Крените са спамовањем, треба зарадити за леба! =)

Svakako da nas ima, i vise nego sto ti mislis... Kakav god da je bio taj Tito po kome svi vi pljujete bar je narodu obezbedio lep zivot, imalo se, putovalo se, a sta danas imamo... Jedva se sastavlja kraj s krajem... Dosta vise s tom propagandom... Dokle cete praviti zrtve od sebe, a sta cemo sa zrtvama cetnickog pokreta, i njihovoj bliskosti sa okupatorom... Zasto izbegavate da o tome pisete gospodine Samardzicu? Gospodine Pekicu najlakse je gledati jednostrano, i svaliti krivicu na jednu stranu... Mozda komunisti nisu bili najbolji, ali niste ni vi... Sta reci o ljudima koji su sluzili kvoslinskoj Nedicevoj vladi, jer su to po vam dobri ljudi, a mi losi... Razmislite o svemu, pre nego olako donesete zakljucak i napisete komentar... Pozdrav...

O zrtvama cetnickog ''terora'' smo slusali 50 godina sudjenja i ubistava protivnika bez sudjenja, sada je premalo na red dosla i druga strana, vec kada su komunisticki okupatori i njihovi janicari izbegli sudske procese makar da izadje istina u javnost!
Cujte lepo se zivelo za vreme Tita pa su zbog toga opravdani zlocini, Viktore ja sam tada lose ziveo ali sada lepo zivim i po tvome posto si moj politicki neistomisljenik da te zatvorim malo u zatvor kao sto sam ja lezao za vreme vaseg tite zbog uvrede casti(verbalni delikt) njegovog komunistickog carskog visocanstva Josipa nekog bravarijonovica I.

PS Neko je lepo ziveo i za vreme Hitlera ili Pavelica ala ti je argument Viktore idi stidi se malo(mada sumnjam da komunisti znaju sta je stid ne bi ziveli u tudjim kucama)!!!

I jos nesto komunisti, cetnici su kaznjeni za pocinjenje zlocine i nepocinjenje i to 300% a ko je od komunista odgovarao za svoje zlocine ili po vasem ako si podoban komunista mozes da krades i ubijas bez odogovornosti?

Pocitah vas komentar gospodine Viktore,pa bas niste u pravu,a sta li to vama toliko fali.Ne znam koliko to godina imate pa vam se jos uvek prica o gospodinu Titu.Ja imam 65 god.pa bas ga nesto i ja pamtim,Pa bilo je dobro,komunistima,vojnim licima,potronima,daleko bilo ako nisi bio ni levo ni desno,dusa da nam zna.Alo ovaj toticni vas Tito umro je osamdesete,pa dosta mu je,umro lepo,prirodnom smrcu,oplakan,uvazen,sve onako,ko sto treba,domacinski.I sada sta od prirodne smrti pravite,moralo se reko Bog ...dosta ti je.To lamentiranje je nerealno,pa muka mi je od zalosti za Titom,alo umro normalno,Bog ga pozvo.Pazite rec nisam rekla losu o pokojniku,a toliko bih imala.Ako ste stariji razumecete,sta je to dobro predobri deka Tito ostavio deci i unucicima...Kuca je odavno prazna,nego molimo se za zdrav razum,kaze se Boze sve mi uzmi samo pamet nemoj.

Lazo koga sam je to po tebi ubio?, za sta da se pokajem? Ja imam 33 godine... Nisam rekao da komunizam nema mana, ima ih, nije ni tad sve bilo savrseno... A sta sad imamo? Veliko nista... Sada je milion puta gore nego tad, ljudi su izgubili dostojanstvo, licni integritet... Da se razumemo ne opravdam ni jedan zlocin, ma koga pocinio... Nadam se da sam ovaj put bio jasan... Pozdrav!!!

Zato sam i rekao da citate i to sto je moguce vise i iz razlicitih izvora, citaj o cetnickom pokretu i o naciji, nacionalizmu i organizovanosti drzava. Zao mi je sto vas i dan danas ima, kako ti kazes u velikom broju, jer ste u velikoj zabludi. Jugoslavija je bila projekt koj se nije mogao odrzati, iz raznih razloga a osnovni je sto su nam prikazivali laznu istoriju Jovo Kapicic i ostali. Tito i njegovi mafijaski komunisti su krivi za propast u zadnje dvije decenije, a krivi su zato sto su sve zivo lagali i nas i svet sve oko sebe stvarali su laznu sliku sigurnosti. A Nedic, nemas nikakvo pravo da ga osudjujes, on se prihvatio jedne uzasne uloge, uloge koja je i njemu bila odvratna ali je prihvatio da bi spasio i naciju i drzavu, znao je da ce posle rata biti procesuiran, i znao je sta znaci saradnja sa fasistima ali je imao m... da preuzme odgovornost i spasi nas sto vise, i jos nesto komunizam i fasizam su za mene isto.

Контроверзе

Амерички главни штаб је почетком 1944. одлучио да уништи што већи број фабрика, комуникација и нафтоносних поља у Румунији, а посебно оне инсталације које су радиле за главну фабрику Месершмита у Винер Нојштату код Беча. Током марта и априла 1944. бомбардовани су циљеви у Мађарској и Румунији. Београд је био резервни циљ напада. Лоше временске прилике над Румунијом су допринеле томе да овај резервни циљ буде изабран.

Постоје сведочанства из којих се види да је Врховни штаб партизанског покрета, конкретно Јосип Броз Тито и Коча Поповић, тражили од савезника да бомбардују немачке циљеве у Србији. Британска средства извештавања су известила да је бомбаровање Београда извршено на Титов налог.

Бомбардовање важних војних циљева у Србији су тражили Југословенска влада у избеглиштву и војска Драже Михаиловића још 1942. и 1943. априла 1944. тврдили су да су савезницима сугерисали списак циљева за бомбардовање у Београду уз пристанак Слободана Јовановића[6][7].
.............................................................
http://www.svevesti.com/images/sr/25195.jpg

o *projektima*, ali citamo i *ne preskacemo*,hm,hmm nismo mi *beli orlovi* pa da *preletimo*..1914-1995..hm,hmm
...........................................................
Касније ће многи од злочинаца, уместо да буду стрељани, ући у власт (као људи угледни у свом крају, способни да обезбеде гласове на изборима) и у нову југословенску војску, и то са чином више у односу на претходни, а многи ће понети и највиша српска ратна одликовања – попут Славка Кватерника који је лично из руку краља Александра примио орден Белог орла (видети Васа Казимеровић Србија и Југославија 1914–1945, прва књига, стр. 203–204).
А да се не помисли да је ипак за све крива идеја југословенства, и наша болећивост према словенској „браћи“, поменимо ненормално и противправедно понашање Србијанаца према арнаутлуку. Наиме, размере, као и свирепост вишевековних арнаутских злочина према Србима из Старе Србије постали су застрашујући управо тих првих година 20.века, о чему је и србијанска влада, пре свега преко својих конзула, прибавила велику документацију. Уз то, Арнаути су учинили онај део турске војске који се најжилавије супротставио српском продору на Косово. И уместо да после победе уследи исправљање вековима гомилане неправде, те да се нарушена правда успостави макар колико – на српској страни, мук. Спорадичне освете извршиће тек понеки српски четници, и то махом Срби пореклом из других крајева који су ту четовали пре рата и знали прилике (српски народ Старе Србије, толико гажен од арнаутских зулумћара, понеће се попут будиста у стању нирване, не показујући никакву жељу за осветом коју – да су је хтели – нико не би могао да спречи). Ови четнички „испади“ изазваће велико узнемирење србијанске владе, а поготово њеног министра полиције (кога другог до Стојана Протића), као и хистеричне повике аустријске штампе (чији су тон преузели остали западни листови) о „злочинима четника“, праћене званичним захтевима за распуштањем и укидањем ове формације српске војске (да није било Аписа и његових сабораца, то би се и догодило – овако, четници су преименовани у „добровољачке одреде“, да би се под тим називом борили у Првом светском рату).

Прилично је јасно, да ту нема говора о идеолошкој заслепљености ни о наопаким наредбама државних власти. Проблем је у нечему у нашој природи што, у крајњој линији, код наших људи омогућава и идеолошку заслепљеност која доводи до самозаборава и самонегирања – али и доношења и спровођења нихилистичких, сулудих и национално погубних мера „наших“ државних власти, на какве би се и окупатор тешко одлучио.

Под чачанским крајем подразумева се област бивших срезова: Јеличког, Трнавског, Драгачевског и Таковског. Данас је то подручје општина Чачак, Горњи Милановац и Лучани. На том подручју 1931. године живело је 129.718, а 1945. 160.807 становника.[1]

На овом подручју деловао је НОП одред "Др Драгиша Мишовић", који је основан јула 1941. У првој половини августа овај одред бројно је нарастао на 400 људи, а почетком новембра на 3.500. Након пада слободне територије крајем новембра 1941, 198 бораца Одреда повукло се са јединицама НОВЈ у Санџак. Они су касније постали борци Друге пролетерске бригаде. За главнину Одреда важила је директива повратка на властити терен. Међутим, услед интензивног терора одред се није могао одржати, па се велика већина бораца вратила кућама. Драгачевски батаљон донео је одлуку о привременом распуштању.

Упркос напуштању борбе и повратку цивилном животу, бивши борци, чланови породица и сви који су одржавали контакте са њима, били су изложени интензивном терору Немаца, недићеваца, љотићеваца и четника. Од укупно 2.555 жртава фашистичког терора у чачанском крају, већину представљају бивши борци Чачанског НОП одреда.

Токо септембра активирале су се и бројно нарасле бројне групе четника повезаних са покретом Драже Михаиловића. Током дефанзиве Немаца, ове снаге већином су сарађивале са Чачанским НОП одредом, нарочито у нападима на Краљево.

Од почетка новембра, након избијања сукоба, ове снаге искључиво су се посветиле борби против НОП-а и терору против његових припадника и симпатизера. Знатан део (Јелички одред наредника Милоја Мојсиловића и Љубићки одред поручника Предрага Раковића[2]) Одреди који нису формално легализовани (одреди Милутина Јанковића и Звонка Вучковића) такође су успоставили неформалне контакте са недићевским снагама и учествовали у терору над припадницима и симпатизерима НОП-а.

Крајем 1942. Немци су укинули званичне четничке одреде. Након тога сви четнички одреди постали су формално илегални, и имали су неколико инцидената са Немцима и Бугарима. Међутим, контакти четничких руководилаца са Немцима и обазрива сарадња против НОП-а као заједничког непријатеља наставила се и даље[3].

Чачански НОП одред обновљен је у минијатури тек фебруара 1943. Међутим, већ након две недеље он је у селу Остра разбијен од стране четника, а 14 од 25 бораца је ликвидирано. Остаци одреда и позадински радници крили су се у таковском крају до августа 1943, кад се група од 19 бораца поново пребацила у трнавски крај. На јесен 1943. ови борци ушли су у састав Прве шумадијске бригаде, која је пребашена у Санџак.

Четничке снаге остале су на том терену до краја октобра 1944, кад су се заједно са Немцима пребациле у источну Босну. Терор против припадника и симпатизера НОП-а и чланова породица настављен је током целог тог периода.

Колико је генерал Михаиловић био одлучан у свом ставу доказује и чињеница да су први курс и школа за командосе организовани још децембра 1944. што значи само нешто мање од 2 месеца по поласку из Србије. Школа за командосе организована је у Средњем, поред Сарајева и њоме је руководио пуковник Драгослав Павловић, дотадашњи заменик и помоћник генерала Михаиловића, иначе један од старијих и првих официра Равногорског покрета. По заузимању Модриче 15. јануара 1945. школа је пресељена у тај град. Прва група од 32 командоса под командом мајора Александра-Саше Михајловића, београдског илегалца, кренула је пут Србије већ 5. фебруара 1945. Један део групе, иначе припадници Церског корпуса, остао је на Церу, док се други са мајором Михајловићем пробио до Београда где је убрзо откривен. Већина је похапшена и ликвидирана, а сам мајор Михајловић убијен је на београдском аеродрому 30. априла 1945. Једини командос из прве групе које је успео да емигрира био је Илија Стевановић, који је касније живео у Чикагу.

У следећим групама командоса које у прелазиле у Србију били су и потпуковник Весић и капетан Бора Манић, који је касније успео да побегне из лесковачког затвора искочивши из пољског клозета. На име мајора Бранка Гашпаревића сам наилазио, али нажалост не знам у којим изворима. Важно је да је он био један од командоса. Грешком га у серији Повратак отписаних комунисти стављају још августа 1944. као илегалца у Београду који ради за Немце и Недићеве власти кољући Београђане. Једино ми је познато из извора Војислава Давидовића да је мајор Гашпаревић ухапшен од ОЗН-е онако како су после конструисали хапшење генерала Михаиловића, преко радио-станице. Овом приликом важно је напоменути и још нека имена командоса као: свештеник Милош Јефтић (командант Подрињског округа), капетан Никола Сокић (ком. Мачванске бригаде Церског корпуса), мајор Божа Ивановић (ком. Првог београдског корпуса), Душан Мићић (из Церског корпуса)...

Скоро сви командоси су ликвидирани од стране нових комунистичких власти, али су иначе представљали највећи проблем истима. Припремани за преживљавање и у најтежим околностима, припремани за диверзије и брзе препаде нису могли бити ликвидирани од локалних власти већ од посебно обучених Ознаша и Кнојеваца.

Организовање и слање командоса у Србију приликом суђења у Београду 1946. стављено је на терет генералу Михаиловићу. Пошто то није могао бити злочин комунисти су постављали оваква питања Михаиловићу:

Председник: Јесу ли командоси имали задатак да режу главе одборницима народних одбора Михаиловић: Тај задатак није никада од мене дат. Они су имали да врше духовну припрему народа

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/36/Nh_milovanovic_lune.jpg

Без обзира на мојој неписмености ви још имате школе што су се звале Миодраг Милавановић ЛУНЕ.

Уместо
Милан Мијатовић
Љубомир Стојановић
Симеон Роксандрић
Милутин Ускоковић
Милош Перовић

Ви имате једног ЛУНЕ...даље грамитике није потребна!