Vazne su sve tri vrste nesvesnih slojeva i procesa u psihološkoj gradji i funkcionisanju svakog coveka. Dakle-i pojedinacno i familijarno i kolektivno nesvesno. Porodicno (ili familijarno) nesvesno je narocito vazno za ono sto svakoga od nas interesuje i tisti, a to je pitanje-naše sudbine.

Knjiga autora koji je uveo ovaj pojam u psihologiju, Leopolda Zondija, se tako i zove-Analiza ljudske sudbine. Ne analiza ličnosti, mehanizama odbrane, motivacije...već nase licne sudbine. Iz te "zone", iz familijarnog nesvesnog, iz onoga sto se dogadjalo i dogadja u nasim porodicama i nasim precima dolaze vazna i prokletstva i blagoslovi za nas i nas zivot. Ako razumemo da familijarno nesvesno utiče, na primer, na to kakve ćemo muskarce ili zene da odabiramo da volimo, kako ćemo i koga birati za bracnog partnera, da li cemo se uopste udavati i ženiti, hocemo li imati dece i koliko, da li ćemo se razvoditi...kada pogledamo koje su to oblasti u kojima familijarno nesvesno ispoljava svoj uticaj na nas i nas zivot, uočavamo da su to upravo ona pitanja koja se tiču nase licne srece i nesreče u zivotu, nase sudbine.

Teorijski je sve to već dugo, dakle, bilo poznato. Ali načini njihovog terapijskog istrazivanja i uticaja na njih kod konkretnih ljudi i njihovih problema, u psihoterapiji do skoro nije bilo na takvom nivou da bi ova saznanja bila zaista  i operativna. Tek dodavanjem modifikovanih elemenata iz tehnike "Poretka ljubavi" za mene kao psihoterapeuta je postalo moguće da se u terapiji spuštamo do onih nesvesnih slojeva u konkretnom coveku (ili porodici) u kojima su se formirali koreni sadašnjih problema koji su često, u stvari, visegeneracijski "prosledjeni". Time sam ostvarila i poboljsanje u praktičnom aspektu svoga strucnog rada u smislu posedovanja aparature koja omogućuje da se koren problema ne samo pronadje i istrazi već i "popravi".

Kombinacijom svih psihoterapijskih tehnika i koncepcija koje sam već ranije koristila sa elementima Poretka ljubavi otvorilo se mnogo novih mogucnosti za kvalitetnije istrazivanje necega sto sam prethodno mogla uglavnom teorijski da analiziram sa pacijentom.  Ne vise samo teorijski i na nivou analize već i na onom praktičnom, ovakvo kombinovano korisćenje psihoterapijskih procedura i tehnika mi omogućava da krajnje precizno i tačno dodjem bas do one tačke koja za odredjenu osobu i za odredjeno pitanje pravi bas taj odredjeni, konkretan problem ili tegobu.

Ta tačka nikada nije ista za dve različite osobe, cak i kada obe dodju za istom dijagnozom ili zbog istog problema.

(...nastaviće se...)

(iz knjige Marte Mratinković "Poredak ljubavi u psihoterapiji")