28. 02. 2010

URBANA GERILA - Branko Rosić

FEST - od glamura do brenda koji je opstao

Prošlog petka odigrala se ulična epizoda koja se mogla protumačiti i simboličnom. Popularni engleski glumac Rejf Fajns uhvaćen je u paparaco objektivu u trenutku dok je van pešačkog prelaza pretrčavao ulicu u centru Beograda, i to sa flašom piva u ruci

Prekršaj zvezde filmova „Šindlerova lista", „Hari Poter, „Engleski pacijent" i aktuelnog pretendenta na Oskara, filma „The Hurt Locker", odigrao se istovremeno kada je nekoliko kilometara dalje, u Centru „Sava", filmom „Morfijum" započeo 38. FEST. Time nas je slavni glumac podsetio na slavne dane ovog filmskog festivala, kada su slične epizode u kojima su svetske zvezde uhvaćene u neobičnim situacijama bile redovna pojava u srpskoj prestonici.

Sedamdesetih godina, u zlatnoj eri FEST-a, bilo je normalno da se Đina Lolobriđida upusti u opasnu šetnju na visokim štiklama po zaleđenom beogradskom trotoaru, mimoilazeći radne ljude i građane koji se vraćaju s posla iznenađeni susretom sa seksepilnom italijanskom zvezdom. Fajnsova flaša nije ništa prema sceni u kojoj se slavni Robert de Niro tokom jednog FEST-a opuštao u hotelu „Metropol" igrajući kolo. Pamti se i večera Kirka Daglasa u beogradskom Klubu književnika tokom koje se posvađao sa ženom koju je u pola noći izbacio iz kultne beogradske kafane.

To su bili događaji koji su pratili najpoznatiji srpski festival FEST koji nije bio samo rekapitulacija najboljih svetskih filmova, već i nedelja u kojoj je tadašnja Srbija i Jugoslavija bildovala i prikazivala svoj značaj u Evropi i svetu. Prvi FEST održan je između 8. i 16. januara 1971. godine, a otvoren je filmom „Meš„ slavnog američkog režisera Roberta Altmana. Prethodnica festivala bili su kilometarski redovi u kojima su filmofili čekali da kupe karte, a ponekad bi njihova želja bila toliko velika i jaka da su pucala i stakla na biletarnicama beogradskih bioskopa.

Tokom sedamdesetih godina mnoge zvezde su stizale na FEST, a i na beogradske ulice. Tako je Džek Nikolson tumarao Knez Mihailovom, Marčelo Mastrojani je gulio đonove na skadarlijskoj kaldrmi, a Frensis Ford Kopola i Roman Polanski držali su predavanja beogradskim studentima. FEST je bio značajan državni projekat, pa se u njega uključio i sam Tito koji je odlikovao oca vesterna Džona Forda, istaknutog desničara koji je rekao da mu je drago da prima odlikovanje od osvedočenog antifašiste i heroja rata. Čarli Čaplin je, dobivši Orden jugoslovenske zastave sa lentom, izjavio da je „počastvovan i da stoji mirno i salutira".

Ogroman značaj FEST-a bio je posledica entuzijazma i kreativnosti ljudi iz srpskog filma, ali je iznad svega bio stvar politike i blokovske podele sveta. Rušenjem istočnoevropskog socijalizma i FEST je izgubio nekadašnji značaj, pa su se i gosti odmetnuli na bitnije filmske lokacije. Glamurozni festival sa slavnim gostima u Beogradu bio je moguć samo u godinama kada je srpska prestonica bila u interesnoj sferi zapadnih sila. Tako su uz kredite i farmerke, sa Zapada u Beograd mogli da stignu i Kopola i Sofija Loren.

Ovaj rasparčani region s vremena na vreme privuče pažnju sveta. Male i siromašne zemlje osuđene su na ignorisanje od strane velikih sila koje jedino u nesreći i katastrofama mogu da im posvete pažnju, i to iz sažaljenja. Zbog toga je i bosanski režiser Danis Tanović dobio Oskara za film „Ničija zemlja", koji je danas skoro i zaboravljen. Za ratne strahote i patnju stanovništva kao nagrada sledi Oskar ili koncert grupe U2 na sarajevskom „Koševu". Tako se i Beograd danas teško miri s činjenicom da je sve nebitnija geopolitička destinacija, pa danas umesto De Nira i Kopole dobija na poklon japanske zglobne autobuse ili tramvaje iz Bazela. Danas je verovatnoća da Džejms Kameron održi predavanje beogradskim studentima ravna verovatnoći da se likovi iz njegovog „Avatara" pojave na njivi Radašinovog sela Petlovac.

Iako bez velikih zvezda, današnji FEST je i dalje neophodan ovom gradu i zemlji. Ohrabrujuća je činjenica da je ogromna poseta festivalu redovna stvar i da FEST i dalje predstavlja značajnu manifestaciju koju obožavamo. A to što je danas nemoguće da se Knez Mihailovom prošeta Bred Pit ili da predsednik Tadić odlikuje Stivena Spilberga, posledica je svetske politike, a ne filma.