraja. Ovo uzano parče zemlje, koje se često naziva Vakanskim koridorom, rezultat je takozvane „Velike igre”, kada su se, tokom XIX veka, britanska i ruska Imperija borile za uticaj u centralnoj Aziji. Dve sile su, kroz niz sporazuma između 1873. i 1895. godine, ovaj koridor formirale kao tampon zonu – neku vrstu geografskog amortizera udara – koja je sprečavala kontakt carske Rusije sa britanskom Indijom. U prethodnim vekovima ova oblast je bila deo Puta svile, koji je Kinu povezivao sa bitnim tačkama na zapadu, rute kojom su prolazile vojske, istraživači i misionari. Marko Polo je tim putem prošao krajem XIII veka. 

Međutim, komunističke revolucije – 1917. godine u Rusiji i 1949. godine u Kini – konačno su zapečatile granice. Ono što je nekada bilo koridor, sada je postalo ćorsokak. Danas, u postkolonijalnom dobu, taj koridor se graniči sa Tadžikistanom na severu, Pakistanom na jugu i Kinom na istoku. Ovaj koridor je dugačak oko 320 kilometara, tako da se ostatak Avganistana nekim Kirgizima čini tako dalekim da o njemu pričaju kao o nekoj stranoj zemlji. Čini im se da su zarobljeni u nekoj dalekoj ispostavi, zatočeni ogradom od šiljatih snežnih vrhova, izgubljeni u vrtlogu istorije, politike i sukoba.

Da bi se stiglo do najbližeg postojećeg puta – onog koji kan želi da produži u teritoriju Kirgiza – potrebno je bar tri dana putovanja kroz planine, stazama sa kojih pad ume da bude smrtonosan. Do prvog najbližeg grada, sa prodavnicama i domom zdravlja, treba putovati još jedan dan duže. Ova žestoka izolovanost je razlog katastrofalno visoke stope smrtnosti kod Kirgiza. Oni nemaju lekara, ni ambulantnu, a lekova je malo. U ovako surovom okruženju, čak se i najbanalnija oboljenja – kijavica, glavobolja – brzo pretvaraju  u zarazna. Stopa smrtnosti dece kod avganistanskih Kirgiza je možda najviša u svetu. Manje od polovine njih doživi peti rođendan. Nije ništa neobično da roditelji izgube petoro, šestoro, pa i sedmoro dece. Stopa smrtnosti žena tokom porođaja je, takođe, alarmantna.

Упознао сам један пар, Халча Кан и Абдул Металиб, који је изгубио једанаесторо деце. „Сваке године“, каже Абдул, „по једно би умрло“. Умирали су као дојенчад, старије бебе, мала дека. Многи вероватно од лако излечивих болести. Свако је умотано у бели покров и сахрањено у плитком гробу. „За мене уништило“, каже Абдул. Да би умањили патњу, Халча и Абдул су се окренули опијуму. Зависност од ове лако доступне дроге је код Киргизе попримила епидемијске размере. Само један једини дете, један грех, живи до пет година, а онда је он умро.

 

Извор: Адриа Медиа

Izvor: Nationalgeographic

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati