BEOGRAD 21. 12. 2010

Zoran Šećerov: Bez šećera

Beznadežan slučaj

Ne znam ime ambasadora Portugala u Srbiji. Za ovu priču nije ni bitno. Za mene je lik gospodin. I neko ko veruje da sport može da pomiri zavađene. U to ime je i predložio da Srbija i Hrvatska, za devet godina, zajednički organizuju šampionat Evrope u fudbalu. Samo predložio.

Moguće je i da nas čovek ne poznaje. Da je poverovao da se ne razlikujemo baš toliko od Belgijanaca i Holanđana. Ili Ukrajinaca i Poljaka... Oni su uspeli, ili će uspeti, ono što bismo mi s prvim komšijama mogli da odradimo.

Nekim Hrvatima i Srbima se to nije dopalo. Naglašavam nekim, jer je čini se neuporedivo više onih koji bi da se ovako nešto, uprkos svemu, dogodi. Neuporedivo više, na obe strane, bilo je i onih koji nisu bili za prolivanje krvi pre skoro dve decenije. Ali, rat se dogodio. I onda smo shvatili koliko smo zapravo isti.

Ratovali su i drugi po Evropi. Za granice koje danas više i ne postoje... Mi smo, mislim na Srbiju i Hrvatsku, tragediju krivog srastanja, verujem, za sva vremena ostavili iza sebe. Sada imamo države. Samo svoje državice. U to ime stiglo je i vreme kada bi trebalo da prestanemo da se gušimo u ideaizovanim i kretenskim slikama o sopstvenoj nacionalnoj veličini. Ukoliko, pak, nastavimo, ostaćemo za Evropu, i ceo svet, nešto nalik na beznadežan slučaj. Dakle, zajednička organizacija fudbalskog šampionata Evrope i nije tako loša stvar, pogotovo ako se ima u vidu šta je alternativa.

Koliko bi Srbija, kao država, profitirala? Osim imidža, mnogo više bi zaradila nego što bi na pripremu događaja potrošila. Uz uslov, naravno, da se niko ne ugrađuje. A šta bi, eventualno, srpski fudbal dobio? Pre svega ono što danas nema. Konkretno, pristojne stadione. Bar pet-šest takvih na kojima bi se mogle igrati sve moguće utakmice. Vratila bi se i vera u fudbal kao igru čija je vrednost olako rasprodata. Bar na prostoru Srbije, koja i dalje beleži samo sjajne izvozne rezultate jer se odlazak talentovane dece u velike evropske klubove ne zaustavlja.

Mi te i takve klubove nemamo. Mislim, velike. I nećemo ih skoro imati ukoliko budemo igrali fudbal u svom dvorištu. Neke stvari se moraju menjati, ali je istina i to da je nemoguće promeniti neke stvari u fudbalu a da se pri tom ne menjaju odnosi u društvu. Moguće je, dakle, da onaj gospodin s početka teksta nije slučajno izgovorio reči koje jeste. Indirektno se obratio onima za koje Evropa misli da imaju manjak pameti. U tim varijantama, ta ista Evropa koristi onaj sofisticirani metod s početom rečenicom: „Dozvolite da Vam naredimo". Ne bi bilo loše, bar za srpski fudbal, da Evropa istraje i u ovoj nameri.

ZORAN ŠEĆEROV