29. 08. 2010

Urbana Gerilla - Branko Rosić

Stadionski turizam: Fudbalski paket aranžmani

Čekajući u redu ispred Realovog stadiona u Madridu da bi se kupila karta za obilazak fudbalskog svetilišta - „Santjago Bernabeu", shvata se koliko su se velike promene izdešavale u poslednjoj deceniji. Ispred blagajne Realovog stadiona broj devojaka je skoro jednak broju muških hodočasnika koji su se iz raznih delova sveta uputili u posetu odajama „kraljevskog kluba" iz Madrida

Mnogi bi pomislili da je ova tako vidljiva ravnopravnost polova ispred stadiona „Santjago Bernabeu" posledica već odavno uspešno odigrane feminističke revolucije i da su se sada žene izjednačile sa muškarcima na lokacijama na kojima i nikada nisu želele da budu - na fudbalskim stadionima. Ali to nema nikakve veze sa ženskom emancipacijom i „pobunom suknji" od pre nekoliko decenija, isto kao i to što su planetarne kulinarske zvezde uglavnom muškarci ne znači da se u običnim porodičnim kuhinjskim teritorijama žene nalaze u povlačenju.

Ulazak devojaka na nekad poslednji muški bastion - fudbalske stadione, nije neželjena nusposledica feminističke revolucije, već je to proizvod globalnog fenomena vezanog za najpopularniji sport. A taj fenomen vezan je za mutaciju svih stvari koje idu uz fudbal. Krenulo se sa brendiranjem kežual navijačkog imidža i lepezom drugih fazona vezanih za modu fudbalskih fanova. Onda je došla na red i fudbalska literatura najviše oličena u navijačkoj bibliji - knjizi „Stadionska groznica" britanskog pisca Nika Hornbija, u kojoj je pored fudbalskog džanka i opsesije predloženo čak i podizanje spomenika zahvalnosti Radomiru Antiću od strane Lutonovih navijača, da bi se na kraju stiglo i do najnovijeg fenomena - stadionskog turizma.

Fudbalski hramovi postali su turističke destinacije koji prete da ugroze klasične muzeje. Ima dana kada Čelzijev stadion „Stamford bridž", iako na repertoaru nije utakmica, overi isti broj posetilaca kao i veliku londonsku katedralu Sent Pol, a dodirnuti rukom izlivene topove ispred Arsenalovog stadiona podjednako je važno kao i pipnuti zidine Tauera. Ovoga leta se u Madridu u podjednakim redovima čeka ispred Realove odaje sa peharima kao ispred Pikasove antiratne slike „Gernika". Gradovi su počeli da se poistovećuju sa fudbalskim klubovima i njihovim stadionima. Ako nemački Gelzenkirhen mnogima ne znači ništa, to nije slučaj sa klubom iz ovog grada Šalkeom 04. Dortmund je najpoznatiji po Borusijinom stadionu „Vestfalen", a u Minhenu možeš propustiti lokanje na Oktoberfestu ili buljenje sa gradskog tornja u veliki BMW-ov logo na vrhu poslovnog carstva, ali nisi bio u tom gradu ako nisi makar na pola sata okrznuo Bajernov stadion.

Iza svega se valja ogroman keš, a fudbalskim zanesenjacima se u stadionskim paket aranžmanima nudi da nekažnjeno počupaju komad trave sa liverpulskog „Enfild rouda", da pritisnu istu slavinu koju za osveženje u svlačionici otvara Serhio Ramos ili da se zavale u udobno tapaciranu klupu Žozea Murinja za tarifu od 15 evra.

Komercijalizacija fudbala i pretvaranje Bekama i Ronalda u pop zvezde, a Murinja u holivudskog šarmera koji je u prošlonedeljnom „El Paisu" uslikan kao Džordž Kluni matrica je na koju žene nisu imune i zbog toga i one pohode stadione.

Pre nekoliko godina objavljeno je da su omiljene beogradske lokacije koje pohode slovenački turisti stadion „Marakana" i Cecina kuća u komšiluku. Ipak, Srbiju je posle trijumfa u Bariju zadesio rat pa je možda i zbog toga propušteno veće „budženje" i „friziranje" „Marakane", pa ona danas izgleda kao i onda kada je građena ciglama koje su kupovali njeni navijači. Umesto kipova slavnih fudbalera, kao u neposrednoj blizini engleskih stadiona, „Marakanu" krasi šut sa gradilišta, odvaljena fasada i nemaštoviti grafiti. Mi smo oduvek bili ozbiljni i patetični i hteli bismo da nas prepoznaju po istoriji i junacima iz deseterca, a ne po nečijim driblinzima, ne shvatajući da se Vidić pojavi godišnje više puta u „Gardijanu" nego što to zadesi bilo kakvu drugu domaću ličnost ili građevinu za čitav vek; dok Španci nemaju problema sa činjenicom da im tapacirana trenerska klupa Žozea Murinja donosi skoro podjednaku količinu evra kao i Pikasova remek-dela protiv fašističkog diktatora Franka.