Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

05. 03. 2018.  - Autor: newsweek.rs

NA GOZBI S PRECIMA: Evo kako su se hranili ljudi u srednjovekovnoj Srbiji

Podaci o ishrani srednjovekovnog stanovništva dolaze iz arheoloških istraživanja - proučavanja posuđa, analizom ostataka namirnica - ali i istorijskih izvora i narodnih predanja

NA GOZBI S PRECIMA: Evo kako su se hranili ljudi u srednjovekovnoj Srbiji

Foto.newsweek.rs

Teško je osetiti svakodnevni život našeg čoveka srednjeg veka. Ishranu stanovništva u srednjovekovnoj Srbiji ne poznajemo dovoljno. Izvori su sačuvani u fragmentima, najčešće su stereotipni i daleko od stvarnog života u tom periodu. Spisi kojima raspolažemo upućuju nas pre na bolje poznavanje prilika na crkvenim, nego na svetovnim domaćinstvima.

Takođe, bolje se poznaje situacija u Primorju, nego u unutrašnjosti zemlje. Luksuz u hrani je bio – luksuz srednjeg veka, koji su sebi mogli priuštiti samo pojedinci. Hrane nije bilo dovoljno za običnog čoveka, pa je pojedinac živeo u stalnom strahu od gladi.
 


ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD 



Svet je postio iz verskih razloga, ali i da bi štedeo u hrani. Poljoprivreda je jedva podmirivala potrebe porodica. Ipak, bilo je perioda i oblasti srednjovekovne Srbije u kojima je raznovrsnost ishrane bila i te kako zastupljena.
 

ZABORAVLJENA ISTORIJA: Priča o haremu srpskog vojvode i nestalom ostrvu na Dunavu (FOTO) https://goo.gl/D8DQEc 


ISTORIJSKI IZVORI

Najviše podataka o dvorskoj ishrani u Srbiji tog perioda, ostavio je Teodor Metohit, 1299. godine, prisutan na dvoru kralja Milutina, po nalogu cara Andronika II. On navodi da njemu i pratnji, u „stanu“ na dvoru, hrana u obilju stiže, obilnije i vrsnije od onoga što ovdašnji stanovnici sebi mogu priuštiti: mnogo divljač i (veprovi i jeleni) i raznih ptica, ukusno pripremljena jela i razne poslastice, u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama (više radi počasti, nego potrebe). Na posni dan, kralj Tribala (Srba) šalje im i sveže sušeno voće, kolače, prigotovljene ribe (sveže rečne, masne dunavske i usoljene morske). Sam kralj Milutin je pri zajedničkim obedima jeo „njihova i druga jela“.

Nepoznati pisac (verovatno francuski duhovnik) navodi 1308. godine, da „kralj i baroni piju mnogo vino, koje donose iz primorskih krajeva“, dok običnom narodu nedostaje vino i riba (masovno piju pivo i mleko) a u ishrani su bogati sa hlebom, mesom i mlečnim proizvodima.

Barski arhiepiskop, Gijom Adam, kaže, 1332. godine, da je „kraljevina Raška“ bogata u „žitu, vinu, ulju i mesu“, puna šuma i divljači svake vrste.

Po vizantijskim izvorima, njihov car, Jovan Kantakuzin i njegova prateća vojska, od strane kralja Dušana, dočekani su, 1342. godine, skromno (prema vlastitom načinu življenja).

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters



Godine 1366. Dimitrije Kidon u jednoj besedi kaže, da su Srbi i Bugari „siromašni narodi“ koji u svojoj zemlji svega nemaju dosta. Savremenici iz Vizantije ističu srednjovekovnu Srbiju kao „priprostu i siromašnu“ (Georgije Pahimer) „surovu i neprijatnu“, „surovu i neobičnu“.

Ovakvi opisi od strane Vizantinaca ne čude, obzirom da su uporno insistirali (više ili manje, u zavisnosti od političke situacije) na varvarstvu Srba.

De la Brokijer, sa druge strane, navodi da u Srbiji „ima svega što je čoveku potrebno“, da ima „veliko mnoštvo sela i dobrih namirnica“, a završava rečima: „Zemlja Rasija je, kako mi se čini, veoma bogata svim namirnicama“. Grk Kritovul sa Imbrosa (u službi sultana Mehmeda II Osvajača) ističe bogatstvo Srbije u hrani, navodeći stada: ovaca, koza, svinja, bikova, konja i drugih domaćih životinja.

Poljski istoričar, Jovan Dlugoš, iz XV veka, takođe je pisao o bogatsvu Srbije, koja je u poznom srednjem veku važila za prilično bogatu zemlju (bogatiju od Bugarske, koju su pustošili privremeni upadi Tatara iz južne Rusije i nekih delova Vizantije, u dubokom opadanju posle Četvrtog krstaškog rata).

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters



ARHEOLOŠKA SAZNANJA I NAMIRNICE

Podaci o ishrani srednjovekovnog stanovništva pronalaze se tokom arheoloških istraživanja, proučavanjem očuvanog keramičkog posuđa, analizom ostataka namirnica biljnog i životinjskog porekla.

Žitarice

U srednjovekovnoj Srbiji gajile su se različite vrste žitarica: ozima i jara pšenica, ječam, proso, raž, ovas, spelta. One su se nekad mešale za različite potrebe, pa je tako sumješica bio naziv za mešavinu pšenice i ječma, suražica – pšenice i raži, dok se krupnik (spelta, pir) mešao sa ječmom i dobijala se posebna vrsta sumješice. Mlevenjem ovih mešavina nastajalo je brašno koje je bilo u širokoj upotrebi. Po tumačenju dr Miloša Blagojevića, profesora Istorijske geografije na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, to je bila hrana siromašnijih slojeva. U njihovoj ishrani bilo je zastupljeno i brašno sirka od koga je mešen i hleb – crn, sabijen i neukusan. Proso je žitarica koja se, kao cečo zrno ili mlevena, kuvala u mleku ili na vodi pa je dobijana, za tadašnje prilike, ukusna kaša. Zanimljiv je i vrlo jednostavan jedan srednjovekovni recept sa ovom namirnicom:

Proso se potopi u vodu i stavi se na štednjak da provri. Kada počne da vri, ostavi se da kuva 5 min. Posle tog vremena pomeri se sa vatre i drži poklopljeno još 5 minuta. U tako vruć proso naseckaju se suve kruške, jabuke ili neko drugo suvo voće, po želji. Dobijeno varivo se izmeša, a zatim, kada se još dovoljno prohladi, da bude blago toplo, doda se med, ali toliko da varivo ne bude preslatko.

Pšenica se dugo koristi na ovim prostorima. Poznata je još u neolitu. O njenom poreklu, koje je sa teritorije Plodnog polumeseca, više govore istraživanja dr Srbislava Denčića iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. O korišćenju na ovim prostorima podatke nam daju i arheobotanička istraživanja pokrenuta u Vinči pod rukovodstvom dr Nenada N. Tasića, profesora Metodologije arheoloških istraživanja na Katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Mnoštvo podataka je vezano za gajenje i trgovinu ovom kulturom, kao i o brašnu. Pšenica je mlevena na malim kućnim, kamenim žrvnjevima i u vodenicama. Podatak o kućnim žrvnjevima zabeležila je arheološka ekipa na čelu sa dr Markom Popovićem, savetnikom Arheološkog instituta u Beogradu, prilikom istraživanja srednjovekovnog utvrđenja Ras iznad Pazarišta, kod Novog Pazara.

U kući 48, kao i na još nekim mestima na lokalitetu koja potiču iz druge polovine XII veka, pronađeno je nekoliko kućnih žrvnjeva, kao i više vrsta žita. Iz istog sloja, tačnije iz osamdesetih godina XII veka je i komad pogače umešen od kiselog testa. Analizom koju je dobila dr Ksenija Borojević, profesor univerziteta u Bostonu, saznajemo pravi recept za srednjovekovnu pogaču.

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters



Brašno je bilo od celog samlevenog zrna pšenice, a analize pokazuju, da je na donjem delu pogače primećena veća količina pleve (omotač zrna), dok je u samom testu zabeležena i određena količina vrenja, što govori o tome da je u pogaču stavljena i neka vrsta kvasca. Treba imati u vidu da nije reč o pivskom kvascu koji danas koristimo, a koji je otkrio francuski hemičar Luj Paster tek 60-tih godina XIX veka i kasnije, sa danskim botaničarem Emilom Hansenom, usavršio njegovu proizvodnju.

Kvasac u ovoj pogači dobijen je kišeljenjem zamešenog brašna sa vodom. Na takav način dobijao se kvasac i u većini manastira. Zamesi se manja količina brašna sa vodom i to stoji potopljeno tri dana. Testo dobije sopstveno vrenje, a zatim dodavanjem u veću količinu brašna i vode, ovo uskislo testo raširi vrenje po ostalom, novo zamešenom testu.

Podatke o kiselom testu daje Zakon o rudnicima, iz 1412. godine, despota Stefana Lazarevića, koji naređuje da loš hleb rudari ne moraju da plate. Ovo pravilo verovatno je važilo i za Jasinu pekaru, koja je radila tokom XIV i XV veka na Novom Brdu. Zna se da je u ovom periodu pored hleba pravljen i dvopek, namenjen putnicima, kao i pita sa sirom od razvijenog testa.

Najstarija žitarica, kultivisana još u Starom Egiptu i Mesepotamiji bio je ječam. Pored njega, za ishranu stanovništva, korišćen je i ovas (zob), ali u vreme velike gladi. Ova žitarica se teško varila i više je korišćena za ishranu konja.

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters
Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage