648. Никола Алемпијевић из Крагујевца, рођен 1895. године у Малим Пчелицама. У ранијим ратовима четник војводе Војина Вука Поповића. Рањен је на Сувом Груништу 1916, када је Поповић погинуо. Носилац Карађорђеве звезде, Медаље ''Обилића'', Ордена Св. Саве, француског Ратног крста и још неколико домаћих и страних одликовања. У Другом светском рату није учествовао. У извештају Управе народних добара Окружног народног одбора Крагујевац, од 2. фебруара 1946, помиње се као један од ''народних непријатеља'' којима је конфискована покретна и непокретна имовина. Имао је радњу у Улици Кнеза Михаила бр. 95, у којој се данас налази Робна кућа ''22. децембар'' (према закључку Среског народног суда Р-274/45, конфискована Алемпијевићева имовина налазила се у Улици Коче Поповића 95). Према сведочењу родбине, ''народни херој'' Раја Недељковић наишао је једног дана ујесен 1944. крај Алемпијевићеве радње и разменили су неколико речи. Исте ноћи Алемпијевић је одведен и више се ништа за њега није чуло. Његовој супрузи Милици рекли су да се не распитује за мужа, ''да је не би задесила иста судбина''. Породица није добила никаква документа. Претпоставља се да је убијен у Капислани. (Подаци према захтеву за рехабилитацију Николе Алемпијевића, Рех. 5/06, који пред Окружним судом у Крагујевцу у име породице води адвокат Душан Пачариз; извештај Управе народних добара: ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Решењем Вишег суда у Крагујевцу, Рех. 1/10, од 18. августа 2010, Никола Алемпијевић је рехабилитован. У решењу ја наведено да је Никола ''био жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога, да је ништаван и без правне важности записник бр. 1 (Ст. 15 од 17.2.1948. године) од тренутка његовог доношења, као и све његове правне последице''. Поништена су и сва решења о конфискацији.

649-651. Никола Багаш, Живота Јовичић и Мића Тодоровић, сви из Крагујевца. Одведени су ујесен 1944, исте ноћи када и Никола Алемпијевић, у групи од десетак Крагујевчана, и убијени у Капислани. Багаш је био чувар Хиподрома, Јовичић надзорник Радничке колоније, а Тодоровић инжењер у Фабрици хране ''Стефановић''. Син инжењера Тодоровића, Рајко, после је био адвокат у Новом Саду. (Према изјави Љубише Ђорђевића из Крагујевца, њиховог познаника, рођеног 1924, аутору.)

652. Мирослав (или Милосав) Тодоровић из Крагујевца. Војни суд штаба Прве армије, актом бр. 2017, од 3. октобра 1946. године, одговорио је Окружном народном одбору Крагујевац да нема података о суђењу Милосаву Тодоровићу, трговцу из Крагујевца (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39). Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Тодоровић је убијен одмах по доласку комуниста. Према књизи Д. Живковића ''Три живота'' (Крагујевац, 2006), Мића Тодоровић је био познати трговац, имао је радњу у Улици Кнеза Михаила, а убијен је ујесен 1944.

653. Милутин С. Стефановић из Крагујевца. Један од најбогатијих људи у Шумадији, власник Фабрике хране ''Стефановић'', која је прва на Балкану производила конзерве (фабрика је конфискована и преименована у ''Звезду''; данас је у рушевинама). Сачуван је допис Окружног аграрног суда Народном одбору округа Крагујевачког бр. 1013 од 23. фебруара 1946, у коме стоји: ''Враћају се списи о спровођењу експропријације земљишног поседа пок. Милутина С. Стефановића из Крагујевца''. Сачувана је и одлука Окружног аграрног суда бр. 1856/46 од 25. априла 1946, према којој се наследницима ''пок. Милутина Стефановића из Станова'' одузима 28,35,49 хектара земље. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Према изјави савременика догађаја, др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Стефановић је ухапшен одмах по доласку комуниста. Видевши да неће преживети последице тортуре, после неког времена је пуштен и брзо је преминуо. Пошто им је све одузето, Милутинова жена Дара радила је као чистачица у Хотелу ''Парк'' у Београду.

654. Влада Игњатовић, индустријалац из Баточине. Сачуван је допис Окружног народног одбора Среском народном одбору у Крагујевцу, бр. 2047. од 16. августа 1946, који гласи: ''По предмету конфискације трикотаже Владе Игњатовића из Баточине, доставите одмах овом отсеку осуђујућу пресуду кривичног суда КПС 281/45, на основу које је извршена конфискација. У случају да не нађете ову одлуку код вас - тражите је од Среског суда за срез Крагујевачки и исту нам што пре пошаљите да би је ми на време доставили Председништву владе''. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору, ни Игњатовић није преживео поратни погром.

655-656. Александар Савић и Милан Љубичић, осамнаестогодишњаци из Крагујевца, матуранти осмог разреда гимназије. Убијени непосредно по доласку комуниста. Савић је био хром и ''потпуно безазлен''. Љубичића, који је живео у Улици Јанка Веселиновића, ухапсили су под лажном оптужбом да је у ђачку свеску цртао кукасте крстове. Школски друг, Душан Илић, те вечери позајмио му је свој џемпер. Одвели су га и исте ноћи убили, у том џемперу. Потом је Миланов отац дошао код Душана да му плати џемпер, што је он одбио. Пријављивали су их лоши ђаци, углавном тада из шестог разреда, који су касније постали директори, дипломате, функционери, и сл. (Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору.) У књизи ''Три живота'' (Крагујевац, 2006) Драгослав Живковић пише да је његов школски друг Љубичић стрељан ''као љотићевац'', односно да је то писало на плакату са списком стрељаних, који је прочитао на зиду Народне банке, преко пута Нове цркве. ''Са нама у школи није говорио о Збору. Био је добронамеран'', пише Живковић (стране 119-120).

657. Бабајев, совјетски војник у немачком заробљеништву. По одласку Немаца, партизани га затичу на улици, у Крагујевцу. Нису га предали Црвеној армији, већ су га стрељали. На стрељање су га прозвали по презимену Бабајев. (Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору)

658. Чедомир Марчетић, фудбалер ФК ''Карађорђе'' из Крагујевца, који је после рата преименован у ФК ''Сушица''. Током рата четник, стрељан у Крагујевцу 1945. године. Сачувана је његова фудбалска легитимација (''исказница''), број 1084, издата од ''Југословенског ногометног савеза у Београду''. Рођен је 6. маја 1917, не пише где. (Према изјави из управе ФК ''Сушица'', која спрема монографију о свом клубу).

659. Радоје Трифуновић из Гружанског среза. Убијен марта 1945. у Чачку. (Према истраживању историчара Горана Давидовића из Чачка: Историјски архив Чачак, Окружни народни одбор Чачак, К-1, 8/45)

660. Милорад Ђорић из Жировнице, рођен 26. августа 1926. од оца Веселина. Током рата четник Западноморавске групе корпуса. Стрељан 6. децембра 1946. у Нишу са већом групом заробљених четника, после исконструисаног судског процеса пред Војним судом. (Према изјави историчара Александра Динчића из Ниша аутору.)

Следе подаци према књигама Слободана Ћировића ''Гружа у четницима'' и ''На трагу злочина''.

661. Крсман Миладиновић из Кнића. Био је опанчар, уочи рата мобилисан у жандармерију. Почетком септембра 1941. године, када није био на дужности, испод цркве у Книћу ухватили су га партизани Миљка Тошића, који га је препознао, јер је такође био обућар у Крагујевцу. Мучили су га и убили са преко 100 убода ножем. Тошић је био политички комесар 2. чете Крагујевачког партизанског одреда.

662. Милош Радаковић, земљорадник из Чукојевца. Убијен у Чукојевцу, у ноћи између 25. и 26. септембра 1941. године.

663. Растко Милић, жандарм у Гружи. Убијен 27. септембра 1941, на друму између Груже и Пајсијевића. Нађен са поломљеном кокардом и цедуљом на којој је писало: ''Српски издајник''.

664. Михаило Ћировић, матурант из Баљковца. Био је четник Гружанског четничког одреда. Партизанска група Миљка Тошића убила га је 28. септембра 1941, на друму између Опланића и Топонице (грађански рат почео је 31. oктобра).

665. Светозар Лекић, наредник из Забојнице. Половином новембра 1941. партизани су га ухватили у његовој кући у Забојници, а свирепо га је мучила и убила жена комунисте Лазара Мићуновића. Са матурантом Михаилом Ћировићем, Лекић је 28. септембра наишао на народни збор који су окупили комунисти, на друму Кнић - Топоница (раскрсница за Борач и Баре). Комунисти су најпре вербално напали двојицу четника, а онда су пуцали на Ћировића. Лекић је побегао у кукуруз, али је из окрета опалио један метак. Тај метак је смртно погодио Лазара Мићуновића, студента из Црне Горе. На овом месту подигнута је спомен-плоча са његовим именом, а његови посмртни остаци пренети су у центар Крагујевца, код Крста. Тело Михаила Ћировића, кога су рањеног комунисти изболи ножевима, сахрањено је на породичном гробљу у Баљковцу. Догађај од 28. септембра посматрала је велика група мештана Топонице и околних села. Међутим, градске власти су и 2008. године, на ''Спомен обележју херојима и борцима у центру Крагујевца'', одале пошту ''ослободиоцима који су 21. октобра 1941. обешени на истом том месту'', а међу којима су наводно били ''и Казимир Вељковић, Лазар Мићуновић и Срета Младеновић, који су касније проглашени народним херојима...''

666. Радомир Продановић из Гривца. Деловођа Општине Гривац, инвалид са Солунског фронта. У општинској канцеларији, ујесен 1941, убио га је комуниста Радован Арсенијевић, звани Рапош, кога су сутрадан ликвидирали Пећанчеви четници.

667. Радивоје Радивојевић из Сибнице. Био је Дражин четник. Комунисти су га ухватили и стрељали 15. октобра 1941. године.

668. Милосав Варијевић, земљорадник из Чукојевца. Убили су га 15. октобра 1941. у Витковцу и бацили у Гружу. Имао је 33 године.

669. Љубомир Марковић из Забојнице. Ујесен 1941. одведен је од своје куће на Рујевицу изнад Дреновца, на место Дреновачка главица, где су му извадили очи. Потом су га одвели на место звано Сланце, где су га убили. Довежен је колима у Забојницу одсечених ушију, извађених очину, одсеченог језика, уместо кога се вукла привезана крпа... Марковић је раније, као четник, разоружао једну групу партизана у Забојници.

670. Милош Вујовић, воденичар из Грошнице. Имао је 72 године. Изведен је из воденице и убијен са два револверска метка, на месту званом Црквине, 1942. године. ''Вођеном истрагом установљено је да је ово убиство извршио Коста Радивојевић, одметник родом из Крагујевца'', стоји у недићевском извештају. Радивојевић је био заостали партизан Крагујевачког одреда.

671. Љубомир Рајковић из Пласковца, председник сеоске општине. Убијен у ноћи између 23. и 24. марта 1943. године. ''Како је овај већ био у постељи, то су му наредили да се обуче и повели га од куће до пласковачког гробља које је удаљено 1 км од његове куће. Ту су га ножем заклали и на пет места на грудима изболи. По изјави његове жене, Љубомир је код њега имао 8.000 динара, које су бандити узели'', пише поред осталог у недићевском извештају о овом убиству.

672. Тадија Смиљанић из Бара. Био је наредник, командант 2. батаљона 2. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. Рањеног, четници су га склонили код кафеџије у Угљаревцу. Сељак који је био мобилисан да са својом запрегом одвезе рањеника, пријавио је једној партизанској групи где се он налази. Партизани су дошли и убили га. То је било 1943. године.

673. Спасоје Павловић из Борча. Био је сеоски четовођа, током рата је спречевао прогон комунистичких симпатизера.

674-677. Драгослав, Будисав, Милан и Радојица Пантовић из Претока. Драгослав је пре рата био народни посланик. Браћа Будисав и Милан су његови синовци - синови његовог брата Тадије Пантовића, предратног конзула у Женеви и Берлину, као и власника банке, од које је касније настала ''Југобанка''. Испред општинске зграде у селу, Драгослава, Будисава и Милана је стрељала група партизана под командом Средоја Урошевића из Доње Трепче, који је био рођак Пантовићима. То је било 17. септембра 1941. године, а следећег месеца комунисти су убили и Радојицу Пантовића. У Архиву Шумадије у Крагујевцу, фонд Окружног народног одбора, кутија 40, сачувано је руком писано писмо Народноослободилачког одбора за срез Гружански Окружном одбору Крагујевца, бр. 2441 од 15. августа 1946, у коме поред осталог стоји: ''Шаљем... лист бр. 2 за имовину Пантовић Милана из Претока, која вам недостаје...'' У кутији бр. 39. истог фонда налази се одлука Среског народног суда за срез Гружански, Д.бр. 43/46, од 18. фебруара 1946, у којој се поред осталог каже: ''Нема места конфискацији имовине стрељанога Будисава Пантовића из Претока''. Овде се наводи име ''Будислав''. На њега си није водила никаква имовина, иначе је сво богатство Пантовића конфисковано. После рата комунисти су отровали петогодишњег Владу Пантовића, Милановог сина, последњег мушког потомка Пантовића. Влада Пантовић биће наведен касније, према другом извору. Решењем Окружног суда у Београду, Рех. бр. 275/06, од 20. маја 2008. године рехабилитовани су Тадија, Драгослав, Милан и Будислав Пантовић, као ''жртве прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога'', а на основу захтева потомака са женске стране, који данас живе у Београду и Нишу. Рехабилитација Радојице Пантовића није тражена. За четворицу рехабилитованих наводи се да су их ''побили партизани''. Међутим, Тадију Пантовића ликвидирали су припадници 1. шумадијског корпуса, у дворишту његове куће у Крагујевцу, 5. августа 1943, јер је помогао Немцима при откривању и ликвидацији више четника и њихових сарадника (С. Ћировић, ''Гружа у четицима'', страна 382.) Сматрало се да је Тадија пореметио памећу када су му комунисти убили брата и два сина.

(''Светлост'', 4. март 2010, писмо Бранка Милосављевића, унука Тадије Пантовића, од његове ћерке Олге).

678. Богољуб Милорадовић из с. Бечевица у Гружи. Партизани Јужноморавске бригаде су почетком децембра 1943. године банули на Богољубову свадбу и повели њега, младожењу, као путовођу. Стрељали су га после неколико дана.

679-680. Рафаило В. Илић, земљорадник из Чукојевца, стар 22. године и Михаило С. Трифуновић, земљорадник из Чукојевца, стар 22. године. Партизани Јужноморавске бригаде повели су их као путовође и после неколико дана, 29. новембра 1943, стрељали у с. Бело Поље (податак је остао записан у канцеларији општине Чукојевац).

681-682. Мића Парезановић, четнички курир, родом од Раче крагујевачке, и пекар Бранко из Страгара. Мићу су комунисти мучили - поред осталог извадили су му очи - и живог пекли везаног на ражњу, у стравичном ритуалу на месту званом Паљевине у атару села Каменица у Гружи, 12. јула 1943. године. Ћировић се овде позива на изјаву потпоручника Божидара Панића из Пајазитова, очевидца. Аутору су ово потврдила још два очевидца: потпоручник Драгован Радуловић из Стојника и поднаредник Света Филиповић из Брежђа. Припадали су батаљону Гарде који је наишао и савладао ту комунистичку групу. На исти начин, у селу Каменица у Гружи, на месту Бојића Голо брдо, крајем 1943. године убијен је и пекар Бранко из Страгара. О овом случају испевана је народна песма:

''Кад је било код борова,

партизанка једна рече

да се Бранко жив испече.

Партизанка Кока скочи

те извади Бранку очи''.

Реч је о комунисткињи Николији Коки Петровић, која је после рата била високи функционер Комунистичке партије и директор учитељске школе у Крагујевцу. Постојала је и верзија песме у којој се помиње ''партизанка Кика'', тј. Божидарка Дамјановић, послератни високи функционер. Пошто је Мића Парезановић имао брата Бранка, неки сведоци касније су тврдили да је на Паљевинама убијен Бранко и да се песма односи на њега. Накнадним истраживањем Ћировић је утврдио да је ипак реч о Бранку из Страгара, а да је на Паљевинама убијен Мића Парезановић. Према Ћировићу, Парезановићи су из околине Чачка.

683-684. Милоје Мирчетић из Јарушица и Радоје Радојевић из Миронића, убијени од стране партизана у зиму 1943/44. испод Рамаћких висова. Претходно су свирепо мучени - одсекли су им уши и извадили очи. Њихова тела пронађена су када је окопнило, а опело је у цркви брвнари у Пајазитову извршио прота Мирчетић, Милојев отац. Као и убиство Бранка Парезановића, и ова два убиства извршили су партизани Космајског одреда.

685-686. Јоца и Живка Миловановић из Рамаће, муж и жена. Убијени од стране партизана Душана Петровића Шанета, који су се крили у њиховој кући.

687. Поручник Живорад Павловић, на крају рата командант 2. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. После рата стрељан у Капислани под лажном оптужбом да је сарађивао са Немцима.

688. Потпуковник Мирослав Мира Савић из Крагујевца, предратни југословенски војни аташе у Бриселу. Убијен од комуниста пролећа 1945. у Марибору.

689. Милан Васовић из Бечевице, гимназијалац, убијен од партизана почетком 1945. године.

690. Игњат Кораћ из Жуња, стрељан у Капислани ујесен 1944. (Познати комуниста Раја Недељковић послао је вест његовим укућанима да је Игњат отишао на фронт.)

691-692. Слободан Мирковић и Светислав Радоњић из Бара. У лето 1941. убили су их комунисти Тадије Андрића, наводно дижући устанак против окупатора, а с образложењем да су присвојили једног одбеглог државног коња. Унакажене лешеве жртава (повађене очи, одсечене уши) оставили су у шуми изнад Коњуше и Брестовца, како би заплашили народ.

693-698. Радован Тодоровић из Каменице, Живота Младеновић из Добраче, Милорад Андрић и Миодраг Мојсиловић из Мале Врбице, Милован Мирковић из Рогојевца и Драгић Гарић из Кикојевца. Ова шесторица, са већом групом сељака, дошла су септембра 1944. у касарну у Горњем Милановцу, на мобилизацијско место 2. гружанске бригаде. У град су изненада ушли партизани и похватали их, без оружја и војне опреме. Тодоровић је одведен и убијен у Ваљеву, а остала петорица убијена су у Горњем Милановцу. Старије сељаке комунисти су пустили кућама, један младић је успео да побегне, а једног су мобилисали и те зиме је умро од тифуса.

699. Потпуковник Марко Марковић из Борча, током рата на служби у 1. шумадијском корпусу. По окончању борби ујесен 1944. отишао кући и мирно сачекао комунисте. Одведен у Ваљево и тамо стрељан по наредби ''народног хероја'' Мијалка Тодоровића, родом из суседног села Драгушице. Тодоровићу су други заробљени сељаци, који су се вратили из Ваљева, рекли да је лично потпуковник Марковић чувао његову породицу током рата (мада ни другим комунистичким фамилијама четници нису нанели зло, док су после рата све четничке фамилије страдале од комуниста).

700. Љубомир Пауновић из Бумбаревог Брда. Октобра 1944. у једном винограду изнад Претока на Пауновића наиђе Саво Трикић, командант 6. пролетерске муслиманске бригаде, и убије га из пиштоља видевши на њему блузу предратне војске.

701. Коста Симовић, сељак из Забојнице, убијен ујесен 1944. у Љуљацима.

702. Србољуб Матовић из Бечевице. У одласку кући да узме ново одело уочи поласка пут Босанке голготе, као четник 1. шумадијског корпуса, случајно наиђе на групу партизана. Одвели су га у Горњи Милановац и стрељали.

703. Драгослав Пантовић из Бечевице. Октобра 1944. његовог малолетног сина Велизара партизани силом мобилишу и одведу на фронт против Немаца на Бумбаревом Брду. Драгослав одлази да потражи сина носећи му бољу обућу и храну, али га партизани стрељају. Ускоро гине и Велизар.

704. Живојин Филиповић из Гривца, предратни официр. Ујесен 1944. партизани га одводе од куће и стрељају.

(661-704: Према књигама Слободана Ћировића ''Гружа у четницима'' и ''На трагу злочина''.)