„Prijatelji" i „saradnici"

2010-03-19 15:46:50.0 Mihailo Medenica

Prateći novinske napise i televizijske ispovesti u kojima se o 12. martu oglase oni koji bi da kažu poneku o Zoranu Đinđiću, stiče se utisak da je pokojni premijer imao najmanje 268 „najbližih saradnika" i negde između 300 i 2.600 „najboljih prijatelja"

Rođen na vreme da položim pionirsku i omladinsku zakletvu, pa čak i da učestvujem na poslednjoj radnoj akciji (levo smetalo i nosač piva brigadirima koji su drugaricama udarnicama, uglavnom, demonstrirali samoupravljanje u praksi...).

U igrama patrizana i Nemaca uvek bio na pravoj strani, odbijajući da poginem čak i kada je razredni starešina, po pritužbi „okupatora", insistirao na tome, ne bi li se sa velikog odmora vratili u učionicu.

Nešto kasnije, utučen zbog raspada socijalističke domovine naroda i narodnosti, odlučio sam da sa potonjim kumom bojkotujem većinu časova u srednjoj školi i fakultativno se obrazujem u obližnjem bircuzu, shvativši da u „vinjaku 5" ima više istine nego u celokupnom školskom gradivu...

Začudo, roditelji nisu pokazali previše razumevanja za moj filozofski polet, što je rezultiralo povratkom u klupu i evidenciju prisutnih đaka, ali ne i prekidom prijateljstva sa „Rubinovim" malim, što će se dogoditi tek deceniju i kusur kasnije, pod pritiskom jedne žene (a, zbog čega bi inače puklo prijateljstvo ako ne zbog žene)!

Pošto sam svečano ispraćen iz nekada ugledne gimnazije ( kažu da su profesori plakali- od žalosti, pretpostavljam), odazvao sam se na poziv otadžbine da pojačam njenu odbranbenu moć i upoznam prirodne lepote Prokletija, šćućuren uz haubicu na prosečnih minus 27...

Iz tog peroda datiraju i ovi švalerski brčići koje sam, shodno uverenje svakog vojnika da baš njemu najlepše stoje, odlučio da pustim i uozbiljim se, nakon što je komadant kasarne pred svima pročitao naredbu da se, iako polućorav, nagrađujem sa sedam dana odsustva kao najbolji nišandžija, bez obzira što smo nekom mučeniku pomlatili stado ovaca tokom bojevog gađanja na Pešteru?!

Mada vanredno unapređen u čin razvodnika, odlučio sam da ipak batalim vojnu karijeru i posvetim se nauci, upisavši se po povratku iz askare na Filološki fakultet, smer 08- opšta književnost sa teorijom kjniževnosti.

Iako iskreno poštujem Geteov rad i njegovu fasciniranost našom epikom, arhiviram indeks razočaran spoznajom da u nastavnom planu i programu nema ni pomena od analize i proučavanja opusa Baje malog Knindže, koji je u to vreme bio daleko popularniji i prihvatljiviji od pomenutog Faustovog oca...

U međuvremenu smerno izlazim na izbore, uporno glasajući za ove koje danas ne možeš ni dimom da isteraš iz kabineta...'bem se u ćelavu glavu!!!

U novinarstvo ulazim kao i u brak- bez previše razmišljanja, vremenom shvatajući da mi nema beganja ni iz jedna od ta dva.

Ozbiljan i odgovoran samo kada su tri stvari u pitanju- moje princeze Jana i Iva, i rata za stambeni kredit...ostalo: „Mož' da bidne, a i ne mora", što narod kaže.

Nešto kose ostavio u „Glasu javnosti", nešto u „Politici", ne bi li kao formirana ličnost, bez dlake na glavi i jeziku (barem se trudim, za ovo drugo) došao u „Press", gde me već, evo, četvrtu godinu trpe, i još plaćaju za to.

Dakle, dragi prijatelji- evo mene, evo vas, evo bloga do...

Daću sve od sebe da nam bude prijatno, ako ne kao Čedi u dupleksu, ono barem kao socijalistima u vlasti...

A, sad- svi na svoje radne zadatke!

Pozdrav do narednog viđenja u virtuelnoj stvarnosti!