ajde decko malo oladi postoje dokumenti bolje ih pogledaj pa onda nesto napisi

Pregovori
su završeni 16. juna potpisivanjem sporazuma, koji se imao
objaviti posle obrazovanja Subašiæeve vlade.
Prema odredbama ovog sporazuma kraljevska vlada je
morala biti sastavljena od demokratskih elemenata koji se nisu
kompromitovali u borbi protiv narodnooslobodilaèkog pokreta.
Njena glavna dužnost je bila da organizuje pomoæ NOVJ, stara
se za prehranu stanovništva i dovede u sklad rad predstavništva
u inostranstvu s potrebama naroda i narodnooslobodilaèke
borbe. Šubašiæeva vlada je priznala tekovine trogodišnje borbe
naroda Jugoslavije, odajuæi priznanje Narodnooslobodilaèkoj
vojsci, a u isto vreme osudila sve kolaboracioniste u zemlji. Sa
svoje strane, Nacionalni komitet je dao saglasnost da o konaènom
državnom ureðenju odluèi narod posle osloboðenja cele
zemlje, da u vladu Šubašiæa uðu Sreten Vukosavljeviæ i Drago
Marušiæ (kao saradnici NOP-a, ali ne i kao njegovi predstavnici)
i da u London uputi svog predstavnika koji æe sa predstavnikom
kraljevske vlade koordinirati saradnju u borbi protiv
neprijatelja.
Sporazum Tito—Šubašiæ je predstavljao još jednu krupnu
politièku pobedu NOP-a. Borba naroda Jugoslavije i njena NOV
zvanièno su priznate a sve odredbe Drugog zasedanja AVNOJ-a
ostale su netaknute. »Ustupak je ustvari samo u tome da je
zasada praktièki skinuto sa dnevnog reda pitanje priznanja
NKOJ-a, a otvorena perspektiva za spajanje NKOJ-a i vlade
u inostranstvu ukoliko æe vlada iskreno primenjivati taj sporazum
«.406 Obostrane obaveze imale su da posluže jaèanju borbe
protiv okupatora i uèvršæenju meðunarodnog položaja nove Jugoslavije.
Nacionalni komitet osloboðenja Jugoslavije bio je za
ovakav sporazum iz politièkih razloga, uveren da on ni u kom
sluèaju ne može negativno uticati na dalji razvoj narodnooslobodilaèkog
rata i narodne revolucije, niti oslabiti rukovodeæu
ulogu radnièke klase i KPJ u postizanju ratno-revolucionarnog
cilja. Garancije su za to, pored ostalog, monolitno politièko jedinstvo
ogromne veæine naroda i jaka oružana sila — revolucionarna
NOV Jugoslavije. Sporazum je mogao samo uèvrstiti
meðunarodni položaj nove Jugoslavije i, u krajnjoj liniji, samu
narodnu vlast. Uspostavljanje neposrednih veza izmeðu Vrhovnog
štaba i saveznièkih komandi, koje je usledilo odmah iza
toga, znaèilo je definitivnu politièku i vojnu afirmaciju naradnooslobodilaèkog
pokreta u meðunarodnim razmerama i
osudu politike izbeglièke vlade i njenih pristalica u zemlji i
inostranstvu.
406 Istorijsko odeljenje Centralnog

Брате Луне читаш ли нешто друго сем хрватских чланака или не знаш друго писмо ни да читаш

pa, zar kirilica, cirilica,latinica nisu *srBska pismena*, poklonjena *drugim*, Srbovima bez obzira na *veru pradjedovsku*, da se malo opismene...*zlu netrebalo*
.............................................................
VELIKO POMIRENJE I RAZGRANIČENJE

Ne računajući one srpsko-hrvatske koalicije i saveze iz vremena nastanka i stasavanja države Srba, Hrvata i Slovenaca, postoji jedan za to vreme vrlo krupan događaj. Odigrao se nakon Drugog svetskog rata, o kojem se u srpskoj i hrvatskoj javnosti malo zna a koji je išao upravo za tim da se Srbi i Hrvati pomire i naprave istorijski sporazum koji bi zauvek isključio njihove nove sukobe. Uprkos Jasenovcu i svemu što se događalo za četiri godine Drugog svetskog rata.
Rimski list „Il Tempo“ objavio je 11. avgusta 1954. godine senzacionalnu vest da su Ante Pavelić, poglavnik NDH i Milan Stojadinović, bivši predsednik jugoslovenske vlade uoči rata, u Buenos Ajresu (Argentina) postigli istorijski sporazum Srba i Hrvata, sporazum koji predviđa veliko pomirenje i razgraničenje dvaju naroda. Naravno, uz pretpostavku skorog rušenja Titove Jugoslavije i na toj ruševini stvaranja država Srbije i Hrvatske.
Vratićemo se tom događaju koji, iako vrlo interesantan, nije našao svoje mesto u novijoj srpskoj i hrvatskoj političkoj istoriji, čak niti na marginama te istorije ali da prethodno odgovorimo na pitanje otkuda spomenuta dvojica u Argentini.
To je, manje više, poznato za Pavelića; on je u danima potpunog sloma NDH preuzet od strane katoličke crkve i prebačen najpre u jedan samostan u Južnom Tirolu a kasnije dublje u prostor Italije gde je uživao potpunu zaštitu Vatikana. Kao i nekoliko hiljada okorelih ustaških zločinaca koje je katolička crkva uspela da spase i iz Evrope prebaci na prostore Južne Amerike. Ta operacija, nazvana „Pacovski kanali“ odavno je rasvetljena a u tome je značajnu ulogu odigrao jedan od ključnih ljudi Vatikana u tim prljavim poslovima, monsinjor Krunoslav Draganović, sveštenik, gorljivi poklonik ustaške ideologije, engleski obaveštajac, komunistički doušnik, saradnik UDBE i na kraju građanin Sarajeva gde je i umro 1983. godine. Pavelić, dakle, biva prebačen u Argentinu gde sa ostalim ustaškim emigrantima osniva Hrvatski oslobodilački pokret i kuje planove za povratak na Balkan i obnavljanje hrvatske države.

POLIGLOTA I FINANSIJSKI GENIJE
Drugi akter ove priče, Milan Stojadinović, rođen u Čačku 1888. godine, bio je značajna društvena i politička figura u Kraljevini Jugoslaviji. Školovan u Minhenu, Berlinu i Potsdamu, doktorirao je na tezi o nemačkom budžetu a 1912. godine odlazi u Pariz gde je radio u tamošnjem Ministarstvu finansija. Godinu dana kasnije boravi na specijalizaciji u Londonu. I sve to pre nego što je napunio trideset godina života. Stojadinović je bio izuzetno obrazovan čovek, govorio je nekoliko svetskih jezika a slovio je za finansijskog genija.
U okolnostima kojima ovoga puta, zbog skučenosti prostora ne možemo davati veći značaj, Stojadinović 1935. godine dolazi na čelo jugoslovenske vlade. Pokušava da stabilizuje prilike u državi, poziva se na amanet Aleksandra Prvog Ujedinitelja o potrebi očuvanja jugoslavenske države i u svoju vladu poziva Slovenca Korošeca i muslimana Spahu. Nudio je da taj savez ojačaju i Hrvati ali oni nisu pokazali interesovanje. Tražili su izmenu Ustava i potpunu samostalnost.
Sredinom 1938. Englezi u balkansku politiku unose nove elemente i traže da se reši tzv hrvatsko pitanje, vršeći na taj način pritisak na Stojadinovićevu vladu. Englezi u tom smislu imaju podršku i kneza Pavla što je dodatno otežalo Stojadinovićevu poziciju. Uprkos vezanosti za London Stojadinović iz pragmatičnih razloga odbija mogućnost davanja raznih ustupaka Hrvatima i nastaje kriza koja dovodi do izbora, Stojadinovićevog pada i dolaska Dragiše Cvetkovića na mesto predsednika Vlade.
Ovde je svakako značajno spomenuti da je Stojadinović pred kraj svoje vladavine imao jedan susret koji otkriva da je on već tada 1938. godine, razmišljao o razgraničenju Srba i Hrvata i stvaranju velike srpske države i sve to sa elementima koji će se kasnije pojaviti u sporazumu sa Pavelićem.
Naime, Stojadinović se, nakon što je Hitler pripojio Austriju Nemačkoj a Musolini planirao slične akcije, u Belju (Baranja) susreo sa italijanskim ministrom inostranih poslova, grofom Ćanom i razgovarao o italijansko-srpskim zajedničkim interesima. Načelno je dogovoreno da u pretpostavljenom razvoju događaja, Srbi napuste zapadne krajeve tadašnje Jugoslavije, stacioniraju se iza linije koja bi išla centralnim rekama Bosne a da Italija, uz saglasnost za stvaranje male i skučene Hrvatske, pomogne uspostavu velike Srbije.
Italija bi, po tom planu, dobila Gorski kotar i jadransku obalu od Rijeke do ispod Splita a sve ostalo ušlo bi u sastav srpske države. Knez Pavle saznaje za taj sastanak, obaveštava Britanci a ovi mu izdaju naređenje da smeni Stojadinovića. Vladu preuzima Cvetković, pravi sporazum sa Mačekom i tako smo 26. avgusta 1939. godine dobili Banovinu Hrvatsku.
U februaru 1940. godine Stojadinović osniva Srpsku radikalnu stranku i sporazum Cvetković-Maček kvalifikuje kao državni udar, optužujući Cvetkovića da je napravio hrvatsku državu ne samo od hrvatskih već i od čisto srpskih teritorija. Nema sumnje da je pet decenija kasnije Vojislav Šešelj plagirao i ime i neke programske postavke stranke Milana Stojadinovića.

„NA ČUVANJU“ KOD ENGLEZA
Krunski savet, na sednici održanoj 6. marta 1941. godine, u strahu da tadašnje okolnosti ne dovedu Stojadinovića ponovo na čelo Vlade – donosi odluku da se Milan Stojadinović protera iz države, što je i učinjeno 18. marta, njegovom deportacijom u Grčku. Tamo je predat „na čuvanje“ Englezima.
Milan Stojadinović stiže u Argentinu 1948. godine. U tu državu je doneo veliki kapital i veliki ugled finansijskog i bankarskog stručnjaka a koliko se prilagodio novoj sredini uz ostalo govori podatak da je u Buenos Ajresu imao čak i svoj dnevni list. Živeo je u sopstvenoj, vrlo luksuznoj vili, u elitnom delu grada.
U svedočenjima ljudi iz hrvatske emigracije Južne Amerike, posebno Argentine, pronađeno je dovoljno elemenata da se zaključi kako je presudnu ulogu u zbližavanju Pavelića i Stojadinovića odigrao izvesni Josip Subašić, Hrvat, publicista i izdavač koji je 1953. godine u Buenos Ajresu pokrenuo časopis „Izbor“. Bilo kako bilo dva nekada ljuta protivnika, u političkom i svakom drugom smislu, postali su, po sopstvenom priznanju, veliki prijatelji. Nedavno su u Zagrebu svetlost dana ugledale fotografije na kojima se vide Pavelić i Stojadinović, u opuštenoj atmosferi u bašti pored bazena u Stojadinovićevoj vili. Takvi susreti bili su vrlo česti.
Iz tog druženja rođena je ideja o „velikom pomirenju i sporazumu Srba i Hrvata“. Svesni da jedan takav čin sigurno neće naići na opšte odobravanje kod srpske i hrvatske emigracije, Pavelić i Stojadinović su nekoliko meseci svojim najbližim prijateljima i saradnicima samo nagoveštavali mogućnost „Velikog sporazuma“ a onda je Stojadinović, na sedeljci kod neke gospođe Maštović (pretpostavlja se da mu je ona bila ljubavnica) okupljenim Srbima i Hrvatima saopštio „veliku novost“.
Zapis sa te sedeljke, kojoj nije manjkalo pića svake vrste a to je izgleda „potaklo“ Stojadinovića da bude otvoreniji nego inače, ostavio je hrvatski sveštenik i publicista Đuro Baloković i to je u stvari najpreciznija interpretacija onoga što su Pavelić i Stojadinović dogovorili.
Dakle, prema Balokoviću, Stojadinović je ispričao da su dogovoreni gotovo svi elementi istorijskog sporazuma Srba i Hrvata a taj dogovor dvojice vrlo poznatih nekada moćnih ali tih argentinskih godina malo značajnih ljudi, sadržavao je sledeće: Titova Jugoslavija se deli na veliku Hrvatsku i veliku Srbiju. Slovencima se priznaje država na prostoru koji je u to vreme Slovenija i pokrivala. Bosna je podeljena na pola, tokovima reke Bosne i reke Neretve. Sarajevo je, u toj podeli, pripalo Srbiji a Banja Luka Hrvatskoj. Stojadinović je objasnio da je zapadna Bosna, istina, uglavnom naseljena Srbima, da je Banja Luka veliki srpski grad ali da se zarad opštih interesa nešto mora žrtvovati. Kao protivuslugu Pavelić je pristao da Dubrovnik uđe u sastav srpske države kao, uostalom, i značajan deo jadranske obale, pošto je Stojadinović insistirao da takva Srbija obavezno bude pomorska zemlja.

„PRAVOSLAVNI HRVATI“
Za Srbe koji bi ostali u Hrvatskoj Stojadinović je upotrebio pojam „pravoslavni Hrvati“ a kazao je da su dogovoreni modaliteti preseljenja sa jedne na drugu stranu onih Hrvata i Srba kojima se nova situacija ne bi dopala.
A kako su Srbi i Hrvati izvan Jugoslavije dočekali sporazum Pavelić-Stojadinović? Ustaška emigracija se digla na noge i optužila Pavelića da „staru hrvatsku zemlju-Bosnu“ prodaje Srbima kao što je Dalmaciju prodao Musoliniju. Vođene su žestoke rasprave u hrvatskim emigrantskim klubovima i listovima i na kraju se sve smirilo, pošto su vesti iz Jugoslavije bile krajnje obeshrabrujuće. Titova država je bivala sve čvršća i snažnija i ništa nije nagoveštavalo razvoj događaja o kojem su sanjali i govorili Stojadinović i Pavelić.
Srpska četnička i ekonomska emigracija nije se ni obazirala na Stojadinovićeve planove, uz komentar da dokon pop i koze krsti.
Da li je famozni sporazum ikada potpisan? Nije. Sve je bilo dogovoreno, pripremljeno i stavljeno na papir ali nije potpisano. Stojadinović je tražio da tom činu prisustvuju preživeli članovi poslednje vlade NDH, ali je Pavelić to odbio. Dva dana uoči potpisivanja Stojadinović obaveštava Antu da se sve odlaže.
A kako je na sve to gledao Tito? Naredio je da u jugoslovenskim medijima o dogovoru Pavelić-Stojadinović ne bude objavljeno nijedno jedino slovo tako da Jugosloveni u prostoru od Vardara do Triglava o tome ništa nisu znali. Kada je došlo vreme da sve može da se objavi ova argentinska epizoda više nikoga nije interesovala.

Slobodu Cikago,Srpske Novine Cikago, Press Beograd, Pecat Peograd, i jos po nesto...hm,hm
............................................................
Piše Dragomir Antonić,
U selu nema mladih ljudi zato što odlaze u grad, a oni koji bi ostali odlaze jer u selu nema njihovih vršnjaka. Reč po reč i dođe se do ključne reči koja glasi: generacijska usamljenost

Starija generacija se seća vestern filmova – snimali su ih Amerikanci – ili kako smo ih zvali, kaubojski filmovi, kaubojci. U prvim scenama tih filmova loši momci ili momci koji ne služe ničemu – (ne rade, ne obrađuju zemlju, ne čuvaju stada stoke, već služe za mali novac nekog pokvarenog čoveka za čiji račun ruše ograde od imanja, razbijaju nameštaj, pale kuće, maltretiraju čeljad. Ništa ne stvaraju. Sve kvare) – pobeđuju. U nastavku filma dobri momci ili ljudi koji služe nečemu – (koji rade, oru njive, napasaju krave, krote konje, imaju porodicu, idu u crkvu. Ljudi koji stvaraju) – organizuju se, isprebijaju momke koji ne služe ničemu, obese pokvarenjaka i vrate normalan život u sopstveni gradić i rančeve oko njega. Kraj filma je obavezno pratio aplauz publike. Navijalo se za poštene i čestite ljude koji su, bar na filmskom platnu, uvek pobeđivali. Tako je bilo nekad u Čačku u bioskopskim salama „Sutjeske“ i „Praga“.

Pitam se sta je onda bilo, ako nije bilo kapitulacije 1941. Kralj zbrisao na sigurno, a ostala vlada da sluzi okupatoru, naravno kvislinska vlada tzv. generala Nedica, uz pomoc Ljoticevaca i ostalih izdajnika i saradnika okupatora, naravno mislim na cetnike. Neki ovde uporno pokusavaju da prekroje istorijske cinjenice, cak idu do te mere da pricaju o navodnoj saradnji partizana sa ustasama. Ako neko zna zataj podatak, nek mi kaze gde mogu da ga pronadjem, jer deluje kao naucna fantastika, mada iskreno nista me vise ne moze iznenaditi.

Znam da je tvoja borba za istinu
ne salomiva i pored komunisticke klice koja se tesko odstranjuje
u nasem narodu.Jugoslovenstvo u
srpskom narodu,ta kuga koja se uvukla u krv nasih ljudi vremeno ce se izolovati i nestati a ti Miloslave Samardzicu ne kloni duhom jer se prava istorija mora isterati na videlo.
Vuk Brankovic je dugo vekova bio satanizovan u nasoj istoriji kao izdaica srpskog roda ali istina uvek pobedi laz
pa tako ce i Draza pobediti
svoje krvnike.

Kao što je poznato, posle oštrih borbi u istoènoj Bosni, Crnoj Gori i
južnoj Srbiji, jedinice Narodnooslobodilaèke vojske ovladale su poèetkom
septembra 1944. južnom i zapadnom Srbijom i razbile èetnièko-nediæevske
snage. Prodor Operativne grupe divizija NOVJ u Srbiju i približavanje
Crvene armije granicama Srbije ozbiljno je ugrozilo dalji opstanak
okupatora i njegovih saradnika i izazvalo proces masovnog opredeljenja
srpskog naroda za NOP.
Posle istupanja Rumunije (24. avgusta) i Bugarske (9. septembra) iz
Trojnog pakta, jedinice Crvene armije 14. septembra su izbile na granice
Jugoslavije. Novonastala vojno-politièka situacija zahtevala je da se sastanu
predstavnici Nacionalnog komiteta osloboðenja Jugoslavije i predstavnici
Sovjetske vlade da bi se dogovorili o koordiniranju ovih dveju
armija. Zbog toga je Josip Broz Tito, na poziv Sovjetske vlade, 21. septembra
1944. otputovao u Moskvu, gde je postignut sporazum o zajednièkim
dejstvima, s tim da se sovjetske trupe po završetku borbenih zadataka
povuku iz Jugoslavije.
Sporazum izmeðu Nacionalnog komiteta osloboðenja Jugoslavije i
Sovjetske vlade o uslovima pod kojima je Crvena armija mogla preæi
granice Jugoslavije, odnosno uèestvovati u njenom osloboðenju, imao je
ogroman znaèaj. Pre svega, nemaèki okupator je bio tuèen jakim snagama
NOVJ i Crvene armije, što je bila garancija da æe uskoro biti osloboðena
cela jugoslovenska teritorija. Osim toga, na taj naèin je vlada SSSR i
de facto priznala Nacionalni komitet kao vladu, što je bilo od posebnog
znaèaja za meðunarodnu afirmaciju i priznanje NOP-a.
Na osnovu postignutih sporazuma, poèetkom oktobra poèele su borbe
za konaèno osloboðenje Srbije i Makedonije. Posle razbijanja nemaèke
odbrane u Vojvodini i u dolini Timoka i osloboðenja istoène i južne Srbije
sa Nišom, u borbama od 14. do 20. oktobra jedinice NOVJ i Crvene armije
oslobodile su Beograd, u koji su odmah posle toga prešli Centralni komitet
KPJ, Vrhovni štab i Nacionalni komitet. Osloboðenje Beograda imalo
je ne samo vojnostrategijski veæ i moralno-politièki znaèaj za narode
Jugoslavije. Osloboðenje glavnog grada Jugoslavije izazvalo je oduševljenje
u celoj zemlji. U svim osloboðenim gradovima i selima Srbije održavani
su zborovi, konferencije, mitinzi. Oduševljenju nije bilo kraja. Posle
èetverogodišnje borbe postalo je sasvim izvesno da se približava konaèan
341
poraz okupatora. Bio je osloboðen ne samo Beograd veæ gotovo cela Srbija
snagama jedinica Narodnooslobodilaèke vojske, koje su zajedno sa
Crvenom armijom nanele okupatoru strahovite gubitke. Bili su poraženi
i proterani iz Srbije ne samo Nemci, veæ i njihovi saradnici — nediæevci,
ljotiæevci i èetnici Draže Mihailoviæa.1
Dok su jul i avgust 1944. godine bili u znaku napora nemaèkih okupacionih
vlasti u Srbiji, u prvom redu Nojbahera, da objedini sve kvislinške
i èetnièke snage radi što snažnijeg pružanja otpora jedinicama
NOVJ, dotle je ceo septembar bio posveæen pripremama kontrarevolucionarnih
snaga za povlaèenje iz Srbije kako ne bi pali u ruke snagama
NOP-a. Razume se ceo plan bekstva planiran je u saradnji sa okupatorom,
koji je, u stvari, i davao ton celoj ovoj akciji.
Nemci su znatno ranije bili naèisto s tim da nije daleko trenutak
kada æe i sami morati da se povuku iz Srbije. Razume se, brinuli su se
ne samo za svoje trupe veæ i za svoje saradnike koji su im verno služili
gotovo èetiri godine. Zbog toga su se trudili da ih prebace na „bezbednije"
mesto pre nego što se i sami budu povukli sa Balkana. Kada je reè
o planiranju bekstva, treba napomenuti da je Komanda Jugoistoka još
17. aprila 1944. razmatrala moguænost da se žene i deca nemaèkih funkcionera
koji su stanovali u Beogradu, što pre prebace u Beè.2 Isto tako,
kada je Nediæeva vlada bila primljena kod komandanta Jugoistoka 17.
avgusta, pored toga što se razmatrao plan akcije za odbranu Srbije od
napada oslobodilaèkih snaga, bilo je reèi i o tome da bi se moglo desiti
da okupatori, nediæevci i èetnici budu primorani da napuste Srbiju i da
se i za eventualno bekstvo treba pripremiti.3 O otakvoj moguænosti pisao
je i Nojbaher u izveštaju za Ribentropa, 29. avgusta 1944, u kome je
reèeno pored ostalog: „Dalji razgovori s vodeæim liènostima Nediæeve vlade,
èiji je pozitivan stav prema Nemaèkoj dokazan veæ godinama, meðu
kojima su i takve koje zbog svog dosadašnjeg stanja u sluèaju da Srbija
bude evakuisana moraju napustiti zemlju da ne bi izgubile život, pokazuju
potpunu jedinstvenost u pitanju zahteva za naoružanje nacionalnih
snaga. Tako proizilazi iz narodnog raspoloženja i iz držanja vodeæih ljudi.
Za svakog posmatraèa na èitavoj liniji ista slika. Srpski nacionalizam
obraæa se èitavom snagom svoga zdravog nagona za samoodržanjem protiv
komunistièke opasnosti."4
1 Opširnije o ovom problemu vidi: Petar Višnjiæ, Operacije za osloboðenje
Srbije 1944. godine, Beograd, 1972, str. 1—360.
2 AVII, NAV, N-T-501, 256/498, Nareðenje Komande Jugoistoka Transportnoj
komandi Beograda.
s AVII, Mikroteka, N-T-312, r. 780, f. 371746. — Nojbaher je samo dan
ranije pisao Ribentropu iz Atine (gde je bio na službenom putu) pored ostalog:
„Mene su poslednjih dana u više mahova uporno molili iz Vrhovne komande
Jugoistoka da se vratim u Beograd i ja sam obeæao da æu se što hitnije
vratiti. Još ove nedelje æe biti održan prijem za Nediæa i èitavu vladu
kod vojnog zapovednika Jugoistoka u mom prisustvu" (AVII, Mikroteka, NAV,
N-T-312, rol. 780, f. 371754).
4 AVII, NAV, N-T-77-F-883/8561200-8631202.
342
U kvislinškim i èetnièkim redovima tokom celog septembra, vladala
je prava panika. Nisu više razmišljali o tome kako se suprotstaviti komunistima,
veæ u kom pravcu i na koji naèin bežati. Meðutim, izjave protiv
Josipa Broza Tita, jedinica NOVJ, protiv komunizma uopšte i saveznika
antihitlerovske koalicije, svakodnevno su davali Nediæ, njegovi ministri i
ostali kvislinški funkcioneri. Nediæ je našao za shodno èak da 29. avgusta
obeleži trogodišnjicu postojanja njegove „vlade narodnog spasa", pa je u
vezi s tim održao govor pred „predstavnicima svih slojeva stanovništva",
koji je prenosio i Radio-Beograd.5 Samo dan ranije, Nediæ je ovlastio
Velibor a Joniæa, ministra prosvete i vera u njegovoj vladi, da pored svog
resora, obavlja i poslove državnog sekretara pri Predsedništvu vlade (umesto
poginulog Cvetana Ceke Ðorðeviæa). Glavni zadatak bio mu je —
pripreme za evakuaciju, koja je veæ bila na pragu: „U tu svrhu ovlašæujem
ga da po mojim direktivama vrši koordinaciju, naroèito po pitanjima
koja su na dnevnom redu zbog izuzetne situacije u zemlji i oko
nas."9
U jednom kvislinškom dokumentu od 11. septembra vidi se da je
Velibor Joniæ preduzeo niz mera ne samo radi bekstva, veæ i radi svenarodne
odbrane od napada pripadnika NOP-a kojih je bilo i u samom
Beogradu. Veæ 2. septembra održao je u vezi s tim sastanak u Predsedništvu
Nediæeve vlade, na kome su bili prisutni: Borivoje Joniæ, komandant
SDS, general Mušicki, komandant SDK, Dragi Jovanoviæ, upravnik
grada Beograda i komandant organizacije DM u Beogradu: „Cilj ove konferencije",
pisao je Joniæ, „bio je da se koordinira rad svih nacionalnih
oružanih snaga i da se borba protiv komunizma nastavi pod svakim okolnostima.
Prva stvar, koja je bila izgraðena, bio je zajednièki plan odbrane
Beograda u sluèaju komunistièke pobune u njemu. Ovaj plan sa vojnièke
taèke gledišta razradio je general Stevan Radovanoviæ, uz saradnju majora
Mikiæa, D.M. organizacije, kao i neposrednog predstavnika komande
Beograda."7 U daljem tekstu ovog dokumenta navodi se da je Joniæ radio
na tome kako da „spase" oko 5.000 intelektualaca, koji su se bili naroèito
eksponirali kao saradnici okupatora, a bili su, navodno, na spisku rukovodstva
NOP-a Srbije da ih treba uništiti. Postojao je plan u taboru kvislinga
da se jedan broj starijih osoba skloni privremeno u manastire na
teritoriji Srbije, a drugi da se odmah prebacuju u Nemaèku.
Nešto kasnije, 26. septembra, Velibor Joniæ je održao govor preko
Radio-Beograda, u kome se obratio kralju Petru II s molbom da zaštiti
one srpske politièare koji su saraðivali sa okupatorom: „Ne èasite ni èasa,
Velièanstvo. Vi, Velièanstvo, ne smete ostati ravnodušni prema tragiènoj
sudbini Vašeg ojaðenog naroda srpskog."8 U sliènom tonu, samo dan kasnije
i Dimitrije Ljotiæ poziva u pomoæ kralja i istièe da nije moguæe da
je kralj razrešio Dražu Mihailoviæa dužnosti ministra „vojske u otadžbini.
.............................................................
A, to znaci,pojela maca, ne postoji, trla baba lan, da joj prodje dan, a muti vodu po Srbiji,pravi uslove za okupaciju NATO,

jednom izdajnik uvek izdajnik !!

Брате Луне научи прво правопис,Српски или хрватски, свеједно, па онда лупај као Максим, брате Србине

...isti, isti...

Pre ce biti da su oni isti gospodine monahirsto. Sanjaj ti monarhiju, ali nikad vise, na vasu zalost Srbija ostaje republika.

Много ти фали брате Луне, много, за почетак основно кућно васпитање

Auuu samardzicu koji si ti mitoman.Kuku lele!

Pa, zna se ko ih je *smenio sa polozaja*,i ko se vratio *na polozaj*, pa opet dezertirao sa polozaja...1995.godine, ovoga puta nekaznjeno !
.................................................................
*http://www.camo.ch/memorandum_sanu.htm*

ta druagica Savka Kucar, treba da zna, da ja tada ni poslije toga nikada nisam bil u zarobljenistvu,..bio sam komandant do svoje *bioloske, zasluzene penzije*,

http://i47.tinypic.com/2ikcffq.jpg

da mlatimo praznu slamu,oko kojekakvih dezertera i protuva,od pre pola veka, ako znamo da je danasnja vlada, demokratski izabrana i *greska* je ispravljena.Ovoga casa, u Londonu, neki *engleski cetnici* *desnicari*,*prosvjeduju*, protiv, komunistickih vlasti i monarhije, ispravlaju greske proslosti.

Заиста је Луне неумесно да упоређујеш Смиљу, жену коју су усташе као девојчицу протерале из НДХ, па је дошла у Недићевој Србији, са женом која је подржала усташки режим.

...ovo jeste zemlja čuda i nebrojeno puta sam rekao da me ništa više ne može iznenaditi, ali se uvek prevarim u tome. Neverovatna je količina tendencioznosti i prenebregavanja činjenica kojom barata pomenuti "istoričar" kao i njegovo selektivno izvlačenje i tumačenje istorijskih činjenica. Pomenuti gospodin piše:
"...Уистину, да је пуковник Михаиловић основао ''Равногорски покрет'', тај његов акт представљао би чин издаје, као што је чин издаје представљало и оснивање ''Народноослободилачког покрета''.
Михаиловић је, дакле, поступао по закону, основавши Команду Четничких одреда Југословенске војске. То решење - четничка војна - било је предвиђено за случај слома фронтова."

Znači - Mihailović je poostupao po Zakonu. (Želi da se kaže kako je Mihailović bio jedini vojni reprezent Kralja i Vlade). Ako je to tako, zašto se namerno ne pominje da je on kao takav priznao Nemcima prava pobednika na sastanku u Divcima 11. 11. 1941.? ... "Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga."..."nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce."..."Sa Kostom Pećancem nisam se mogao složiti, jer je bio sklopljen jedan otvoreni sporazum koji narod ne bi mogao da prihvati. Kosta Pećanac je izgubio svaki ugled u narodu. Da sam sledio njegov primer, ostao bih takođe bez ugleda i uticaja. Ne znam da li ćete Vi kao stranac razumeti moju izjavu, ali pomislite može li čovek da stupi otvoreno na stranu okupatora, a želi otvoreno da se bori protiv onih koji su preuzeli primamljivo ime 'boraca za slobodu'. Kosta Pećanac je dobio oznaku izdajnika. Može se samo potajno delovati na nacionalnoj osnovi da se nacionalna stvar ne bi kompromitovala.
Pretpostavljam da bi se posle ove izjave meni moglo ukazati više poverenja kad je reč o mojoj ispravnosti i mojim namerama, kao i da mi se mogla pružiti pomoć. Molim da se položaj shvati onako kako je to korisno za obe strane."... "Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta."

Da, da. Ovo bi moglo da bude dovoljno da se usvoji činjenica kako je i Mihailović prihvatio kapitulaciju i da je u zamenu za to tražio oružje za borbu protiv komunista. Ali sada će sledeti poznata objašnjenja i pravdanja. Prvo tumačenje će verovatno biti da je sve ovo bilo Mihailovićevo ratno lukavstvo. (Dirljivo netačno). Drugo će naravno slediti u smislu da je Mihailović ipak posle ovih pregovora nastavio borbu protiv Nemaca. (Naravno, zato što su pregovori propali jer Nemci nisu pristajali na Mihailovićeve uslove i tražili su da se četnici bezuslovno razoružaju)
Napominjem da je Mihailović posle ovog sastanka svojim pretpostavljenima podneo izveštaj u kome kaže kako nije pristao na razoružavanje ("vidite kakav sam junak i rodoljub") ali namerno zaboravlja da im pomene činjenicu da je od istih tih Nemaca tražio oružje za borbu protiv komunista (još jedno "lukavstvo"?)

E, mili moji, tako se ne pravi nepristrasna istorija. Kao što su komunisti gurali pod tepih sve svoje grehe, tako sada čine i novočetnici. Komunisti su to činili pedesetak godina. Četnici tek 20. Znači za jedno 30 godina, možda ćemo imati neki objektivniji pogled.
Ma neeee, ja sam u zabludi, jer dog god postoje slični svestranom novinaru - nema zime za istinu. Ona će uvek biti dobro zašuškana.

... daleko sam od toga da četnicima držim stranu, ali ti stvarno pričaš nešto što nema veze sa istinom. Želiš li da budeš kao i oni?

vidjao sam ih u prolazu 1993.godine,cuo komentare metana,kao dobrovoljac vojske RSK, ne *one* iz Bubanj potoka, Crvene Zvezde, *jednog od 4 stuba srBstva*, i slicno, a, po nesto sam cuo, procitao, da, monter je bio rajh,ali su mu taljiznuli, pa se vrnuli, u krilo jaceg.Slican *monter*, bolje reci *monster*, ih je *probudio iz sna*,posle 1980.godine...ostalo ste svedoci.

Lune pa ti si jos uvek ziv i jos uvek sposoban da kopiras komunisticku literaturu?procitaj nesto pametno jer ste nas vi komunjare dosta sludjivali sa izmisljenom istorijom.Ima i druge literature samo se potrudi da je pronadjes.

do *carstva nebeskog*..*blago onom ko rano poludi, njemu zivot tece u veselju*!

Redovni prolaznik [neregistrovani] Ljudi moji...
Znači - Mihailović je poostupao po Zakonu. (Želi da se kaže kako je Mihailović bio jedini vojni reprezent Kralja i Vlade). Ako je to tako, zašto se namerno ne pominje da je on kao takav priznao Nemcima prava pobednika na sastanku u Divcima 11. 11. 1941.? ..


Александар Динчић:
Не, већ је ствар обрнута. Наиме, Немци су управо пуковнику Михаиловићу признали легитимност главног команданта војних снага у окупираној земљи чим су га позвали да преговара с њима. С друге стране, као заповедник свих оружаних снага Краљевине Југославије имао је право, не једном, него хиљаду и једном да се састаје с Немцима. Ту не постоји његова одговорност. Ако се иде логиком комуниста да је преговарање са непријатељем издаја, онда су издајници сви амерички и британски команданти са афричког бојишта. А шта ће он да каже Немцима то је потпуно небитно и не важно. Исто тако је занимљиво да му Немци у Дивцима траже да капитулира са својом војском, а сами су рекли како је војска Краљевине Југославије већ капитулирала. Значи, de facto кажу да војска није капитулирала, као што и није.
Такође, у септембру 1944. године, Немци траже да се њихова група Армија „Е“ преда четницима, као легитимним војним формацијама Краљевине Југославије а не Титовим партизанима. Друга је ствар што се четници у немачким документима називају „бандама ДМ“. То је било због Хитлера као и SS-a који нису желели да имају у једној поробљеној земљи неку легитимну војну силу која им се супроставља. Значи, није Дража Немцима признао право победника, већ су они признали да војска није капитулирала и само му дали легитимитет. Ту је ствар јасна.

Ево још један одговор од Динчића:
Хвала. Хајде и ово. Неће, па неће...А није то без разлога.

Redovni prolaznik [neregistrovani] (06. 09. 2011, 22:14:5
Kako da ne

Ha, ha, blistavo. Pa naravno da Nemci traže da kapitulira sa SVOJOM vojskom a ne vojskom Kraljevine Jugoslavije. Gde postoji taj podatak da Nemci traže da Mihailović potpiše kapitulaciju vojske Kraljevine Jugoslavije? Nigde naravno, jer je iz nemačkog ugla ta kapitulacija već potpisana. Dajte malo ozbiljnosti.


Не може два пута да се капитулира. Може једном, а други пут си изван закона. Као што видите Немци не мисле тако.

Dinčić hoće da kaže kako su Nemci toliki legalisti da žele da se predaju samo legitimnim predstavnicima, da slučajno njihova kapitulacija ne bi bila osporena. "Ludo burazere, ludo"


Не, није лудо, али је истинито. Не постоји више онај јак утицај есесовске струје која четнике назива „бандитима“ и војни врх ради по правилима-жели да се преда формацијама Краљевине Југославије.

Nemci žele da se predaju četnicima ne zbog njihove legitimnosti, nego iz sasvim drugih razloga koji su toliko neupitni da ih neću ni navoditi.

Баш ме живо занима који су то разлози. Ово је врло важно што сте споменули и није неупитно.

Znači li to da su Nemci i Titu "priznali legitimnost glavnog komandanta vojnih snaga" kada su pregovarali sa partizanima?

Немци нису преговарали са Брозом него са његовим командантима. Не схватам зашто намерно изврћете ствар. У Дивцима је позван генералштабни официр, легитимно зараћени командант снага које су остале у земљи и нису одведене у заробљеништво. Ко је позван у Сарајево?
Партизани су од Немаца сами тражили да их признају за регуларне снаге.


Ko je vrhovni komandant Vojske, Kralj ili vlada? Kojim to aktom Vlada Kraljevine Jugoslavije može da oduzme prerogative vlasti koje poseduje Kralj?

Да ли мислите да је пребацивање ингиренције краљевске владе на Извршни одбор ЦНК Краљевине Југославије у земљи извршено без сагласности краља? Да су равногорци то урадили на своју руку а да нису питали Петра Другог? Да ли сте читали случајно неке ратне преписке између краља, владе и Драже? Ако нисте, узмите књигу преписке између Броза и Черчила па видите како се први „ждере“ што се ствар много одуговлачи око признавања његовог НКОЈ и што разни „буржоаски српски политичари“ коче ствар. То мисли пре свега на Пурића, јер тај му разбија читав концепт. Такође, да ли сте случајно некад прочитали у документима да се каже „у време привременог одсуства Њ.В, а по заповести, или по овлашћењу министра војног...“, или томе слично? Такође, је ли краљ или Дража предлагао официре, подофицире и редове за одликовања? Дакле, краљ је давао нека овлашћења некоме и морате да схватите да се не може ствар посматрати са становишта да је Петар био свевладар и тиранин.
Петар је био заробљеник у рукама Енглеза и Черчила који су морали пошто-пото наћи неки modus vivendi са Јосипом Брозом, који је тада ојачао, јер је имао иза леђа Стаљина. Да бисте такође разумели замршене политичке прилике у то време, што ће рећи, пре самог енглеско-титоистичког пуча и инсталирања Ивана Шубашића, морате да знате да ни ЦНК није ствар посматрала пасивно. Због тога је на време дошло до образовања шумске владе, а после је Броз могао да „легитимише“ свој НКОЈ колико је хтео.

Што се тиче тога да ја Милославу пишем неке одговоре, то није тачно и то се јасно може видети по стилу писања. Модреатори не желе да ми објављују постове из неког разлога.
Нисам био дуго на Пресу, али ово је заиста одлична тема за анализу.

uskraceno mi je pravo da sudjelujem u raspravi, zalicu se glavnom stozerniku iz mog zavicaja Momcilu Djujicu.Jer, provlacite neke, hmm,hmm

*SRPSKI mislim, TURSKI disem, SRPSKI zborim, TURSKI pisem, SRPSKU crkvu obilazim TURCIZAM pazim! Za njega se ALAHU molim, PRAVOSLAVLJE sveto volim, i krstim se sa tri prsta, tradicija to je SRPSKA, i dicim se jer ja imam, TURSKO srce u grudima, u to ime imam zelju, da zivimo u veselju, u radosti i ljubavi, ukucani da su zdravi, svaka sreca da nas prati, da se dobro dobrom VRATI *

Војвода Ђујић није градио "браство и јединство" ни АВНОЈ-јевске републике над гробовима од милијом плус покланије Срба... а оне које ти браниш јесу... По томе, немаш што причати...хмммм, хмммм, хмммм...

komentare mi uskracuju,i *tocno je*, da neuspeli *Mosa Dajan* SrBskog naroda, pardon Mosa Djujic, nije gradio bratstvo i jedinstvo, kao sto je *tocno*, da je *komadovao*, daljinskim uprtavljacem,i da je imao, deset sati nedeljno, *cistu telefonsku liniju*, na relaciji Cikago-Knin, i sa Milanom Babicem, *organizirao*,vadjenje mozga SrBovskom narodu,izgubio drugi *svoj* rat,sa jos tragivnijim zavrsetkom, trajnim gubitkom *Srpskog stanista* na prostoru *omrazene SFRJ*.A, Dajana sam, namerno spomenuo,bio je partizan,Titov partizan, i vratio se u svoje *staniste*, tradicionalno pobedio, za razliku od nesrece Srba, Momcila Djujica,vojvode gubitnika u *mirovini*.

да си потпуно скрен'о... али само ти настави, неби ли лијека наша'.

u ovo raspravi,jer, takve tvrdnje raznih *SPO historicara*, nisam nasao ni u americkim ni britanskim arhivama,a, slabo razumem americki dijalek engleskog, pogotovo pa jos na latinici..

http://t0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcT5SLh2O2mrJRXrJ7dw18CD-ANLdQrO0x4WhA4eh7MqY9yH4vXCkw

Jugoslavija je kapitulirala i njena vlada je otisla u egzil kao i mnoge vlade drzava u drugom svetskom ratu , kapitulacija je bila potpisana tu nema sta da se pise vise !

је једино срамно шта је хрватска паравојна, партизани, два пут у року неколико мјесеци издали народ и државау, и што још неки "Срби" сматрају то издајство нормално и патриотски. Краљевина није капитулирала, јер онда неби било ни Драже ни ЈВуО, ни владе у Лондону.

dzip, kanta vode pa tutanj,za par godina ce da pise *memoare* o *pobedi*..
..............................................................
TRIPOLI - Nagazi gas i beži!
Bosanski Srbin koga zovu Crni u ispovesti za Rojters opisuje kako je radio kao plaćenik u vojsci Moamera Gadafija, a potom u poslednjem trenutku pobegao iz Libije.
Kako je pobuna protiv Gadafija rasla, njegovi borci počeli su da dezertiraju. Bežali su i strani plaćenici, a među njima je, kako javlja Rojters, i bosanski Srbin koji se prethodno borio u Sijera Leoneu.
Gadafi ga je u martu unajmio da bude vojni instruktor, a ubrzo je postao i komandant minobacačke baterije. Naš zemljak kaže da ga je dojučerašnji libijski vođa plaćao redovno, i to u „zapadnim valutama“, koje je sam birao.

Početkom avgusta sve je, kaže, počelo da se raspada. Vojna jedinica u kojoj se borio povlačila se pred naletom pobunjeničkih, mnogo nadmoćnijih snaga.
Oni su bili toliko organizovani da mi nismo mogli ništa. Sumnjam da su u njihovim redovima bile infiltrirane NATO kopnene trupe - kaže Crni, koji je bio šokiran rasulom među vojnicima lojalnim Gadafiju.
Jedva da su umeli da koriste toki-voki, a mnogi od njih su prave kukavice - kaže srpski plaćenik.
Kad su se snage lojalne Gadafiju sredinom avgusta povukle na 50 kilometara od Tripolija, on je odlučio da spasava živu glavu.
Uzeo sam džip, napunio rezervoar do vrha, u balone natočio vodu i krenuo kroz pustinju. Otišao sam u jednu susednu zemlju. Trebalo mi je nekoliko dana da se izvučem.

Lune, covjece, idi se lijeci...

i danas se *dice* sa slikom italijanskih okupatora, imaju tesne poslovne veze i danas, ali *budze* u Beogradu i po Srbiji, nego, hm,hmm ne vidim vas blogec kod kuce, a rovarite po Srbiji...?

http://www.kistanje.com/crnobjele.html

ХА ХА БРАВО МАЈСТОРЕ! А има и четврта група оних ћелавих алкоса који дивљају по стадионима и славе Хитлерове рођендане,певају о Рудолфу Хесу и црним кошуљама...Воле они и Ђенерала Недића и Миту Љотића,али никако да им опросте што нису послали Србе на источни фронт као аријевска браћа шиптари,балије и усташе!После пијанчења испред драгстора скоче на СТОРМФРОНТ да исписују пароле о белом јединству и по хиљадити пут одгледају РОМПЕР СТОМПЕР.Носе спитке и мартинке,тело им је исцртано свастикама и бројевима,а за све животне недаће оптужују Јевреје и фамозну СВЕТСКУ ЦИОНИСТИЧКУ ВЛАДУ!

i kad zbrise, uvek kralj..?a, jos smesnije obrazlozenje,pobedom Komunista, to zlo od drzave ne vazi,taj ustav ne vazi, a, to traganje *za historijskom sponom*, kao nista se nije desilo,mi smo i dalje kraljevina, je buncanje *NLO monarhije*.

G.Maletkoviću, slažem se sa time da je ovo veoma važno tako da se i ja pridružujem molbi da navedete izvor za tvrdnju koju ste izneli. To je novi, vrlo važan momenat tako da bih voleo da podelite sa nama tu novootkrivenu činjenicu.

Pošto sumnjam u njenu istinitost molim Vas da navedete koji dokument to potvrđuje.

da se Mihailovic i *grupacije oko njega*, stave pod komandu Broza, time je priznao novu vlast, drzavu i AVNOJ, i Broza, i stavio *tocku* na Drugi svetski rat, prepustio zemlju boljem i boljima.Sto je i dokazano.

Pa dobro, gde je taj Zoran B. Maletković? Hoće li se izviniti zbog iznošenja lažnih podataka ili smatra da je dovoljno samo lupiti nešto o Mihailoviću i da to automatski postaje istina.
P.S.
Samardžiću džaba ste se nadali. Kako ste samo mogli pomisliti da je to istina? Iznenađuje me Vaša naivnost. Pored toliko pregledanih dokumenata Vi toliko želite senzaciju da ste spali na to da verujete likovima koji lupetaju samo da bi nešto pozitivno rekli o Mihailoviću. Zar Vam nije bio dovoljan onaj smešni komentar Maletkovića o Ustavu i Ministarskom savetu da vidite s kim imate posla?
P.P.S.
Komentar pišem u oštrijem tonu ne bih li potaknuo Maletkovića da se javi i stavi u odbranu svoje časti.

hoce stalno da se *pecate*,

Pravna regulativa i zloupotrebe [uredi]

Kraljevina Srbija je donijela Uredbu o naseljavanju novooslobođenih oblasti 20. veljače 1914. godine, ali je njeno sprovođenje ubrzo ometeno izbijanjem prvog svjetskog rata već srpnja iste godine.[7]

Između 1918. i 1920, Kosovo je stihijski naseljavano.[28] Kolonizacija novih oblasti je pravno regulirana Uredbom o naseljavanju južnih krajeva, od 24. rujna 1920.[7] Prema ovoj uredbi privatna svojina se mogla oduzeti radi stvaranja naseljeničkih kompleksa, ali je država morala dati u zamjenu zemlju istog boniteta u blizini oduzetog zemljišta. U praksi, to se uglavnom nije poštovalo.[29] Oduzimajući zemlju Albancima, agrarne vlasti ih nisu upoznavale s njihovim pravima. Prilikom gradnje naseljeničkih kompleksa uglavnom se nije vodilo računa o životnim interesima albanskih seljaka: u nekim slučajevima je obiteljima sve oko kuće oduzeto, pa su radi ulaza u kuću morali prolaziti kroz naseljeničko imanje. Ovakvi slučajevi dovodili su u neugodan položaj i Albance i naseljenike.[30] Uredba o naseljavanju južnih krajeva je 1931. pretvorena u Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, koji je pretrpio određene izmjene i dopune u lipnju 1933.

Sprovođenje kolonizacije i agrarne reforme, koje su bile neposredno povezane, je prvih godina bilo u nadležnosti Ministarstva za agrarnu reformu. Od 1929. godine, kada to ministarstvo prestaje postojati, pa do izbijanja Drugog svjetskog rata 1941. godine, kolonizacija je bila u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede.[6] Kolonizacija i agrarna reforma su imale i socijalnu dimenziju jer je zemlja oduzimana od nekadašnjih aga i begova i deljena siromašnim seljacima. Otuđenje tzv. „velikog posjeda” sprovodio je sreski poglavar po odluci velikog župana, poslije čega bi država određivala otkupnu cijenu „viška” zemljišta koje bi bilo oduzeto za potrebe agrarne reforme.[31] Bivši vlasnici često nisu bivali odgovarajuće isplaćeni, a pitanje isplate bivših vlasnika je smatrano kao teret za državni budžet, naročito u godinama svjetske gospodarske krize.[9]

Da bi potakla naseljavanje, država je iz proračuna osigurala besplatan prijevoz i građevinski materijal: 1921. izdvojeno je šest milijuna dinara, a tokom naredne fiskalne godine skoro 24 milijuna.[32] Kolonisti su po naseljavanju oslobađani državnih poreza na tri, a od 1928. na pet godina. Uglavnom je dijeljena državna zemlja, napuštene parcele muhadžira i zemlja oduzeta od odmetnika-kačaka. Skoro četvrtinu zemlje činila su tzv. „bezvlasnička imanja” koja su muslimani trajno napustili. Samo na teritoriji Agrarnog povereništva u Peći je 1919–1939. bilo 9.674 ha trajno napuštenog (kačačkog) zemljišta.[33]

Između 1918. i 1928. promienilo se 23 ministra agrarne reforme, od čega su samo četvorica obišla južne oblasti.[34] Nakon zavođenja šestosiječanjske diktature 1929. godine, među agrarnim povjerenicima su dominirali skoro isključivo pukovnici (Čemerikić, Dimitrijević, Branovački).[9] Rad vrhovnog agrarnog povjerenstva bio je obilježen korupcijom. Iako je zakon nalagao da se zemlja dijeli kronološki, tj. po redoslijedu podnošenja zahteva, u praksi su ipak kvalitetne parcele dijeljene brže onome tko bi platio.[9] I Savez agrarnih zadruga Južne Srbije je bio prilično kontroverzna ustanova. Njen dugogodišnji upravnik Vasa Šaletić je 1936. predlagao iseljavanje Albanaca u režiji Saveza, koji bi istovremeno bio zadužen za otkup njihovih imanja.[9] Pored toga što je politički zloupotrebljavan, Savez je ubrzo postao i simbol korupcije.[9]

Razne zloupotrebe i oduzimanja privatnih imanja albanskih seljaka radi naseljavanja kolonista su imale loše posljedice na odnose mještana i naseljenika, koji su dobijali zemlju oduzetu na taj način.[7] Iz raznih dokumenata se vidi da su agrarne vlasti protuzakonito ograničavale i oduzimale zemlju albanskih seljaka, često bez ikakve zamjene ili naknade.[7] U najtežem položaju su bili Albanci u pograničnim oblastima prema Albaniji, gdje su vlasti nastojale da nasele što više kolonista, smatrajući da će tako osigurati sigurnost granice. U tim su oduzimana imanja albanskih seljaka bez obzira na to mogu li njihove obitelji opstati na ono malo zemlje što im je ostavljeno.[7]
Posljedice [uredi]
Nove jugoslovenske vlasti su 1945. donijele Odluku o privremenoj zabrani povratka kolonistima.

Kao posljedica dugogodišnjeg iseljavanja Albanaca i naseljevanja Srba i Crnogoraca, došlo je do značajnih izmjena u etničkoj strukturi stanovništva. Također, uslijed primjene nasilnih mjera odnosi između etničkih skupina su postali jako napeti, posebno između albanskih starosjedioca i srpskih kolonista, što je imalo posljedica na produbljenje srpsko-albanskog sukoba.[16] Nestalnost kolonističkih posjeda i neregularna podjela zemljišta doveli su do općeg osjećaja neizvjesnosti kod naseljenika na „njihovim” neubaštinjenim posjedima.[9] Mnogi kolonisti su dobijenu zemlju nelegalno prodavali i vraćali se u rodni kraj, ili su je iznajmljivali muslimanskim veleposednicima[35], čime je „poništavan jedan od glavnih ciljeva agrarne reforme i kolonizacije”.[36] S druge strane, neki kolonisti, uglavnom crnogorski, su redovno izazivali konflikte sa domorocima.[37]

Tokom Drugog svjetskog rata, Kosovo je pripojeno Kraljevini Albaniji, koja je bila talijanski protektorat. Brojni srpski i crnogorski kolonisti doseljeni 1920-ih i 1930-ih su protjerani nazad u Crnu Goru i Srbiju, a mnogi su i ubijeni.[38] Krajem rata, neki od srpskih i crnogorskih kolonista protjeranih s Kosova su sudjelovali u masakru Albanaca u Baru.[39]

Po završetku rata 1945. godine, vlasti nove Demokratske Federativne Jugoslavije su svim kolonistima zabranile povratak na Kosovo, jer su smatrani eksponentima predratne velikosrpske politike, od koje se novi režim distancirao.[40] U ožujku 1945. nova federalna vlada je donijela tzv. Odluku br. 153 kojom je svim kolonistima privremeno zabranjen povratak na njihova prijašnja mjesta življenja. Nove vlasti su već početkom kolovoza 1945. usvojile Zakon o reviziji kolonističkih odnosa, koji je za koloniste predviđao izvjesne kompenzacije u Vojvodini, odakle su masovno iseljeni podunavski Nijemci. U rujnu iste godine oko 3.352 „bivših kolonista” je dobilo pravo vratiti se na Kosovo , dok je 306 naseljenika, koji su izgubili pravo povratka, preusmereno u Vojvodinu.[9]

dok su *neki*, ginuli, oni su vodili rat *pod jorgan planinom*, i to na *medjunarodnom, monarhistickom* diplomatskom planu,..
.............................................................
TOKOM 1942. i 1943. godine jedno lično pitanje kralja Petra zaokupljalo je pažnju srpskih ministara. Sve je počelo 21. aprila 1942. godine, kada je kralj na jednom prijemu upoznao grčku princezu Aleksandru, kćerku grčke princeze Aspazije. Devojka je bila prijatne spoljašnosti, veoma simpatičnog ponašanja, što je osvojilo jugoslovenskog kralja. Posle tog prvog susreta, nastavili su da se viđaju i vremenom se razvila ljubav između dvoje mladih. Princeza se zatim, preselila u Kembridž, navodno radi pohađanja jednog tečaja za bolničarke, a stvarno da bi bila bliža svom izabraniku, koji je već počeo da mašta o ženidbi.
Posle nešto više od mesec dana njihovog poznanstva, kralj Petar se, sa dozvolom svoje majke kraljice Marije, obratio odbeglom grčkom kralju Đorđu za dozvolu da stupi u brak sa princezom Aleksandrom, što je on sa zadovoljstvom prihvatio. Iznenađeni takvim obrtom, srpski ministri su bili mišljenja da se kralj ne sme ženiti usred rata, u vreme kada srpski narod preživljava najstrašnije dane u svojoj istoriji, kada je cela zemlja ogrezla u krvi i kada skoro da i nema srpske kuće koja nije zavijena u crno. Ako bi to učinio, smatraće se da kralj ne saoseća sa svojim narodom, a to može ozbiljno naškoditi njegovoj popularnosti. Kraljica Marija, koja je u početku odobravala vezu svoga sina sa grčkom princezom, i sama se kasnije usprotivila sklapanju braka.
Britanski zvaničnici nisu imali razumevanja za stav srpskih ministara. Rezonovali su da se čovek može ženiti i u ratu isto kao i u miru, a svadba se ne mora smatrati veseljem, koje ne bi trebalo priređivati usled žalosti. To nije pokolebalo Jovanovićevu vladu da 18. jula 1942. objavi saopštenje u kome se kaže da se pitanje braka kralja Petra neće postavljati do kraja rata, dokle god njegov narod, izložen surovim stradanjima, ne povrati slobodu i nezavisnost. Mislilo se da je time pitanje kraljeve ženidbe skinuto s dnevnog reda.
U proleĆe 1943. godine, pod uticajem devojčine majke, princeze Aspazije, ponovo se pokreće pitanje braka. Verujući da je položaj saveznika tada povoljniji na svim frontovima i da se, možda, bliži kraj rata, kralj Petar je pripremio memoar u kome je izložio argumente u korist svoje ženidbe. Oni su se, uglavnom, svodili na to da je, radi učvršćenja dinastije, u ovim burnim i teškim vremenima potrebno da on, kao kralj što pre dobije naslednika.
Dva neprijatna događaja - napad Japana na Perl Harbor i objavljivanje rata Pavelićeve NDH Americi uzburkali su javno mnjenje u ovoj velikoj zemlji. U preispitivanju odnosa u bivšoj Jugoslaviji vesti o masovnim zločinima ustaša nad srpskim civilima imale su veliki značaj. Oni su uticali, pre svega, jače diferenciranje između srpskih i hrvatskih iseljenika u Americi i Kanadi, ali i na zauzimanje opreznog stava Bele kuće prema jugoslovenskom pitanju.

Kralj se lično 31. marta obratio premijeru Čerčilu podužim pismom u kome je izložio svoju želju da sklopi brak sa princezom Aleksandrom, s kojom je u vezi već godinu dana:... Osećam da moram, što je pre moguće, posle venčanja, da idem na Srednji istok, ili kuda i gde Vi nalazite da mogu doprineti ujedinjenju svog naroda, koji je rastrgan građanskim ratom... Spreman sam da idem u Jugoslaviju, ako se bude smatralo da je to najbolje, da bih bio sa svojim narodom i borio se rame iz rame s njim. Samo na taj način mogu uzeti učešća u njegovom oslobođenju.

Pre nego što je odgovorio, Čerčil se konsultovao u Forin ofisu i pošto je od njega dobio potvrdu da jugoslovenska vlada ne odobrava venčanje "zbog nekog starog srpskog običaja da ne može da bude venčanja dok je zemlja u ratu", on je zamolio kralja Petra da pričeka dok ne stigne odgovor od đenerala Mihailovića. A što se tiče Kraljeve želje da se borbeno angažuje na frontu, Čerčil se saglasio sa njegovim odlaskom na Srednji istok, jer smatra da bi to bio izvor ohrabrenja za njegovu vojsku i narod, ali nije odobrio predlog da ide u Jugoslaviju i bude sa svojim narodom: Učinićete mu (narodu) daleko veću uslugu čekajući povoljnu priliku da biste se vratili kada kucne čas slobođenja.

Dugo očekivani telegram od đenerala Mihailovića stigao je 13. avgusta i Kralj je bio ushićen njegovom sadržinom. Naime, ministar vojni javio je kako je, preko svojih komandanata, ispitao raspoloženje naroda u Istočnom Pomoravlju, u oblastima Kopaonika, Sandžaka, Hercegovine i Dalmacije, kao i mišljenje Crkve i beogradskih krugova i "svuda naišao na pozitivan odziv".

Ohrabren ovim telegramom Kralj se obratio britanskom premijeru, zatraživši podršku da se venčanje obavi u novembru po njegovom povratku sa planiranog puta na Srednji istok. Čerčil je i ovog puta konsultovao Idna, koji mu je bez dvoumljenja odgovorio da bi "za Kralja bilo mudrije da pričeka da se vrati u Jugoslaviju, no da bi venčanjem, na brzu ruku, stavio na kocku svoj ne mnogo siguran položaj". Osim toga, ne može se smatrati da je Mihailovićeva poruka, kojom se daje blagoslov venčanju, pouzdana jer on stvarno nije u mogućnosti da govori u ime vascele Srbije, kada se zna da je Nedićev stav prema venčanju negativan, a da se i ne govori o raspoloženju partizana prema kralju.
Čerčil se ovoga puta složio sa svojim državnim sekretarom i obavestio kralja Petra da bude strpljiv i sačeka oslobođenje zemlje.

Spremili razanj, a zajac negde na Drvaru, Zelengori...?

Gospodine Zorane B. Maletkoviću, konačno ste se pojavili. Željno sam to očekivao nadajući se da ćete pružiti dokaze za ono što tvrdite. Ali, zaludu moje nade.
Javno sam Vas optužio da izosite neistine, a Vi niste našli za shodno da na to odgovorite nego kažete: "У вези саслушања Д. Михаиловића податке ћу дати Господину Самарџићу. Можда ћу му послати на његов сајт а можда ћу објавити и у Pressu." Koja konspiracija i tajnost! Pa upoznajte nas sve sa tim podatkom/dokumentom ili šta je to već. Ajte molim Vas, pa Vaša priča je nivo osnovne škole. Ja ponovo javno tvrdim da iznosite neistinu i da taj dokument ne postoji, a Vi dokažite suprotno. Nevolja je što to ne možete da uradite pa onda raspredate priču: "Možda ću uraditi ovo, možda ću uraditi ono... (a možda ću i oćutati - to bi bilo najpametnije).

I posle svega Vi imate kuraži da postavlajte pitanja. Zaboravili ste naravno da mi odgovorite i zašto ste besramno selektivno citirali Ustav i izveli potpuno netačan zaključak. Ali, bio sam potpuno nerealan očekujući da odgovorite. Kako biste to i učinili kada i sami znate da ste spinovali i iznosili netačne podatke.

Ostavite se Vi ovoga - ova rasprava nije za Vas. Ovde razgovor vode ozbiljni ljudi koji se možda ne slažu u mnogim stvarima, ali bar ne padaju toliko nisko da iznose istine tipa "Što je babi milo..."

za Vlasova..i *srbe*,

http://forum.krstarica.com/showthread.php/458477-Ruska-oslobodila%C4%8Dka-armija-ROA-1941-1945

neki, *Brozovi komunisti,pretci tada na vlasti*...hm,hmm

Ali ni to nije bilo sve ! Kraljevina SHS je, recimo, preuzela obavezu da isplati sve dugove Crne Gore, zajam za zeleznice u BiH, kao i dugove Austrougarske u iznosu od 130 miliona zlatnih kruna. Sem toga, propala kruna, koja se u Becu i Trstu menjala po kursu od hiljadu kruna za jedan dinar, u Kraljevini SHS se menjala po skandaloznom kursu od cetiri krune za dinar…

*odumiranje drzave*....?
............................................................
Krah Kraljevine
02. februar 2005. 00:00 | Komentara: 0

General Simović bezuspešno posle 27. marta pokušao da u Beograd vrati bivšeg predsednika vlade Milana Stojadinovića. Kraljevina je prestala da postoji kada je Stojadinović stigao na Mauricijus.

pa i Srbija srlja za njom u eUropu...?

Gde pripada Kosovo?
I u Centru za evropsku politiku u Briselu smatraju da će izveštaj Evropske komisije o progresu u evrointegracijama biti generalno pozitivan, da će potvrditi da je Srbija spremna za pristupne pregovore, ali i da će se Beograd pozvati da osigura nastavak dijaloga sa Prištinom. Iako sada izgleda da je situacija bezizlazna, jer Beograd prvenstveno želi rešenje krize na severu Kosova, dok iz EU poručuju da o prelazima na severu neće biti reči u dijalogu ili drugim pregovorima, analitičarka za Balkan Roza Balfur u razgovoru za Dojče vele podseća da je dijalog i ranije bio otkazivan, pa nastavljan:
„Mislim da će Srbija osetiti pritisak koji dolazi iz Brisela, pogotovo što se približava 12. oktobar kada će Evropska komisija izaći sa mišljenjem. Bilo bi u interesu Srbije da učini sve i pokaže spremnost za nastavak dijaloga pre 12. oktobra. To bi moglo da ima pozitivan uticaj, ne u kontekstu samog mišljenja, što je rezultat celogodišnjeg rada i postizanja kriterijuma, već na atmosferu koja može da prati taj izveštaj.“
Balfur dodaje da se EU trudi da podstakne i Beograd i Prištinu na nastavak dijaloga, bez prejudiciranja njegovog konačnog ishoda, ali ocenjuje i da se sam dijalog fokusira na pitanja koja bi trebalo da budu tehničke prirode, dok primene postignutih dogovora zadiru u srce celog problema, a to je – gde pripada Kosovo, a pogotovo sever Kosova.

(Deutsche welle)

pukla ko zvecka,i ne samo ona..!
.............................................................
Lenjin i njegova 32 revolucionara, uključujući žene i decu, polaze vozom iz Ciriha, iz neutralne Švajcarske i u oklopnom vagonu bezbedno prelaze teritoriju cele Nemačke, koja je u ratu sa Rusijom. Iza Kajzerovih leđa njihov bezbedan prolaz omogućio je general Staf, koji je ruske revolucionare snabdeo novcem i potrebnim dokumentima. Na mestu visokopozicioniranog službenika u tadašnjoj nemačkoj obaveštajnoj službi nalazi se Maks Moric Varburg. Istovremeno on zauzima i položaj direktora Rotšildove i Varburgove banke u Frankfurtu. Njegova rođena braća Feliks i Pol Varburg, nastanjeni u SAD, odigrali su zapaženu ulogu u konačnom usvajanju Zakona o Federalnim rezervama. Pol je bio oženjen Ninom Leb, ćerkom Solomona Leba, vlasnika najmoćnije američke međunarodne banke Kun, Leb i kompani (Kuhn, Loeb & Company). Drugi Maksov brat Feliks bio je oženjen kćerkom Jakov Henri Šifa, koga su Rotšildovi iz Nemačke poslali još sredinom XIX veka u misiju preuzimanja kontrole nad monetarnim sistemom SAD. Šif je prvo postao direktor Kun, Leb i kompani, a kasnije je Rotšildovim novcem otkupio ovu firmu. Za njega je još 1949. godine obelodanjeno da je sa dvadeset miliona dolara u zlatu pomogao boljševicima da dograbe svu vlast u Rusiji.[20]

Za razliku od Lenjinove ekipe, Trocki i njegovi revolucionari doživeli su sitne neprijatnosti prilikom plovidbe prema Rusiji. Naime, kanadske vlasti hapse Trockog i njegove pratioce odmah po njihovom prispeću u luku Halifaks, kao očigledno sumnjivu družinu s američkim pasošima. Međutim, za samo nekoliko sati, sa najviših mesta iz Vašingtona i Londona, stižu urgencije da se pritvorenici puste.

„Predsednik Vudro Vilson je bio dobra vila (najverovatnije prema uputstvima `pukovnika Hauza i njegovih pomagača`) koja je snabdela Trockog pasošem da se vrati u Rusiju i podstakne revoluciju. Uz ovaj američki pasoš su poklonjene ulazna viza za Rusiju i britanska tranzitna viza.“ [21]

Kanadske vlasti popuštaju i oslobađaju Trockog i njegove revolucionare kako bi mogli da nastave put do njihovog krajnjeg odredišta. Da bi se pridružili Lenjinu u zajedničkom poduhvatu obaranja ruske krune, zatiranja pravoslavne vere i ukidanja privatne svojine. Da bi, na kraju krajeva, potpuno zagospodarili jednom moćnom imperijom koja se, prema svim stručnim pokazateljima, kretala ka dominantnoj poziciji u svetu.

„Može li iko posumnjati da su upravo međunarodni bankari iza scene režirali čitavu predstavu.“ [22]