Jedan od njih je i Sreja 015 koji je komentarišući tekst o Čedi uočio i jednu ''bombu od rečenice'' koja traži poseban tekst''!!

 Obzirom da nisam stručnjak za eksploziv ja ću vam umesto bombe, kao što sam u naslovu i naznačio, ponuditi samo ''bombu''. Mada, ne znam šta bi se danas posle svega što nam se desilo prethodnih godina moglo nazvati bombom, medijskom naravno. Čak i kada bi neko naprasno otkrio i objavio fantastičnu vest da je Legija recimo vanbračni sin Vojislava Koštunice, ne verujem da bi to moglo da zadrži pažnju javnosti duže od tri dana. A pošto ja takve ''vesti i informacije'' nemam, oni koji su željni novih saznanja i otkrića neka ih potraže u naučnim časopisima. Osim toga Blog je blog, a ne Desk i na njemu se ne proizvode i saopštavaju vesti, nego komentarišu! Iznose  se stavovi, otvaraju polemike...

    Zato, idemo dalje. Verovali ili ne, prvi čovek koga sam u životu pratio bio je Vojislav Šešelj. Službeno naravno, jer sam kao i svi oni koji su se u to vreme zapošljavali u DB-u prve dane i mesece svog udbovanja, proveo u pratećem odelenju. A slučaj je hteo da prvog dana mog terena ''objekat'' praćenja bude baš Šešelj. Ali to nije bio moj prvi susret sa njim. Iako sam bio komunjara nisam baš bio neki ''vernik''. Daleko od toga da sam bio ''otpadnik'' ali bih se u svakom slučaju mogao nazvati ''grešnikom''. Jer sam bio radoznao i nezavistan. Tako sam, sedeći na fosnama koje su stavljene preko praznih pivskih gajbi, u spaljenom SKC-u gledao mnoge zabranjene pozorišne predstave, poput ''Karamazovih'', ''Golubnjače'' i ''Šovinističke farse'' i čitao zabranjene knjige, ''Stvarno i moguće'' Dobrice Ćosića, ''Vunena vremena'' Gojka Đoga  i naravno Šešeljevu ''Hajku na jeretika'' koja mi se veoma dopala kao svojevrsna paradigma obračuna totalitarnog komunističkog režima sa neposlušnim pojedincem. Zato sam, bez obzira što me je vojvoda sredinom 2001.god. optužio da sam ubio svog kolegu Gavrilovića, na neki način emotivno vezan za njega, jer je imao hrabrosti da se tom režimu suprotstavi, pa ću u priči koja sledi, prema njemu biti nežan i blag. Neću mu suditi, jer to čine drugi, već ću vas po običaju malo informisati , malo provocirati, malo zabaviti i na kraju krajeva otvoriti još jednu polemiku.

    Pa, krenimo redom. Svojevremeno se moj prijatelj i zamenik Zoran Mijatović u svojoj knjizi ''Sačekuša za Srbiju'' između ostalog pozabavio i drugom vojvodom, prenevši pisanje jednog drugog autora jedne druge knjige u kojoj je ovaj objavio, da je drug vojvoda bio saradnik DB-a BiH pod pseudonimom ''Magistar''. Što je Mijatoviću poslužilo kao šlagvort da ispriča i drugi deo priče o vojvodi kao saradniku DB Srbije. O tome kako je, kao načelnik beogradskog centra DB početkom devedesetih, došao do saznanja da vojvoda rovari po vojsci, pokušavajući da u njoj formira neko svoje patriotsko radikalsko krilo, i kako je proveravajući te informacije ne samo saznao da se neki materijali i saznanja službe državne bezbednosti pojavljuju u pojedinim medijima, već i da tamo stižu zahvaljujući kontaktima druga vojvode, sa operativcima te iste službe. Odnosno, kako je ''jureći lisicu isterao medveda''. Kako je saznao da je vojvoda postao saradnik i srpskog DB-a? Koga su po nalogu Jovice Stanišića kontaktirala i posećivala dva operativca beogradskog centra DB-a i donosila mu pomenute službene materijale?

    Tako se raspršila fama o vojvodi i njegovom famoznom saradniku u DB-u zvanom ''Laufer'' koji mu sve javlja i zahvaljujući kome on sve zna. Niti je dakle drug vojvoda bio strašan obaveštajac, koji je imao izvore svuda pa čak i u DB-u, niti je on te imformacije nabaljao tajno.Naprotiv, dobijao ih je od te službe, zato što je bio njen saradnik. Da bi njima mahao i kompromitovao ostale opozicione lidere i sve one koji nisu bili po volji bračnog para Milošević-Marković. A što je u svemu tome i vojvoda politički profitirao to ide njemu u zaslugu!!

    Iako tada još nije postojao sadašnji Zakon o informisanju, drug vojvoda je Zorana Mijatovića, zbog svega izrečenog i napisanog, tužio na osnovu Krivičnog zakona i to za klevetu. A pošto smo to isto učili i mi protiv njega, kada nas je optužio da smo organizovali ubistvo Momira Gavrilovića, i ovim putem smo postali ''intimni'' jer smo jedni protiv drugih čak i krivične prijave podnosili. No i pored činjenice, da je zahvaljujući nereformisanom pravosuđu ovaj sudski predmet dobio sudija koji je bio ortodoksni radikal koji je na Mijatovića krenuo ''đonom'' zloupotrebljavajući svoju funkciju i demonstrirajući neku fiktivnu moć, Mijatović se nije dao zaplašiti pa je na kraju ''pobedio''. Tako što je čuveni lakrdijaš i baljezgar shvatio, da mu se ovom prilikom lakrdijašenje i baljezganje neće isplatiti, pa je povukao tužbu. A da li je time posredno ili direktno priznao i da je sve ono što je Mijatović pre toga rekao istina, zaključite sami!!

    E to je bilo lako, jer smo u ovom delu priče baratali činjenicama kojima ni zakon o informisanju ne može ništa. Postoji crno na belo tužba za klevetu, u kojoj je navedeno kako je Mijatović ''oklevetao'' vojvodu, i crno na belo kako je vojvoda odustao od tužbe. Ali u delu koji sledi, moraćemo da se poslužimo inteligencijom, ne zato što strepimo da se nađemo na udaru ovog zakona, već zato što je obaveza svakog inteligentnog čoveka pogotovo onoga koji se bavi javnom delatnošću ili medijima, da se sa pomenutim zakonom i onima koji su ga doneli sprda. A kada se sprdate i to inteligentno to izgleda otprilike ovako. Pošto ja nikada nisam bio načelnik DB-a nikada nisam pročitao belešku u kojoj je pisalo...Dakle pre donošenje novog zakona mogao sam da napišem -Tokom 2001.god. u vreme kada sam bio načelnik DB-a dobio sam i belešku... ali ne i danas. Čak ni varijanta-Tokom 2001.god. kada sam bio načelnik DB-a nikada nisam dobio belešku, nije dovoljno dobra za novi zakon, već je kao što sam već napisao najbolje sa ''punom materjalnom i krivičnom odgovornošću'' početi sa -Ja nikada nisam bio...

    Elem, da se vratimo toj famoznoj belešci koju nikada nisam dobio, jer nikada nisam bio načelnik i u kojoj shodno svemu tome nikada nije pisalo da je Danica Drašković kako je tvrdio jedan kriminalac, koji je to čuo od nekog drugog kriminalca, htela da naruči ubistvo svog kuma-druga vojvode. Navodno, zato što je on preko svojih veza u DB-u i onih u Surčinu,( koji su sa ovima prvima počinjali da bivaju u sve većoj ljubavi), bio upoznat sa onim što se sprema na Ibarskoj magistrali. U toj nepostojećoj belešci nije pisalo da joj je za tu malu uslugu tražena kompenzacija od 600.000 maraka??!! Pa je drugarica kuma odustala, smatrajući da niko, pa ni drug kum ne vredi toliko!!  Ne znam da li je dosta ove zajebancije i da li smo sada čisti pred zakonom ali ću malo smanjiti doživljaj. Pošto je drugarica kuma procenila da ni drug kum ne vredi toliko, do zaključenja posla nije ni došlo pa je vojvoda danas živ i zdrav u Hagu . Zato ja shodno svemu napred navedenom nisam tu belešku prosledio u arhivu, kao tipičan primer neozbiljnog i neprofesionalnog operativnog rada. I nisam rekao autorima beleške, da bi ona bila neupotrebljiva sa policijskog i krivičnopravnog aspekta, čak i da je kriminalac sa kojim se ne znam kojim povodom razgovaralo, tvrdio da je drugarica kuma njemu lično nudila pare za ubistvo druga kuma, a ne da je to čuo od nekog drugog, i da više ne pišu takve gluposti!

    Ali kako u svakoj šali ima i malo šale, tako u svakoj gluposti možda ima i malo gluposti, ali i nečeg drugog. Veze druga vojvode sa drugovima izvođačima drugih radova, kako bi to rekao gospodin Miloš Vasić, koji su baš kao i on živeli na istoj opštini, pa su mu tako bili bliski. Veze koja doduše nije sudski utvrđena kao njegova veza sa DB-om, pa se shodno tome prema njoj moramo i odnositi. Jer nikada niko u javnosti nije pominjao da je drug Duća voleo šaha i igrao ga sa onima koji su ga takođe voleli i bili njegovi sugrađani i komšije da ne kažem Zemunci. Niti da je voleo da se sa svojim protivnicima, šahovskim u ovom slučaju, slika. Niti sam ja tvrdio, niti tvrdim, da je na jednoj takvoj slici koju ja nikada nisam video, niti je posedujem, jer kao što rekoh ne postoji, sa drugom Dućom i drug vojvoda!!

    I pošto se sve to nije desilo i nije istina, i pošto drug vojvoda nije bio duušnik DB-a i nije vrlo inteligentno iskoristio tu poziciju, za sopstveni marketing predstavljajući se kao lucidan i dobro informisan političar, zahvaljujući činjenici, da se oni koji su se sa njim službeno viđali ne mogu pohvaliti prevelikom pameću, kao ni oni koji su sa njim kombinovali, pošto Danica nije bila vojvodina kuma, i nije saznala za njegove veze sa Zemuncima i njegovu navodnu informativnu upućenost u pripremu,  kako se kasnije ispostavilo samo pokušaja kumovog ubistva, ostaje potpuno nejasno i zašto je vojvoda početkom 2003. zbrisao u Hag, najavljujući ne vruću sindikalnu jesen, već vruće i krvavo srpsko proleće!!

    Eto zašto je u Srbiji sve komplikovano. Ne samo zbog tog novog zakona već i inače. A pošto ja nisam napisao ovaj tekst, on i ne postoji, pa vas molim da i vi negirate da ste ga bilo kada i bilo gde pročitali, ukoliko neki istražni organi zakucaju na vaša vrata. I za svaki slučaj na kraju -''ŽIVEO NOVI ZAKON O INFORMISANJU''!!