Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

15. 08. 2017.  - Autor: newsweek.rs

Sila i diplomatija: Ovo je 5 najvažnijih političkih lekcija u poslednjih 20 godina

Od Rusije, preko Kine do SAD, od prekoračenja, preko ultimatuma do primene sile, ovo su "dobri, loši i zli" momenti svetske politike u poslednje dve decenije

Sila i diplomatija: Ovo je 5 najvažnijih političkih lekcija u poslednjih 20 godina

Foto:newsweek.rs

Savremeni svet prepun je kontradiktornih signala. Sa jedne strane, prosečan životni vek i nivo obrazovanosti su u porastu, nasilje je u padu, a milioni ljudi izvukli su se iz siromaštva; privatne firme počele su da zaista obraćaju pažnju na ljudska prava, evro i dalje postoji. Sa druge strane, evropska ekonomija opada, Rusija je suspendovala nuklearnu saradnju sa SAD, ekstremizam u mnogim regionima cveta, a šanse da će se klimatski sporazum u potpunosti primeniti su neizvesne.

Evo šta se može naučiti iz poslednjih 20 godina političke istorije:

1. Politika sile je i dalje najvažnija

Kada se Hladni rat završio, mnogi su mislili da će umesto "politike sile" primat preuzeti ujedinjena tržišta, zajedničke demokratske vrednosti i internet, što će na kraju dovesti do blagostanja u svetu. Naravno, ova vizija bila je preranjena, a "politika sile" vratila se po osvetu.

Opet, SAD nikada zaista nisu ni napustile ovu politiku koja joj je omogućila da se održe kao najdominantnija država sveta. Vašington je oduvek razumeo da privilegovani položaj u globalnoj areni može da sačuva jedino ako ostane jedina supersila na zapadnoj hemisferi.
Reuters, NATO

Foto: Reuters, NATO


To američkim političarima omogućava da se mešaju u unutrašnja pitanja drugih država, bez brige da će to na neki način ugroziti nacionalnu bezbednost.

Ipak, Amerika više nije sama. Kina se sve više nameće kako u Aziji, tako i u Africi i Evropi; Rusija se takođe vratila u ring sa Amerikom, a regionalne sile kao što su Indija, Pakistan, Iran, Turska i Japan takođe u poslednje vreme ozbiljnije shvataju svoje tradicionalne geopolitičke tendencije.

Tako da ko je mislio da je rivalstvo sila stvar prošlosti, moraće da preispita svoj pogled na svet.
Fonet/AP, Eš Karter i Jens Stoltenberg

Foto: Fonet/AP, Eš Karter i Jens Stoltenberg


2. Dobar deo globalne politika je i dalje lokalan

Još jedan element poretka nastalog posle hladnog rata jeste optimizam povodom globalizacije. Mnogi su mislili da će lokalne razmirice kao što su prava manjina, prepirke oko granica i međuetničke tenzije polako nestati kada se svi ujedine u jednu veliku globalnu familiju.

Međutim, lokalni identiteti i problemi nastavljaju da se nameću punom snagom. Palestinci, Katalonci, Kurdi, Škoti - svi se bore za nezavisnost. Manjine u Mjanmaru, Kini, Rusiji, Indiji i sub-saharskoj Africi i dalje se suočavaju sa diskriminacijom. 

Spoljne intervencije u Avganistanu, Iraku i Libiji samo su pojačali etničke, sektaške i plemenske tenzije.

Poslednjih 20 godina sugerišu da  američki stav o tome da su lokalni identiteti stvar pred-modernog perioda donosi veliku opasnost i nestabilnost i da svaka inicijativa koja ih nema u vidu može doneti samo neuspeh i haos.
Pripadnici kurdskih snaga Pešmerga u Iraku, Foto: Reuters

Foto: Pripadnici kurdskih snaga Pešmerga u Iraku, Foto: Reuters


3. Jedino što je gore od loše države jeste neuspela država

Američki establišment najčešće okrivljuje spoljnopolitičke probleme za navodno zlo i nelegitimnost drugih vlada. Prema tom pogledu, međunarodna politika nije sukob interesa, već igra moralnosti između "dobrih država" - Amerika i njeni saveznici - i loših država - svi koji se sa SAD ne slažu.

Tokom Hladnog rata problem je bilo "zlo carstvo" SSSR-a; posle su tu poziciju zauzele "nevaljale" države kao što su Irak, Iran, Libija, Sirija, Severna Koreja i Srbija. Ove zemlje, među kojima je i naša, bile su "nevaljale" jer su diktatorske, ne poštuju ljudska prava, imaju revizionističke ciljeve i najčešće ambiciju da ratuju.

Očigledno rešenje - promena režima - otarasiti se loših lidera i postaviti vladu koja će da sarađuje.

Ali kao što se pokazalo u Libiji i Iraku, promena režima ne predstavlja poboljšanje ako usledi anarhija, korupcija i haos.

Stvaranje efikasne vlade u post-totalitarnim društvima pokazalo se kao veoma, veoma težak zadatak, naročito kada je režim nasilno svrgnut. Lekcija - "pazite šta želite.
AP, Libijski militanti

Foto: AP, Libijski militanti


4. Princip "uzmi ili ostavi" ne funkcioniše

Tokom prethodnih 20 godina, Amerika je pokazala sklonost ultimatumima i pretnjama, bez da je uopšte pokušala sa diplomatijom koja je mogla da rezultira obostranom korišću. Umesto pregovora, Vašington je drugima govorio šta da rade i šta će se dogoditi ako tako ne postupe.

Taj pristup stvorio je rat na Kosovu 1999. godine, tenzije sa Iranom, ali i haos u Ukrajini. Naime, SAD od Rusije traže da se povuče iz Ukrajine, preda Krim i dopusti Kijevu da pristupi u NATO, što u prevodu znači "Rusija mora da se odrekne svih svojih interesa u Ukrajini, tačka, kraj".
AP, Ilustracija: Kosovski Albanac

Foto: AP, Ilustracija: Kosovski Albanac


Naravno, SAD nisu jedine sa ovim pristupom - isto radi i Kina u Južnom kineskom moru i Benjamin Netanijahu u Palestini.

Nažalost, diplomatija ne funkcioniše kroz ultimatume i pretnje, a odbijanje kompromisa retko kada dovodi do trajnog rešenja. Prvo, čak i slabe države raspolažu određenim čipovima za pregovaranje, što znači da ni moćne države ne mogu uvek da dobiju sve što žele; drugo, kada je slaba država primorana da kapitulira, ona to čini sa prezrenjem, i samo će čekati prvu povoljnu priliku da ponovo otvori dotičan problem.

Da bi diplomatija uspela, obe strane moraju da dobiju nešto što će ih primorati da se pridržavaju dogovora na duži vremenski period.
Reuters, Izraelski policajac u raspravi sa palestinskim ženama

Foto: Reuters, Izraelski policajac u raspravi sa palestinskim ženama


5. Opreznost od prekoračenja

U antičkoj Grčkoj termin "hibris" označavao je prekoračenje ljudskih granica koje junaka (drame, epa ali i stvarnosti) vodi u neizbežnu propast. Kombinacija arogancije i preterane samouverenosti često je dobodila junake ančiste književnosti da izazovu same bogove i zbog toga trpe posledice.

Upravo taj hibris naveo je SAD da proširi NATO bez obzira na posledice koje će to imati po budučnost. Isto je učinjeno i sa Bliskim Istokom gde je primenjena politika održavanja dominacije Izraela i Saudijske Arabije. Hibris je počinio i Putin na Krimu, kao i Erdogan sa obaranjem ruskog aviona. 
AP, Barak Obama

Foto: AP, Barak Obama


Lekcija koja proističe iz toga jeste da u svetu bez centralizovane vlasti, mnogo nezavisnih i po snazi nejednakih centara moći kuje politiku. Nadmetanje najjačih aktera je uvek pristutno, ali nametanje njihove malima takođe ima cenu.

Političke lekcije koje nam je svet posle Hladnog rata pružio otkrivaju da svaka država može da propadne i da je vreme da se državnim ciljevima pristupi realistično sa svešću o mogućim padovima i uvek spremnim planom B.

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage