Izlaganja obično počnu sa: „Kada smo se Zoran i ja borili za demokratiju", pa se značajno zamisle, valjda pokušavajući da ubede sebe u tu laž, ne bi li posle dubokog uzdaha prevalili: „Ovo danas nije Srbija za kakvu smo izgarali, stradajući kao opozicija pod Miloševićevim režimom, a kasnije, kao vlast - radeći 25 sati dnevno"...

I nije, miševi, na vašu sreću!

Da je drugačije, ne biste vi po novinama palamudili, već biste po sudnicama obrazlagali odakle vam taj „demokratski" imetak u kojem se baškarite kao prasići u kaljuzi, sećajući se slavnih revolucionarnih dana... Kroz dim „kohibe", uglavnom. Nekad vam je i slamka sasvim lepo išla uz karakter...

Da barem ćutite, da vas nema, da zaboravimo da ste postojali, pa i 'ajde, ali...

Malo li nam je muka sa kojima se svakodnevno rvemo, nego morate i vi da izgamižete iz blata i pustite čvornate jezike na ispašu, iznova dokazujući da se od nerada, nepoštenja i nemorala može sasvim komotno živeti. I više nego komotno.

Samo u Srbiji kao zvanična i profitabilna zanimanja postoje „bivši ministar" i „ožalošćeni prijatelj/saradnik"...
Kada ste poslednji put svratili do Aleje na Novom groblju, a da to nije bio 12. mart i da niste čekali na objektive da uhvate tu „iskrenu" suzu, otisak zuba na sveći i predimenzionirano-pokajnički buket najskupljeg cveća?..

Zato, uživajte ćutke u žalosnoj činjenici da vas za ovih života izgleda neće stići reumatična ruka pravde i odjebite u džipovima negde u zabit zaborava, odakle ste ispuzali 5. oktobra uveče, kad se sve uveliko završilo...

Izem ti državu u kojoj ja, čovek koji je u mnogo čemu protivurečio politici Zorana Đinđića, treba da ga branim od „najbližih saradnika" i „najboljih prijatelja"!!!

Neprijatelji mu nisu ni trebali...

Izašla gospoda malo na svež vazduh, čaj sa rumom i jagnjetinu ispod sača, ne bi li posle iscrpnih višednevnih analiza zaključili: „Kriza će još potrajati!"

Zašto se, drugovi privrednici, ekonomisti i vajni predstavnici vlasti, ne sastanete u Leskovcu, Trgovištu, Pirotu, Majdanpeku... pa tamo mozgate o gorućim ekonomskim temama?!

Ima i tamo odlične jagnjetine... Doduše, ne i toliko snega da uživate u zimskim radostima, a i narod nije toliko blagoglagoljiv kao na Kopu, ali i to je Srbija o čijoj budućnosti raspravljate... Ne trebaju vam nikakvi grafikoni, dovoljan je samo pogled kroz prozor...

Predlažem da se dogodine (daće bog da kriza potraje, da vam ne izjalovi planove...) okupite na Haitiju - odande će vam problemi Srbije izgledati ništavni, a možete usput tom nesrećnom narodu da ostavite Dinkića i Cvetkovića kao deo humanitarne pomoći koju im šalje Republika Srbija.

Čisto da shvate kako i od zemljotresa ima većih katastrofa...

No, lako je meni da pametujem iz zavetrine kivne niže klase - treba biti na Kopaoniku i uhvatiti se u koštac sa problemima na toj nadmorskoj visini, gde zbog razređenog vazduha tromi mozgovi još sporije rade...

Ma, samo nek se oni nama zdravi, rumeni i sveži vrate - lako ćemo za krizu, neće ona nikud...

U stvari, ne može i da hoće - navalili na nju ovi naši eksperti k'o smrt na babu... Vitlaju je po ski-stazama Kopaonika, pokušavajući drekom i referatima da je poplaše i oteraju daleko odavde...

Samo, ne da se ni ona, žilava stara kučka!

Krije se po restoranima, kafićima i kafanama - nada se da neće zaviriti u svaki, tražeći je...

E, tu se gadno zajebala - nema tog pečenja koje neće prevrnuti prateći joj trag! Nema flaše viskija u koju neće zaviriti...

Ćeraće se, bogme, još!

Ako im sad i utekne, eto strašne osvete: Kopaonik 2011. - lumperija, pardon, imperija uzvraća udarac!

Ubiše! A i ja se primio pa odgovaram, kvareći im jedini uspeh kojem mogu da se raduju- porazu „Partizana". Načekaće se na pobede „Zvezde"...

Trudim se da ne mislim na ono što moram da uradim. Moram, zbog sebe, ali što vladika Rade negde na marginama davno napisa: „Uzeh pero i mastilo, al' mi pisat nije milo"...

Mi, mali, imamo neodoljivu potrebu da se oprostimo od velikih, verovatno želeći tako sebi da damo na značaju. Ono, kao, ne bi Momo Kapor miran otišao na onaj svet dok i ja ne napišem koju o njemu...

Kako god bilo, ovo moram da napapirčim, prvenstveno zbog grada koji je odlaskom Mome Kapora ostao nebranjen, jer više nema obale o koju su se lomili talasi onih koji su od Beograda želeli da naprave periferiju provincije...

Ne mislim na „dođoše". I Moma je bio jedan od njih, i ja sam, već na prazilukoviće (često i rođene Beograđane), kojima spoznaja da grad velikim ne čine njegova površina ili kitnjasta arhitektura- već ljudi, putuje iz dupeta u glavu po tri generacije!

Za takve je Kapor bio „bensedin". Šamarčina od koje im je dugo zvonilo u šupljim glavama...

Jebi ga- ko sad da stane na stražu umesto njega?!

Kad me pitaju „kako sam", uglavnom odgovaram: „Nije loše, mada pamtim i bolje dane"! A, zapravo ih pamtim baš iz njegovih knjiga i priča o nekadašnjem Beogradu, tako da mu dođem najmanje turu zbog prepričanih sećanja koja sam tako živo prihvatio kao svoja.

Nadam se da će hteti da sedne sa mnom za sto kada se sretnemo u bircuzu kod svetog Petra?.. Mi, mali, volimo da pijemo sa velikima...

Zapaliću još jednu cigaretu za njega- u toj sam mu ljubavi ravan.

Malo li je za početak...i kraj slova o Momi Kaporu, bez kojeg, nema sumnje, ne bi spokojan mogao na onaj svet...

Ne znam da li je pravilnije reći: „nisam imao tu sreću da ga upoznam, ili, imao sam tu nesreću da ga ne upoznam", tek, bio sam ubeđen da neće Moma nikud pre Beograda, a da će se Beograd inatiti sa njim još najmanje 1000 godina, ali...

Kao i tolike funjare otićiću do njegovog groba da upalim sveću i cigaretu, i značajno spustim ruku na krst...

Volimo mi mali da nas vide nad grobom velikana- kako bi drugačije dokazali da smo živeli...