Autor ovog posta je Nikola Tasić.

Eto mene posle letnje pauze, i umesto da ispoštujem šta sam obećao u naslovu, ja ću naravno opet da se okomim na banke. Tačnije, ovoga puta je fokus na srpskom „finansijskom kremu“, koji čine sadašnje rukovodstvo Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija, kao i prethodne postave ovih institucija koje i dalje upravljaju srpskom finansijskom scenom u ime građana. Odmah na početku da napomenem da mi njih plaćamo da zastupaju naše interese. Pretpostavljam da ih zakon ili zakletva obavezuju da zastupaju interese građana, a ako grešim, računaću na njihov obraz.

Stekao sam utisak da među „ostalima“ preovlađuje ubeđenje da „finansijski krem“ i „ekonomisti“ samo vršljaju sa milionima evra, milijardama dinara... uglavnom, samo neki keš. Iako je realnost drugačija – ekonomisti koriste novac, baš kao i svi ostali, samo da olakšaju prikaz neke relativne veličine.

Međutim, smatram da je veliki problem neupućenost birača u to šta stoji iza tih milijardi. U slučaju javnih finansija, biću slobodan da kažem da su „ostali“, ali i velika većina ekonomista, ostali zaslepljeni milijardama, a da se o efikasnosti i jednakosti malo priča. Mene kao nekoga ko se bavi javnim finansijama interesuje uglavnom efikasnost i jednakost, i njih tražim iza svake pare. Interesuje me kako oporezivanje i javna potrošnja utiču na proizvodnju i na preraspodelu određenog dobra ili usluge.

Jednakost i efikasnost u Srbiji

Pogledajmo, na primer, porez na dodatu vrednost (PDV) čije stope u Srbiji iznose od 0 do 28%. Za većinu dobara i usluga stopa PDV iznosi 18%. Međutim, PDV na telekomunikacione usluge iznosi 18 (fiksna telefonija, ADSL internet, kablovski internet, itd.) ili 28% (mobilna telefonija i 3G internet), porez na prehrambene proizvode iznosi 8 ili 18% (u zavisnosti od vrste proizvoda i mesta prodaje), a na finansijske usluge 0%. Iako u naslovu obećavam veliki novac, pokušaću da milijarde ne pominjem do samog kraja.

U duhu kritike levičarskih vlasti i navika koje su nam nametnuli vodeći Srbiju, hajde da sagledamo ono za šta se levičarska vlast bori – jednakost. Ukoliko ručam u kafani, plaćam državi 18%, a ukoliko istu tu hranu kupim u prodavnici i skuvam kod kuće, plaćam državi 8%. Dakle, luksuz se oporezuje po višoj stopi, i može se reći da je jednakost zadovoljena.

Međutim, hajde da pogledamo efekte na efikasnost novog poreza na mobilne telefone, koji upliće državu u posao sa prethodnih 18 na 28%. Ovo je najviša direktna poreska stopa na potrošnju u Srbiji, pa joj treba posvetiti više pažnje. Iako se može smatrati luksuzom jer su usluge delimično na samom tehnološkom frontieru, poput 3G interneta, mobilna telefonija je i osnovna potreba. Na primer, da bi u Beogradu uplatili parking, primorani ste da koristite mobilni (ukinute su pretplatne karte na trafikama i automatima). Dakle, mobilna telefonija je u isto vreme i luksuz i osnovna potreba.

Dublji problem je u tome što je mobilna telekomunikacija u Srbiji danas luksuz. U najsiromašnijim zemljama sveta (Indija, Pakistan, Bangladeš, itd.), broj korisnika mobilnih telekomunikacija raste preko 10% svakog tromesečja, a ova tehnologija omogućila je lak pristup informacijama i siromašnim slojevima društva do kojih ni žice nisu stizale. Kako je onda moguće da u Srbiji mobilni telefon bude luksuz? Na tržištu u kom postoje samo tri prodavca (od kojih država u makar 2 ima uticaja na odluke) i više miliona kupaca, ekonomski je ispravno očekivati da prodavci prenesu većinu troškova na kupce. Suludo bi bilo očekivati da se ogromni trošak ulaznice na tržište nije u potpunosti prelio na potrošače. Dakle, država je nametnula veliki trošak ulaska na tržište, što je učinilo mobilnu telefoniju skupom. Iako je država makar delimično uzrokovala visoku cenu mobilne telefonije, država se okreće dodatnom oporezivanju što nastavlja da diže cenu ovih usluga.

Ako sagledamo porez na mobilne telefone, nejasni su efekti na jednakost. Dok preovlađuje ubeđenje da su oporezovani korisnici luksuznih usluga, ja verujem da je država opet najviše povredila siromašne. Daljim oporezivanjem država je učinila ovu uslugu još nepristupačnijom za najsiromašnije slojeve društva. Ovo može imati kobne posledice na izdizanje iz siromaštva, jer su infrastruktura i informacije sve skuplje.

Ne treba govoriti o posledicama na efikasnost. Nakog novog poreza na mobilne telefone, u Srbiji je opet relativno jeftinija zastarela i neefikasna tehnologija. 3G internet koji je i do 7 puta brži od ADSL-a se oporezuje sa dodatnih 10 procentnih poena. Relativno više ljudi će se opredeliti za zastarelu tehnologiju, a Srbija se opet udaljava od tehnološkog frontijera.

Iako su svi gore navedeni primeri marginalni, teorija ukazuje da bi od uvođenja PDV-a trebalo relativno manje da jedemo u kafanama, a da će zbog poreza na luksuz tehnološki napredak biti usporen. Iako ovi primeri mogu delovati marginalno, država se upetljala u milione istih. Kada se svi primeri saberu, efekat je ogroman, a država nastavlja da raste i da pronalazi nove načine da opstane gušeći privredu.

Najbolnija posledica daljeg oporezivanja biće dodatna distorzija relativnih cena. Umesto najavljenih povećanja poreskih stopa, država bi trebalo da razmisli o proširenju poreske baze (osnove). Obe mere imaju isti efekat (povećanje poreskih prihoda), a da bi se relativne cene što manje narušile, teorija i praksa javnih finansija ukazuje da je mnogo praktičnije proširiti poresku bazu. Sledeća sekcija prikazuje jedno hipotetičko proširenje poreske baze, koje bi državi donelo kao i moj poklon – 7.000.000.000 godišnje.

Oporezivanje finansijskog sektora

Javnosti su uglavnom nepoznate posledice velikih brojki, a vidim da „finansijskom kremu“ polazi za rukom da zaduživanje kod Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i poslovnih banaka predstave kao krvav rad. Međutim, ne kažu da je to potpis koji ćemo svi plaćati kroz veće poreze. Iako u naslovu obećavam direktnu podršku budžetu, od mene u moneti ne mogu da očekuju mnogo. Međutim, evo ideje koje mogu da donesu 7.000.000.000 tekućih dinara tokom sledećih 12 meseci.

Prema podacima NBS, prihodi banaka po osnovu naknada i provizija tokom 2008. godine iznosili su 38.954.000.000 dinara. Da je država primenila PDV sa stopom od 18% na tu sumu, budžet Srbije bi bio bogatiji za 7.011.720.000 (oko 86 miliona evra pri prosečnom kursu od 81,47). Možemo da pretpostavimo da će isti prihodi po osnovu naknada biti ostvareni i u 2009. i u 2010. godini (iako će biti manje kredita, marže su povišene i dinar je depresirao povećavajući nominalne iznose indeksiranih kredita). To je sve, eto mog poklona.

Potrebno je samo da država i njen „finansijski krem“ promeni Član 25. koji glasi „PDV se ne plaća u prometu novca i kapitala, i to kod: … 3) kreditnih poslova, uključujući posredovanje;“. Koliko god pokušavao da budem ironičan, sarkastičan, itd., u sagledavanju našeg „finansijskog krema“, kad pročitam ovaj tekst shvatam da im ipak pomažem (ovo, naravno, važi samo uz pretpostavku da „finansijski krem“ radi u interesu ljudi koji su ih izabrali, a ne u interesu banaka koje regulišu).

Guverner je već odradio svoj deo posla. Nošen talasom nezadovoljstva koje klijenti banaka imaju prema NBS, Guverner je raznim populističkim odlukama, uredbama, preporukama, itd., zabranio bankama da povećavaju marže. Ove uredbe su napravile dobar teren u kom bi banke snosile troškove oporezivanja finansijskih usluga, makar u kratkom roku (za one koji su upoznati sa ekonomskom pozadinom: banke su primorane da budu „neelastične“, makar dok ne smisle način da prenesu trošak na potrošače).

Ko bi mogao da odoli mom planu? Koja bi to država odbila poklon u visini od skoro 100 miliona eura, i to još u vreme krize? Bojim se da je to Srbija, odnosno nosioci njene ekonomske politike, tj. srpski „finansijski krem“. To su isti ljudi koji su spremni da nas ubeđuju da je slanje SMS-a (uplata parkinga) luksuz, a da zaduživanje po EURIBOR-u i plasiranje u repo hartije od vrednosti NBS (profitiranje na jakom dinaru) nije luksuz.

U ovoj deceniji, Srbija je već oporezivala finansijske usluge. Početkom 2001, porez na finansijske transakcije iznosio je skoro 10% budžetskih prihoda. Kao što sledeći grafikon ukazuje, učešće ovog poreza u budžetu smanjivalo se do 2004. od kada iznosi 0.

Grafikon 1. Učešće poreza na finansijske transakcije u ukupnom budžetu Republike Srbije (u %). Izvor: Ministarstvo finansija, Narodna banka Srbije i proračuni autora.

Sledeći grafikon ukazuje da je pomenuti porez, u godinama kada se primenjivao, bio relativno stabilan u poređenju sa stanjem i prirastom kredita (pomenute veličine uključuju i prekogranične kredite, jer banke i na njih naplaćuju provizije). Primećujemo slične promene (sredinom 2002).

Grafikon 2. Odnos poreza na finansijske transakcije i stanja i prirasta kredita (izvedeni indeksi). Opis i napomena. Izvor: Ministarstvo finansija, Narodna banka Srbije i proračuni autora.

Iz pomenutih kretanja izveo bih dva scenarija. Prvo, šta bi bilo da je poreska politika ostala tamo gde je bila do 2002. godine. Drugo, šta bi bilo da se smanjivanje poreza zaustavilo u 2003. godini. Sledeći grafikon predstavlja ova dva scenarijao, kao i ostvareni nivo poreskih prihoda.

Grafikon 3. Šta bi bilo kad bi bilo - mesečni prihodi (u milionima dinara). Opis i napomena. Izvor: proračuni autora na osnovu podataka Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije.

Za 5 punih godina od kako je porez ukinut, država se odrekla velikih poreskih prihoda u korist banaka. Da država nije menjala poresku politiku od promena 2003. godine, država bi ostvarila 45 milijardi dinara dodatnih poreskih prihoda. Da država nije menjala politiku iz 2002. godine, dodatni prihodi bi iznosili oko 152 milijarde dinara od 2004. do 2008. godine.

Coca-Cola je sebi uspela da obezbedi čuveni Headquarters Tax Credit, koji pruža velike olakšice kompanijama čija su sedišta u Džordžiji. Niko od političara nije krio sreću da podrži ovaj zakon, jer su i američkim političarima (naročito lokalnim) prioritet i dobri odnosi sa velikim kompanijama (i poslodavcima njihovog biračkog tela). Ova poreska olakšica je makar delimično uzrok tome što je Atlanta treći najveći domaćin Fortune 500 kompanijama (odmah iza Njujorka i Hjustona). U Atlanti su danas sedišta Delta Airlines (koja je i najveći poslodavac u gradu), AirTran, CNN, Earthlink, SunTrust bank, itd., da napomenem tek neke kojih se sećam. Danas se ova olakšica reklamira u brošurama (link ka jednom promo materijalu),  a i ostale države počinju da pružaju slične olakšice.

Ostaje samo da saznamo zašto banke u Srbiji dobijaju tretman kao Coca-Cola u Atlanti?

Pre nego što sam kliknuo dugme „objavi“ i pustio ovaj tekst da zaživi, pozvao sam prijatelja bankara, da od nekoga ko je upućeniji u stvari saznam da li banke zaista nikako ne upadaju pod PDV. Iako sve upućuje u to da je finansijski sektor izvan PDV-a, prijatelja sam sumnjičavo pitao: je li, banka plaća neki PDV, jel da? Na to mi je odgovorio „ma kakvi“, nasmejao se i nastavio „pa što bi mi plaćali porez na dodatu vrednost kad mi ni ne stvaramo dodatu vrednost?“