Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

05. 03. 2018.  - Autor: newsweek.rs

NA GOZBI S PRECIMA: Evo kako su se hranili ljudi u srednjovekovnoj Srbiji

Podaci o ishrani srednjovekovnog stanovništva dolaze iz arheoloških istraživanja - proučavanja posuđa, analizom ostataka namirnica - ali i istorijskih izvora i narodnih predanja

NA GOZBI S PRECIMA: Evo kako su se hranili ljudi u srednjovekovnoj Srbiji

Foto.newsweek.rs

Teško je osetiti svakodnevni život našeg čoveka srednjeg veka. Ishranu stanovništva u srednjovekovnoj Srbiji ne poznajemo dovoljno. Izvori su sačuvani u fragmentima, najčešće su stereotipni i daleko od stvarnog života u tom periodu. Spisi kojima raspolažemo upućuju nas pre na bolje poznavanje prilika na crkvenim, nego na svetovnim domaćinstvima.

Takođe, bolje se poznaje situacija u Primorju, nego u unutrašnjosti zemlje. Luksuz u hrani je bio – luksuz srednjeg veka, koji su sebi mogli priuštiti samo pojedinci. Hrane nije bilo dovoljno za običnog čoveka, pa je pojedinac živeo u stalnom strahu od gladi.
 


ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD 



Svet je postio iz verskih razloga, ali i da bi štedeo u hrani. Poljoprivreda je jedva podmirivala potrebe porodica. Ipak, bilo je perioda i oblasti srednjovekovne Srbije u kojima je raznovrsnost ishrane bila i te kako zastupljena.
 

ZABORAVLJENA ISTORIJA: Priča o haremu srpskog vojvode i nestalom ostrvu na Dunavu (FOTO) https://goo.gl/D8DQEc 


ISTORIJSKI IZVORI

Najviše podataka o dvorskoj ishrani u Srbiji tog perioda, ostavio je Teodor Metohit, 1299. godine, prisutan na dvoru kralja Milutina, po nalogu cara Andronika II. On navodi da njemu i pratnji, u „stanu“ na dvoru, hrana u obilju stiže, obilnije i vrsnije od onoga što ovdašnji stanovnici sebi mogu priuštiti: mnogo divljač i (veprovi i jeleni) i raznih ptica, ukusno pripremljena jela i razne poslastice, u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama (više radi počasti, nego potrebe). Na posni dan, kralj Tribala (Srba) šalje im i sveže sušeno voće, kolače, prigotovljene ribe (sveže rečne, masne dunavske i usoljene morske). Sam kralj Milutin je pri zajedničkim obedima jeo „njihova i druga jela“.

Nepoznati pisac (verovatno francuski duhovnik) navodi 1308. godine, da „kralj i baroni piju mnogo vino, koje donose iz primorskih krajeva“, dok običnom narodu nedostaje vino i riba (masovno piju pivo i mleko) a u ishrani su bogati sa hlebom, mesom i mlečnim proizvodima.

Barski arhiepiskop, Gijom Adam, kaže, 1332. godine, da je „kraljevina Raška“ bogata u „žitu, vinu, ulju i mesu“, puna šuma i divljači svake vrste.

Po vizantijskim izvorima, njihov car, Jovan Kantakuzin i njegova prateća vojska, od strane kralja Dušana, dočekani su, 1342. godine, skromno (prema vlastitom načinu življenja).

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters



Godine 1366. Dimitrije Kidon u jednoj besedi kaže, da su Srbi i Bugari „siromašni narodi“ koji u svojoj zemlji svega nemaju dosta. Savremenici iz Vizantije ističu srednjovekovnu Srbiju kao „priprostu i siromašnu“ (Georgije Pahimer) „surovu i neprijatnu“, „surovu i neobičnu“.

Ovakvi opisi od strane Vizantinaca ne čude, obzirom da su uporno insistirali (više ili manje, u zavisnosti od političke situacije) na varvarstvu Srba.

De la Brokijer, sa druge strane, navodi da u Srbiji „ima svega što je čoveku potrebno“, da ima „veliko mnoštvo sela i dobrih namirnica“, a završava rečima: „Zemlja Rasija je, kako mi se čini, veoma bogata svim namirnicama“. Grk Kritovul sa Imbrosa (u službi sultana Mehmeda II Osvajača) ističe bogatstvo Srbije u hrani, navodeći stada: ovaca, koza, svinja, bikova, konja i drugih domaćih životinja.

Poljski istoričar, Jovan Dlugoš, iz XV veka, takođe je pisao o bogatsvu Srbije, koja je u poznom srednjem veku važila za prilično bogatu zemlju (bogatiju od Bugarske, koju su pustošili privremeni upadi Tatara iz južne Rusije i nekih delova Vizantije, u dubokom opadanju posle Četvrtog krstaškog rata).

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters



ARHEOLOŠKA SAZNANJA I NAMIRNICE

Podaci o ishrani srednjovekovnog stanovništva pronalaze se tokom arheoloških istraživanja, proučavanjem očuvanog keramičkog posuđa, analizom ostataka namirnica biljnog i životinjskog porekla.

Žitarice

U srednjovekovnoj Srbiji gajile su se različite vrste žitarica: ozima i jara pšenica, ječam, proso, raž, ovas, spelta. One su se nekad mešale za različite potrebe, pa je tako sumješica bio naziv za mešavinu pšenice i ječma, suražica – pšenice i raži, dok se krupnik (spelta, pir) mešao sa ječmom i dobijala se posebna vrsta sumješice. Mlevenjem ovih mešavina nastajalo je brašno koje je bilo u širokoj upotrebi. Po tumačenju dr Miloša Blagojevića, profesora Istorijske geografije na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, to je bila hrana siromašnijih slojeva. U njihovoj ishrani bilo je zastupljeno i brašno sirka od koga je mešen i hleb – crn, sabijen i neukusan. Proso je žitarica koja se, kao cečo zrno ili mlevena, kuvala u mleku ili na vodi pa je dobijana, za tadašnje prilike, ukusna kaša. Zanimljiv je i vrlo jednostavan jedan srednjovekovni recept sa ovom namirnicom:

Proso se potopi u vodu i stavi se na štednjak da provri. Kada počne da vri, ostavi se da kuva 5 min. Posle tog vremena pomeri se sa vatre i drži poklopljeno još 5 minuta. U tako vruć proso naseckaju se suve kruške, jabuke ili neko drugo suvo voće, po želji. Dobijeno varivo se izmeša, a zatim, kada se još dovoljno prohladi, da bude blago toplo, doda se med, ali toliko da varivo ne bude preslatko.

Pšenica se dugo koristi na ovim prostorima. Poznata je još u neolitu. O njenom poreklu, koje je sa teritorije Plodnog polumeseca, više govore istraživanja dr Srbislava Denčića iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. O korišćenju na ovim prostorima podatke nam daju i arheobotanička istraživanja pokrenuta u Vinči pod rukovodstvom dr Nenada N. Tasića, profesora Metodologije arheoloških istraživanja na Katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Mnoštvo podataka je vezano za gajenje i trgovinu ovom kulturom, kao i o brašnu. Pšenica je mlevena na malim kućnim, kamenim žrvnjevima i u vodenicama. Podatak o kućnim žrvnjevima zabeležila je arheološka ekipa na čelu sa dr Markom Popovićem, savetnikom Arheološkog instituta u Beogradu, prilikom istraživanja srednjovekovnog utvrđenja Ras iznad Pazarišta, kod Novog Pazara.

U kući 48, kao i na još nekim mestima na lokalitetu koja potiču iz druge polovine XII veka, pronađeno je nekoliko kućnih žrvnjeva, kao i više vrsta žita. Iz istog sloja, tačnije iz osamdesetih godina XII veka je i komad pogače umešen od kiselog testa. Analizom koju je dobila dr Ksenija Borojević, profesor univerziteta u Bostonu, saznajemo pravi recept za srednjovekovnu pogaču.

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters



Brašno je bilo od celog samlevenog zrna pšenice, a analize pokazuju, da je na donjem delu pogače primećena veća količina pleve (omotač zrna), dok je u samom testu zabeležena i određena količina vrenja, što govori o tome da je u pogaču stavljena i neka vrsta kvasca. Treba imati u vidu da nije reč o pivskom kvascu koji danas koristimo, a koji je otkrio francuski hemičar Luj Paster tek 60-tih godina XIX veka i kasnije, sa danskim botaničarem Emilom Hansenom, usavršio njegovu proizvodnju.

Kvasac u ovoj pogači dobijen je kišeljenjem zamešenog brašna sa vodom. Na takav način dobijao se kvasac i u većini manastira. Zamesi se manja količina brašna sa vodom i to stoji potopljeno tri dana. Testo dobije sopstveno vrenje, a zatim dodavanjem u veću količinu brašna i vode, ovo uskislo testo raširi vrenje po ostalom, novo zamešenom testu.

Podatke o kiselom testu daje Zakon o rudnicima, iz 1412. godine, despota Stefana Lazarevića, koji naređuje da loš hleb rudari ne moraju da plate. Ovo pravilo verovatno je važilo i za Jasinu pekaru, koja je radila tokom XIV i XV veka na Novom Brdu. Zna se da je u ovom periodu pored hleba pravljen i dvopek, namenjen putnicima, kao i pita sa sirom od razvijenog testa.

Najstarija žitarica, kultivisana još u Starom Egiptu i Mesepotamiji bio je ječam. Pored njega, za ishranu stanovništva, korišćen je i ovas (zob), ali u vreme velike gladi. Ova žitarica se teško varila i više je korišćena za ishranu konja.

Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters

Foto: Ilustracija: Srednji vek; Autor: Reuters
Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati