Blog
ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (10)
2012-01-31 17:19:48.0 Милослав Самарџић
Остало је записано сведочење Александра Ранковића из Крагујевца о последњим тренуцима живота Драгутина Катанића: ''Затворске власти су дозволиле његовој жени са дететом да га виде пре одвођења на стрељање, на последњи опроштај. Ми смо гледали кроз прозор када је његов син, дете од четири године, стао пред оца, и поздравио га у ставу мирно, војнички, подижући десну руку уз шајкачицу на глави. Мајка је стајала иза детета, притискајући марамом уста, задржавајући плач. Драгутин прилази сину и љуби га. Каже му: Сине, морамо сада да се поздравимо. Ти мораш са мајком да пожуриш, село је далеко. Неки се склањају са прозора, хоће да сакрију сузе. Дете га мирно оставља, полази мајци, али се, ипак, још једном окреће и каже оцу: Хајде и ти, тата! Сузе више нико није могао да задржи, ни затворени четници, ни партизански стражари. Драгутин је, међутим, одлучно рекао: Само ти иди, сине. Тата ће сутра... Сутрадан је Драгутин стрељан.
705-709. Мирослав Николић, Владисав Милосављевић, Радован Недељковић, Секула Милановић и Јован Младеновић, сви из Великог Шења. Као малолетници, насилно су мобилисани од партизана, а онда убијени, наводно док су покушавали да напусте своје јединице.
710. Михаило Арсић из Великог Шења. Насилно мобилисан од партизана 1944, али је преживео рат. После демобилизације, 1946, хапсе га и стрељају као противника комунизма.
711. Милић Божовић из Борча. Партизани га силом мобилишу крајем 1944, одводе до Сопота и стрељају почетком 1945. године.
712-715. Гвозден Николић, Радисав В. Теофиловић, Добривоје Ј. Теофиловић и Љубисав Богдановић, сви из Петропоља. Сви сем Николића били су малолетни. Партизани су њиховим укућанима рекли да их мобилишу. Међутим, Николића су одмах убили у оближњем Врбетином пољу, а Добривоја Ј. Теофиловића поред реке Груже. Њега су, као хармоникаша, одвели једне вечери са свадбе у кући Драгослава Пејовића. Радисава и Љубисава убили су на другим местима, иза линије фронта.
716-717. Милија Цветић и Милун Милутиновић из Гунцата. Партизанска Шеста босанска (муслиманска) бригада мобилисала је у Гружи све младиће које је ухватила. Младићи су већином били малолетни, без војне обуке, а неки нису ни били способни за војску. Партизани су их одмах терали у прве редове, пред немачке митраљезе, тако да је већина изгинула после неколико дана. Према сређеним подацима, из 32 гружанска села на овај начин је убијено 229 младића. (У Гружи има преко 80 села.) Милија Цветић и Милун Милутиновић током рата били су четници, па су као искусни борци преживели све борбе. Зато су партизани Милутиновића убили пуцајући му у леђа, а Цветића под непознатим околностима у Дугој Реси код Загреба.
718. Љубисав Миливојевић из Лесковца, стрељан у Словенији маја 1945. Љубисава су партизани мобилисали као хармоникаша и он је, на вест о крају рата, засвирао мелодију песме ''Краљу Перо, цвеће наше''. Одмах је стрељан.
719-720. Живорад Павловић и Симо Милутиновић из Забојнице. Преминули од последица мучења у истуреном одељењу 6. муслиманске бригаде у Забојници.
721. Миливоје Мијатовић из Пајсијевића, умро од последица вишегодишњег батинања (тукли су га све док на Котленику није убијен и последњи четник).
722. Мајор Савовић из Рамаће, током рата пасиван. Стрељан у Капислани.
723. Драгиша Глишовић из Заграђа под Рудником, током рата четник. Стрељан у Капислани.
724. Драгутин Катанић из Каменице, током рата четник. Стрељан у Капислани. Остало је записано сведочење четника Александра Ранковића из Крагујевца, тада заточеника, о последњим Катанићевим тренуцима:
''Затворске власти су дозволиле његовој жени са дететом да га виде пре одвођења на стрељање, на последњи опроштај. Ми смо гледали кроз прозор када је његов син, дете од четири године, стао пред оца, и поздравио га у ставу мирно, војнички, подижући десну руку уз шајкачицу на глави. Мајка је стајала иза детета, притискајући марамом уста, задржавајући плач. Драгутин прилази сину и љуби га. Каже му: Сине, морамо сада да се поздравимо. Ти мораш са мајком да пожуриш, село је далеко.
Неки се склањају са прозора, хоће да сакрију сузе.
Дете га мирно оставља, полази мајци, али се, ипак, још једном окреће и каже оцу: Хајде и ти, тата!
Сузе више нико није могао да задржи, ни затворени четници, ни партизански стражари. Драгутин је, међутим, одлучно рекао: Само ти иди, сине. Тата ће сутра...
Сутрадан је Драгутин стрељан.'' (С. Ћировић, ''На трагу злочина'', 252-253.)
725. Радоња Теофиловић из Петропоља, предратни наредник, током рата четник. Стрељан у Крагујевцу (вероватно у Капислани), ујесен 1945. године.
726. Божа Јанковић из Честина, током рата четник. Срељан у Капислани.
727. Радисав Вујић из Бечевице, убијен на Јеремином брду.
728-731. Радован Ранковић, Микула Грујовић, Славољуб Марковић и Љубиша Милосављевић, младићи из Пајсијевића. Убијени 30. новембра 1944. у сеоском потоку, на месту званом Плоча, а на захтев председника ''Народноослободилачког одбора'' села Пајсијевић, Миодрага Павловића. Према изјави Љубише Марковића, жртве су мучењем биле тако унакажене, да се само његовом брату Славољубу могло препознати лице. Љубиша још чува братовљево исечено и крваво одело. У подруму старе општине у Пајсијевићу, где је био комунистички затвор, и данас се јасно виде трагови крви на зидовима. У кућама близу потока чуло се да су, пре последњег рафала, несрећни младићи узвикивали: ''Живео краљ, живео Дража!''
732-735. Милинко Јовановић из Топонице, Боривоје Јоцовић из Топонице, Милош Обрадовић из Кнића и Миливоје Обрадовић из Кнића. Свирепо мучени у партизанском затвору у Топоници а затим убијени у оближњем Крџића забрану. Чобани су сутрадан нашли њихова измрцварена и искасапљена тела (још има живих сведока).
736. Милован Ивковић из Коњуше, током рата четник, командир 2. чете 4. батаљона 1. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. Крајем 1944. одведен у Крагујевац и убијен.
737. Мирољуб Стевановић из Забојнице, кадет подофицирске школе. Крио се од партизанске мобилизације, али су га пронашли и убили моткама.
738. Михаило Батавељић из Кнића, бивши председник Книћанске општине. Убијен цепаницама за огрев у кругу Капислане. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало Михаила (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 233).
739. Наредник Божидар Божа Манојловић из Опланића, током рата четник. Тзв. теренци су дошли у његову кућу и ту га убили пред укућанима. Теренце су довели његови рођаци, тада главни комунисти у селу, Перка и Милутин Манојловић. Пред Митровдан, 8. новембра 1944, они су на капији своје куће истакли лимену таблу са натписом: ''Не славимо и не примамо госте!''
740-741. Душан Тодорчевић и Милоје Р. Петровић, младићи из Грбица. Ухваћени у селу и стрељани у Капислани, јер су били пратиоци Грбичког попа (Богољуб Николић, војни свештеник у четницима). Истом приликом убијени су и Милоје Стефановић, Милош Ј. Петровић и Миодраг Ђурђевић из Грбица, који су наведени раније, према документима о конфискацији.
742. Чедомир Ђорђевић из Бара, током рата четник, наредник. Одвели га ''теренци'' и стрељали у Капислани.
743-745. Витомир Продановић, Миодраг Марковић и Миодраг Мојсиловић, младићи из Мале Врбице. Убијени непосредно после рата.
746. Радован Недељковић из Великог Шења. Убијен непосредно после рата.
747. Марко Лекић из Забојнице. Непосредно после рата одведен од куће и убијен.
748-749. Драгољуб и Богољуб Алексић из Драгушице. Партизани су их најпре мобилисали, а после неког времена предали Озни, која их је стрељала.
750. Др Милош Радосављевић из Каменице, један од најпознатијих Гружана. Пре рата био је председник Демократске странке за Гружански срез, током рата Недићев министар.
751. Миливоје Савић из Брњице, током рата четник. Вратио се кући у уверењу да је рат прошао. Комунисти га стрељају код кафане у центру села, 16. децембра 1945. године.
752. Драгомир Максимовић из Брњица. Убијен када и Миливоје Савић.
753. Драган Стевановић из Прњавора, убијен пролећа 1945. код манастира Враћевшнице. Са групом четника скривао се у земуници. Када су наишли комунисти, потрчао је у супротном правцу да би заварао потеру. Рањен је и потом мучен док није издахнуо.
Наредник Раденко Петровић из Горње Црнуће оставио је после неколико дана на Драгановом гробу једно писмо, које се чува у породици Стевановића. Ево делова из тог писма:
''Драги Драгане! Ноћ се већ одавно спустила над поробљеним нашим српским селима, шумама и пољима. Капија шкрипну и наруши ноћну тишину у дворишту вашег вечито мирног пребивалишта, ја стигох уморан и упутих се дому твоје вечности. Моји кораци и слаби шум траве пробуђеног пролећа тебе не узнемирише - ти се не уплаши - као што се никад плашио ниси. Ти не рече - ето их, чују се кораци - они су, разбојници, србождери, сад ће нас похватати, сад ће нас побити, не, ништа не рече, остаде нем, непомичан, мртав, успаван сном вечности крвавим куршумима комунистичких аждаја српскога рода, српске слободе и вере, и оних који дођоше да наставе крваво дело немаца и да дотуку ово мало Срба што се муком сачува од немачког мача. Прекрстих се, упалих ти свећу, а тешку земљу која скриваше твоју младост наквасих топлим сузама праћеним тугом и болом трагичне судбине нашег поколења. Замолих Господа за рајско насеље твоје душе, а бацих клетву на убице који узеше јунака слободној Домовини, а радост, срећу и љубав родитељском дому.
Драги Драгане, пао си херојском смрћу, јер док туга, јаук и плач испуњавају срца твојих милих и драгих, ми твоји другови испуњавамо наше душе осветничким поносом и чашћу која мора бити достојна твоје јуначке смрти. Ти си јунак који је пао голих шака у борби са безбожницима и српским изродима који нам наметнуше срамно име КОЉАШИ - јер њих нигде не беше у народу и са народом у тешкој окупацији - а ако су се негде појавили - онда су оставили успомену грозне смрти мученика на Мињевом брду...
Ми им довикујемо заједно с тобом:
`Убијате нас без стида и срама
Ал` гробови наши бориће се с вама...`.''
Мињево брдо је оближње место где су комунисти 1943. заклали и унаказали једну особу, која после није могла бити препозната; Раденко је реч ''немци'' намерно писамо малим словом.
(705-753: Према књигама Слободана Ћировића ''Гружа у четницима'' и ''На трагу злочина''.)
Милослав Самарџић
Милослав Самарџић је рођен 22. новембра 1963. у Александровацу, где је
завршио основну и средњу школу (новинарски смер). Економски факултет у Крагујевцу завршио је 1989, на сектору маркетинг. Као студент завршио
је новинарску школу "Вечерњих новости", у зиму 1983/84. године, и постао један од крагујевачких дописника овог дневника. У ''Погледе'', тада лист студената Крагујевачког универзитета, долази 1984. године. ''Новости'' напушта 1986, због необјављених критичких текстова према
тадашњем режиму. Крајем 1985. у ''Погледима'' постаје уредник рубрике
''Универзитет'', а дужност главног и одговорног уредника преузима 1987. године, на којој с мањим прекидима остаје до престанка изласка
листа, 2005. године.
У уводнику из фебруарског броја ''Погледа'' 1988. Самарџић је објавио
коменатар о вишепартијском систему, што је био први чланак у коме се
вишестраначје код нас помиње у позитивном контексту од 1944. године. У
уводнику мајског броја 1989. објавио је ''Предлог за укидање закона о
заштити имена и лика Ј. Б. Тита'' - први предлог те врсте у земљи. У
новембарском броју 1989. године објавио је први афирмативни чланак о
ђенералу Дражи Михаиловићу, а на насловној страни била је до тада
скривана немачка потерница за ђенералом на 100.000 рајхсмарака у
злату.
Крајем те 1989. године почиње оснивање опозиционих странака у Србији,
којима ''Погледи'' уступају простор и тако постају прво опозиционо
гласило.
Маја 1990. године Самарџић објављује први интервју престолонаследника
Александра Карађорђевића српским новинама.
Под његовим руководством лист постаје врло читан, а у јуну 1990.
достиже тираж од 200.000 примерака. ''Погледи'' су тада били
најтиражнији и најчитанији друштвено-политички часопис у земљи. Ујесен
1990. године ''Погледи'' први покрећу тему о ратним и поратним злочинима комуниста. Због ове теме, а и неких других критичких чланака, Самарџић се нашао на суду преко 100 пута. Био је оптуживан за вербални деликт и клевету путем штампе, али ни једном није осуђен. Од 1986. до 1993. позиван је на више стотина тзв. информативних разговора у тајну полицију. Полицијски досије, који је видео после 2000. године, састоји се од око 600 страница извештаја о прислушкивању телефона, праћењу рада и кретања. У досијеу се налазе и транскрипти прислушкиваних разговора са војводом Момчилом Ђујићем и другим истакнутим личностима српске емиграције.
''Погледи'' су иступили са универзитета и постали друштвено предузеће
крајем 1990. године. Наредне године Самарџић их откупљује, без имовине, а у замену за право коришћења назива листа преузима обавезу да финансијски и стручно помаже штампање новог студентског листа, ФАКК.
У ''Погледима'', као и у десетак новина и часописа у којима је сарађивао и још сарађује, објавио је преко 1.000 чланака.
Прву књигу написао је и објавио као станар крагујевачког студентског дома, 1989. године. Од те године почиње и проучавање историје Другог
светског рата, а нарочито Југословенске војске, односно четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Истраживао је архивску грађу у низу музеја и архива. Највише се бавио проучавањем докумената Војног архива у Београду, пре свега његове Четничке архиве, као и Немачке архиве (са преводиоцем). Хиљаде страница пронађених докумената цитира у својим књигама. У тзв. теренском делу истраживања, интервјуисао је око 50 Дражиних четника, већином официра. Зато на пољу историје исказује најплоднији рад и данас је један од наших најбољих познавалаца проблематике Другог светског рата. Његово највеће научно стваралаштво јесте петотома књига о генералу Михаиловићу и четничком покрету, која важи за најобимнију и најдокументованију историју Другог светског рата код нас, са око 3000 страница и око 8000 фуснота.
Као уредник издавачког сектора ''Погледа'', објавио је у Србији петнаестак знаменитих књига српске четничке емиграције.
У међувремену, Самарџић показује занимање за лингвистику и књижевност: године 1995. појавило се прво издање његове обимне студије ''Тајне 'Вукове реформе''', а 2007. први роман ''Борачки крш''. Те године
постао је члан Удружења књижевника Србије.
Објавио је следећа дела:
- "Ђаци на Голом отоку" (1989),
- "Краљ је наш" (1992),
- "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета" (прво
издање 1996, друго 1997, први том трећег измењеног и допуњеног издања
2004, други том 2005, трећи 2006, четврти 2007; од 2005. године ова
књига се објављује и у меком повезу, мањег обима и формата, а до сада
је објављено 12 наставака),
- "Тајне Вукове реформе" (1995. и 1997),
- "Забрањени очеви у исповестима своје деце" (прво издање 1998, друго
допуњено 2003),
- "Истина о Калабићу" (прво издање 1999, друго 2003, треће измењено и
допуњено 2007),
- "Борбе четника против Немаца и Усташа (1941-1945), Књиге 1- 2" (2006),
- "Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима (2006)",
- "Борачи крш" (2007),
- ''Војвода Момчило Ђујић'' (2008),
- "Ђенерал Дража - Војвода Ђујић, ратна преписка" (2009).
Приређивач је албума четничких фотографија које је јавност први пут
видела: "Албум српских четника ђенерала Драже Михаиловића у 1.000
слика" (први том 1998, други 2000, трећи 2002), "Албум Ђенерала Драже"
(2008) и "Албум Николе Калабића и Горске краљеве гарде".
Сарађивао је у следећим документарним ТВ серијама: "Равногорска
читанка" (2000), "Више од пола века - Кент" (2002) и "Записи из
равногорског покрета" (2007). Тренутно је стручни сарадник на изради
још једне документарне ТВ серије.
Учествовао је на многим трибинама у земљи и у српској емиграцији.
Живи и ради у Крагујевцу. Ожењен је, има двоје деце.
Najnoviji komentari
Чика Пера [neregistrovani] 31. 01. 2012
Ајмо удбаши
Pekic [neregistrovani] 01. 02. 2012
tuzno
Viktor [neregistrovani] 01. 02. 2012
Pekicu...
Laza [neregistrovani] 02. 02. 2012
Viktore
Novosadjanin 3 [neregistrovani] 02. 02. 2012
G.Samardjacicu hvala i nastavite dalje!
Мајстор [neregistrovani] 02. 02. 2012
Блискост
ostojic ljiljana [neregistrovani] 02. 02. 2012
pa bas niste u pravu
Lune [neregistrovani] 02. 02. 2012
hm,hmm.. i ja sam umoran od zalosti za Drazom,
Viktor [neregistrovani] 02. 02. 2012
Lazo o cemu ti to pricas???
Lune [neregistrovani] 02. 02. 2012
hm,hmm.. ali, nevidim *zalosti*...??
Pekic [neregistrovani] 03. 02. 2012
Viktore
Laza [neregistrovani] 04. 02. 2012
zalostno
Lune [neregistrovani] 04. 02. 2012
hm,hmm...*laza i paralaza*
Lune [neregistrovani] 04. 02. 2012
hm,hmm.. Viktore,
Lune [neregistrovani] 04. 02. 2012
hm,hmm... pa, sta smo mi znali
drug Viktor [neregistrovani] 06. 02. 2012
Novosadjaninu i Lazi...
Lune [neregistrovani] 07. 02. 2012
hm,hmm.. Ajmo cika Pero..
Милослав Самарџић [neregistrovani] 07. 02. 2012
ПРЕВИШЕ
Lune [neregistrovani] 07. 02. 2012
hm,hmm..
Четничка Диаспора [neregistrovani] 07. 02. 2012
За Сви Поштованих!
Lune [neregistrovani] 07. 02. 2012
hm,hmm....
Viktor [neregistrovani] 07. 02. 2012
Gospodi iz dijaspore...
Четничка Диаспора [neregistrovani] 08. 02. 2012
komentari (23)
pošalji komentarЧика Пера [neregistrovani] (31. 01. 2012, 17:42:32)
Ајмо удбаши
Крените са спамовањем, треба зарадити за леба! =)
pošalji odgovorPekic [neregistrovani] (01. 02. 2012, 07:41:08)
tuzno
Ovo je stvarno tuzno citati, strasno je koliko su komunisti pobili nevinih ljudi. A Srbijom se slobodno krece Jovo Kapicic. Ne mogu da vjerujem da i dalje ima u Srbiji ljudi koji podrzavaju Tita i njegove partizane koji misle da su oni heroji, a da im nisu Rusi dosli nigdje ih ne bi bilo. Ljudi, sugradjani, Srbijanci, Srbi, citajte sto vise tako cete doci do istine i necete biti u zabludi
pošalji odgovorViktor [neregistrovani] (01. 02. 2012, 17:22:43)
Pekicu...
Svakako da nas ima, i vise nego sto ti mislis... Kakav god da je bio taj Tito po kome svi vi pljujete bar je narodu obezbedio lep zivot, imalo se, putovalo se, a sta danas imamo... Jedva se sastavlja kraj s krajem... Dosta vise s tom propagandom... Dokle cete praviti zrtve od sebe, a sta cemo sa zrtvama cetnickog pokreta, i njihovoj bliskosti sa okupatorom... Zasto izbegavate da o tome pisete gospodine Samardzicu? Gospodine Pekicu najlakse je gledati jednostrano, i svaliti krivicu na jednu stranu... Mozda komunisti nisu bili najbolji, ali niste ni vi... Sta reci o ljudima koji su sluzili kvoslinskoj Nedicevoj vladi, jer su to po vam dobri ljudi, a mi losi... Razmislite o svemu, pre nego olako donesete zakljucak i napisete komentar... Pozdrav...
pošalji odgovorLaza [neregistrovani] (02. 02. 2012, 08:20:47)
Viktore
Sramotno je to sto pises, prema zrtvama treba imati postovanje, neznate vi staje to, vi ste ubijali nevine ljude iz licnog zadovoljstva, da biste se hvalili koliko je ko ubio, niste imali ideologiju, jer snajderi kovaci bravari i polupismeni komesari vam nisu mogli usmeriti na pravi put, cilj vam je bio da na srtahu dodjete na vlast, jadni li smo mi kad nam najveci egzekutor srba kaze streljao sam i zao mi je sto nisam vise mislim na Kapidzica,koji se time hvali, na srecu malo vas je ostalo ali ste bacili seme zla ,dali mirno spavate ,progone li vas nevine zrtve,zapitajte se i pokajte se djavo dolazi po svoje
pošalji odgovorNovosadjanin 3 [neregistrovani] (02. 02. 2012, 10:05:53)
G.Samardjacicu hvala i nastavite dalje!
O zrtvama cetnickog ''terora'' smo slusali 50 godina sudjenja i ubistava protivnika bez sudjenja, sada je premalo na red dosla i druga strana, vec kada su komunisticki okupatori i njihovi janicari izbegli sudske procese makar da izadje istina u javnost!
pošalji odgovorCujte lepo se zivelo za vreme Tita pa su zbog toga opravdani zlocini, Viktore ja sam tada lose ziveo ali sada lepo zivim i po tvome posto si moj politicki neistomisljenik da te zatvorim malo u zatvor kao sto sam ja lezao za vreme vaseg tite zbog uvrede casti(verbalni delikt) njegovog komunistickog carskog visocanstva Josipa nekog bravarijonovica I.
PS Neko je lepo ziveo i za vreme Hitlera ili Pavelica ala ti je argument Viktore idi stidi se malo(mada sumnjam da komunisti znaju sta je stid ne bi ziveli u tudjim kucama)!!!
I jos nesto komunisti, cetnici su kaznjeni za pocinjenje zlocine i nepocinjenje i to 300% a ko je od komunista odgovarao za svoje zlocine ili po vasem ako si podoban komunista mozes da krades i ubijas bez odogovornosti?
Мајстор [neregistrovani] (02. 02. 2012, 10:17:17)
Блискост
@Viktor Четници су били блиски са окупатором као што је Војска Југославије била блиска са НАТО у периоду 1997-2000.
pošalji odgovorostojic ljiljana [neregistrovani] (02. 02. 2012, 10:39:31)
pa bas niste u pravu
Pocitah vas komentar gospodine Viktore,pa bas niste u pravu,a sta li to vama toliko fali.Ne znam koliko to godina imate pa vam se jos uvek prica o gospodinu Titu.Ja imam 65 god.pa bas ga nesto i ja pamtim,Pa bilo je dobro,komunistima,vojnim licima,potronima,daleko bilo ako nisi bio ni levo ni desno,dusa da nam zna.Alo ovaj toticni vas Tito umro je osamdesete,pa dosta mu je,umro lepo,prirodnom smrcu,oplakan,uvazen,sve onako,ko sto treba,domacinski.I sada sta od prirodne smrti pravite,moralo se reko Bog ...dosta ti je.To lamentiranje je nerealno,pa muka mi je od zalosti za Titom,alo umro normalno,Bog ga pozvo.Pazite rec nisam rekla losu o pokojniku,a toliko bih imala.Ako ste stariji razumecete,sta je to dobro predobri deka Tito ostavio deci i unucicima...Kuca je odavno prazna,nego molimo se za zdrav razum,kaze se Boze sve mi uzmi samo pamet nemoj.
pošalji odgovorLune [neregistrovani] (02. 02. 2012, 13:39:54)
hm,hmm.. i ja sam umoran od zalosti za Drazom,
Nedicem,Ljoticem...hm,hmm
pošalji odgovorhttp://www.freewebs.com/jugosloven/josipbroztito.htm
Viktor [neregistrovani] (02. 02. 2012, 17:06:23)
Lazo o cemu ti to pricas???
Lazo koga sam je to po tebi ubio?, za sta da se pokajem? Ja imam 33 godine... Nisam rekao da komunizam nema mana, ima ih, nije ni tad sve bilo savrseno... A sta sad imamo? Veliko nista... Sada je milion puta gore nego tad, ljudi su izgubili dostojanstvo, licni integritet... Da se razumemo ne opravdam ni jedan zlocin, ma koga pocinio... Nadam se da sam ovaj put bio jasan... Pozdrav!!!
pošalji odgovorLune [neregistrovani] (02. 02. 2012, 20:20:39)
hm,hmm.. ali, nevidim *zalosti*...??
ni za ljudima, ni za Srbijom, osim, kako se to inace zove *sitno sopstvenickog interesa*, (pozajmljeno sa sajta kps.rs...jul 2011)
pošalji odgovor.............................................................
Poslednjih dana svedoci smo nove Kosovske krize, počelo je protiv zakonitom blokadom robe koja dolazi iz Srbije, da bi se na kraju završilo nasilničkim ulaskom nekih tamo Albanskih specijalaca u Srpska mesta i bukvalnim okupiranjem administrativnih punktova.
Kao i mnogo puta do sada kada su naoružani Albanci demonstrirali silu nad Srpskim stanovništvom, naša vlast je i ovoga puta ostala, slepa, nema i gluva na zbivanja na Kosovu, bilo je par laveža iz redova iste ali sve to nekako mlako i tiho nedovoljno za bilo kakvu zaštitu kako pravnu tako i fizičku Srpskog življa na KiM. Tokom cele noći prema izjavama Kosovskih Srba, pripadnici takozvane ROSU su vršili kako psihički tako i fizički pritisak na Srbe koji su po ko zna koji put bili primorani da brane ono što im pripada, kako po istorijskim činjenicama tako i po ovim danas prekrojenim Evropskim. Posle mnogobrojnih pritisaka koji su dolazili na žalost iz inostranstva umesto iz Srbije, na kraju su Kosovske snage morale da se povuku, ali očigledno iznervirani što im nije prošlo novo vanpravno iživljavanje nad nezaštićenim Srbima, otvaraju vatru po prisutnim ljudima i njihovim vozilima, usled čega misteriozno nastaju tragovi krvi za koje Albanci tvrde da pripadaju pripadnicima ROSU, a naša vlast i mediji očigledno nemaju nameru da se raspitaju dali ima povredjenih u redovima nezaštićenih Srba.
Pekic [neregistrovani] (03. 02. 2012, 07:39:56)
Viktore
Zato sam i rekao da citate i to sto je moguce vise i iz razlicitih izvora, citaj o cetnickom pokretu i o naciji, nacionalizmu i organizovanosti drzava. Zao mi je sto vas i dan danas ima, kako ti kazes u velikom broju, jer ste u velikoj zabludi. Jugoslavija je bila projekt koj se nije mogao odrzati, iz raznih razloga a osnovni je sto su nam prikazivali laznu istoriju Jovo Kapicic i ostali. Tito i njegovi mafijaski komunisti su krivi za propast u zadnje dvije decenije, a krivi su zato sto su sve zivo lagali i nas i svet sve oko sebe stvarali su laznu sliku sigurnosti. A Nedic, nemas nikakvo pravo da ga osudjujes, on se prihvatio jedne uzasne uloge, uloge koja je i njemu bila odvratna ali je prihvatio da bi spasio i naciju i drzavu, znao je da ce posle rata biti procesuiran, i znao je sta znaci saradnja sa fasistima ali je imao m... da preuzme odgovornost i spasi nas sto vise, i jos nesto komunizam i fasizam su za mene isto.
pošalji odgovorLaza [neregistrovani] (04. 02. 2012, 13:32:05)
zalostno
Viktore zalostno je to sto imas 33 godine i pricas kako je bilo u titovo vreme, ja imam 63 godine ziveo sam u njegovom vremenu i u vreme komunizma ,zalostno je to kada kazes da vas ima dosta i sada ,mogu da predpostavim ko ste i da ste deca ostrascenih komunista koji su vas zadojili tom ideologijom, kazes da komunizam nije bez mane, tu si u pravu ali da te malo podsetim nekih stvari koje su komunisti uradili, gde je osim u srbiji bilo sto srbina za jednog mrtvog nemca, ko je pozvao saveznicke snage da bombarduju Leskovac i Beograd i koliko je tu bilo zrtava, Tito je imao ulogu da bude sto manje Srba, i uspeo je u tome, i cini mi se da je u Srbiji bilo vise zrtava komunizma nego ubijenih od strane Nemaca, toliko o komunizmu, o Golom otoku necemo da pricamo jer je opste poznato ko je bio tamo, takodje ni o sremskom frontu, uzmi procitaj malo o tome i shvatices koliko si u zabludi
pošalji odgovorLune [neregistrovani] (04. 02. 2012, 21:18:31)
hm,hmm...*laza i paralaza*
Контроверзе
pošalji odgovorАмерички главни штаб је почетком 1944. одлучио да уништи што већи број фабрика, комуникација и нафтоносних поља у Румунији, а посебно оне инсталације које су радиле за главну фабрику Месершмита у Винер Нојштату код Беча. Током марта и априла 1944. бомбардовани су циљеви у Мађарској и Румунији. Београд је био резервни циљ напада. Лоше временске прилике над Румунијом су допринеле томе да овај резервни циљ буде изабран.
Постоје сведочанства из којих се види да је Врховни штаб партизанског покрета, конкретно Јосип Броз Тито и Коча Поповић, тражили од савезника да бомбардују немачке циљеве у Србији. Британска средства извештавања су известила да је бомбаровање Београда извршено на Титов налог.
Бомбардовање важних војних циљева у Србији су тражили Југословенска влада у избеглиштву и војска Драже Михаиловића још 1942. и 1943. априла 1944. тврдили су да су савезницима сугерисали списак циљева за бомбардовање у Београду уз пристанак Слободана Јовановића[6][7].
.............................................................
http://www.svevesti.com/images/sr/25195.jpg
Lune [neregistrovani] (04. 02. 2012, 21:50:58)
hm,hmm.. Viktore,
njemu jos po nesto nije jasno...hm,hmm potrudi se malo da *obznanis*, pardon objasnis
pošalji odgovorhttp://www.novimagazin.rs/public/photos/7/7424/255x160_7424-cetnici_i_partizani.jpg
Lune [neregistrovani] (04. 02. 2012, 22:09:42)
hm,hmm... pa, sta smo mi znali
o *projektima*, ali citamo i *ne preskacemo*,hm,hmm nismo mi *beli orlovi* pa da *preletimo*..1914-1995..hm,hmm
pošalji odgovor...........................................................
Касније ће многи од злочинаца, уместо да буду стрељани, ући у власт (као људи угледни у свом крају, способни да обезбеде гласове на изборима) и у нову југословенску војску, и то са чином више у односу на претходни, а многи ће понети и највиша српска ратна одликовања – попут Славка Кватерника који је лично из руку краља Александра примио орден Белог орла (видети Васа Казимеровић Србија и Југославија 1914–1945, прва књига, стр. 203–204).
А да се не помисли да је ипак за све крива идеја југословенства, и наша болећивост према словенској „браћи“, поменимо ненормално и противправедно понашање Србијанаца према арнаутлуку. Наиме, размере, као и свирепост вишевековних арнаутских злочина према Србима из Старе Србије постали су застрашујући управо тих првих година 20.века, о чему је и србијанска влада, пре свега преко својих конзула, прибавила велику документацију. Уз то, Арнаути су учинили онај део турске војске који се најжилавије супротставио српском продору на Косово. И уместо да после победе уследи исправљање вековима гомилане неправде, те да се нарушена правда успостави макар колико – на српској страни, мук. Спорадичне освете извршиће тек понеки српски четници, и то махом Срби пореклом из других крајева који су ту четовали пре рата и знали прилике (српски народ Старе Србије, толико гажен од арнаутских зулумћара, понеће се попут будиста у стању нирване, не показујући никакву жељу за осветом коју – да су је хтели – нико не би могао да спречи). Ови четнички „испади“ изазваће велико узнемирење србијанске владе, а поготово њеног министра полиције (кога другог до Стојана Протића), као и хистеричне повике аустријске штампе (чији су тон преузели остали западни листови) о „злочинима четника“, праћене званичним захтевима за распуштањем и укидањем ове формације српске војске (да није било Аписа и његових сабораца, то би се и догодило – овако, четници су преименовани у „добровољачке одреде“, да би се под тим називом борили у Првом светском рату).
Прилично је јасно, да ту нема говора о идеолошкој заслепљености ни о наопаким наредбама државних власти. Проблем је у нечему у нашој природи што, у крајњој линији, код наших људи омогућава и идеолошку заслепљеност која доводи до самозаборава и самонегирања – али и доношења и спровођења нихилистичких, сулудих и национално погубних мера „наших“ државних власти, на какве би се и окупатор тешко одлучио.
drug Viktor [neregistrovani] (06. 02. 2012, 22:31:13)
Novosadjaninu i Lazi...
Mozda jesam u zabludi, mozda nisam pitanje je sad... Jedno ste pogodili, tacno je da poticem iz komunisticke porodice, ali to ne znaci da sam zadojen i da nemam svoj stav... Svestan sam gresaka tog sistema, ali ni ovaj kapitalizam u kome gospodin Novosadjanin lepo zivi nije savrsen, jer je cista pljacka naroda, to je valjda svakom jasno... Zao mi je svih zrtava, bilo kog sistema, ali da je bilo i krivih bilo je... Zanima me samo postovani gospodine Miloslave Samardzicu, ovaj put necu pogresiti vase cenjeno ime, jer ste prilicno burno reagovali kada sam nenamerno pogresno napisao vase ime u jednom komentaru na blogu vaseg kolege... Jedno me interesuje samo, koliko ce ova saga o zrtvama komunista jos imati delova??? Ovo je 10. deo, ako se ovako nastavi ocekuje nas spanska serija od nekih 150-200 nastavaka... Nije li malo previse gospodine Samardzicu???
pošalji odgovorLune [neregistrovani] (07. 02. 2012, 11:25:39)
hm,hmm.. Ajmo cika Pero..
Под чачанским крајем подразумева се област бивших срезова: Јеличког, Трнавског, Драгачевског и Таковског. Данас је то подручје општина Чачак, Горњи Милановац и Лучани. На том подручју 1931. године живело је 129.718, а 1945. 160.807 становника.[1]
pošalji odgovorНа овом подручју деловао је НОП одред "Др Драгиша Мишовић", који је основан јула 1941. У првој половини августа овај одред бројно је нарастао на 400 људи, а почетком новембра на 3.500. Након пада слободне територије крајем новембра 1941, 198 бораца Одреда повукло се са јединицама НОВЈ у Санџак. Они су касније постали борци Друге пролетерске бригаде. За главнину Одреда важила је директива повратка на властити терен. Међутим, услед интензивног терора одред се није могао одржати, па се велика већина бораца вратила кућама. Драгачевски батаљон донео је одлуку о привременом распуштању.
Упркос напуштању борбе и повратку цивилном животу, бивши борци, чланови породица и сви који су одржавали контакте са њима, били су изложени интензивном терору Немаца, недићеваца, љотићеваца и четника. Од укупно 2.555 жртава фашистичког терора у чачанском крају, већину представљају бивши борци Чачанског НОП одреда.
Токо септембра активирале су се и бројно нарасле бројне групе четника повезаних са покретом Драже Михаиловића. Током дефанзиве Немаца, ове снаге већином су сарађивале са Чачанским НОП одредом, нарочито у нападима на Краљево.
Од почетка новембра, након избијања сукоба, ове снаге искључиво су се посветиле борби против НОП-а и терору против његових припадника и симпатизера. Знатан део (Јелички одред наредника Милоја Мојсиловића и Љубићки одред поручника Предрага Раковића[2]) Одреди који нису формално легализовани (одреди Милутина Јанковића и Звонка Вучковића) такође су успоставили неформалне контакте са недићевским снагама и учествовали у терору над припадницима и симпатизерима НОП-а.
Крајем 1942. Немци су укинули званичне четничке одреде. Након тога сви четнички одреди постали су формално илегални, и имали су неколико инцидената са Немцима и Бугарима. Међутим, контакти четничких руководилаца са Немцима и обазрива сарадња против НОП-а као заједничког непријатеља наставила се и даље[3].
Чачански НОП одред обновљен је у минијатури тек фебруара 1943. Међутим, већ након две недеље он је у селу Остра разбијен од стране четника, а 14 од 25 бораца је ликвидирано. Остаци одреда и позадински радници крили су се у таковском крају до августа 1943, кад се група од 19 бораца поново пребацила у трнавски крај. На јесен 1943. ови борци ушли су у састав Прве шумадијске бригаде, која је пребашена у Санџак.
Четничке снаге остале су на том терену до краја октобра 1944, кад су се заједно са Немцима пребациле у источну Босну. Терор против припадника и симпатизера НОП-а и чланова породица настављен је током целог тог периода.
Милослав Самарџић [neregistrovani] (07. 02. 2012, 17:37:59)
ПРЕВИШЕ
Ovo je 10. deo, ako se ovako nastavi ocekuje nas spanska serija od nekih 150-200 nastavaka... Nije li malo previse gospodine Samardzicu???
pošalji odgovorНаравно да је превише, превише су побили.
С друге стране, премало је закона по овом питању. Заправо - нимало. Што је такође кривично дело (опструкција правде).
Lune [neregistrovani] (07. 02. 2012, 18:05:35)
hm,hmm..
Колико је генерал Михаиловић био одлучан у свом ставу доказује и чињеница да су први курс и школа за командосе организовани још децембра 1944. што значи само нешто мање од 2 месеца по поласку из Србије. Школа за командосе организована је у Средњем, поред Сарајева и њоме је руководио пуковник Драгослав Павловић, дотадашњи заменик и помоћник генерала Михаиловића, иначе један од старијих и првих официра Равногорског покрета. По заузимању Модриче 15. јануара 1945. школа је пресељена у тај град. Прва група од 32 командоса под командом мајора Александра-Саше Михајловића, београдског илегалца, кренула је пут Србије већ 5. фебруара 1945. Један део групе, иначе припадници Церског корпуса, остао је на Церу, док се други са мајором Михајловићем пробио до Београда где је убрзо откривен. Већина је похапшена и ликвидирана, а сам мајор Михајловић убијен је на београдском аеродрому 30. априла 1945. Једини командос из прве групе које је успео да емигрира био је Илија Стевановић, који је касније живео у Чикагу.
pošalji odgovorУ следећим групама командоса које у прелазиле у Србију били су и потпуковник Весић и капетан Бора Манић, који је касније успео да побегне из лесковачког затвора искочивши из пољског клозета. На име мајора Бранка Гашпаревића сам наилазио, али нажалост не знам у којим изворима. Важно је да је он био један од командоса. Грешком га у серији Повратак отписаних комунисти стављају још августа 1944. као илегалца у Београду који ради за Немце и Недићеве власти кољући Београђане. Једино ми је познато из извора Војислава Давидовића да је мајор Гашпаревић ухапшен од ОЗН-е онако како су после конструисали хапшење генерала Михаиловића, преко радио-станице. Овом приликом важно је напоменути и још нека имена командоса као: свештеник Милош Јефтић (командант Подрињског округа), капетан Никола Сокић (ком. Мачванске бригаде Церског корпуса), мајор Божа Ивановић (ком. Првог београдског корпуса), Душан Мићић (из Церског корпуса)...
Скоро сви командоси су ликвидирани од стране нових комунистичких власти, али су иначе представљали највећи проблем истима. Припремани за преживљавање и у најтежим околностима, припремани за диверзије и брзе препаде нису могли бити ликвидирани од локалних власти већ од посебно обучених Ознаша и Кнојеваца.
Организовање и слање командоса у Србију приликом суђења у Београду 1946. стављено је на терет генералу Михаиловићу. Пошто то није могао бити злочин комунисти су постављали оваква питања Михаиловићу:
Председник: Јесу ли командоси имали задатак да режу главе одборницима народних одбора Михаиловић: Тај задатак није никада од мене дат. Они су имали да врше духовну припрему народа
Четничка Диаспора [neregistrovani] (07. 02. 2012, 19:16:47)
За Сви Поштованих!
hm,hmm.. i ja sam umoran od zalosti za Drazom
pošalji odgovorПа Поштованих Православних Срби су уморних више од ЛУНЕ.
Мислим да је искрено време да лик ЛУНЕ види светло дана!
Lune [neregistrovani] (07. 02. 2012, 20:24:53)
hm,hmm....
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/36/Nh_milovanovic_lune.jpg
pošalji odgovorViktor [neregistrovani] (07. 02. 2012, 20:41:10)
Gospodi iz dijaspore...
Pa gospodo cetnici iz dijaspore, vidim da vam gramatika i pravopis nisu bas jaca strana... Kaze se za sve postovane, a ne za svih postovane, jeste li vi culi za padeze? U srpskom jeziku ih ima 7... Sramota je da tako veliki Srbi ne znaju sopstveni jezik... Pod hitno u neku vecernju skolu na ucenje maternjeg jezika...
pošalji odgovorЧетничка Диаспора [neregistrovani] (08. 02. 2012, 02:41:46)
Синови Ужице
Без обзира на мојој неписмености ви још имате школе што су се звале Миодраг Милавановић ЛУНЕ.
pošalji odgovorУместо
Милан Мијатовић
Љубомир Стојановић
Симеон Роксандрић
Милутин Ускоковић
Милош Перовић
Ви имате једног ЛУНЕ...даље грамитике није потребна!