02. 10. 2011

URBANA GERILLA... Branko Rosić

„Zaštitnici porodičnih vrednosti" just want to have fun

Pisanje tekstova o nekom događaju koji tek treba da se odigra ima jedan problem, a to je da ne znate kako će se odigrati. Parada ponosa, zakazana je za nedelju i dok pišem ove redove ne znam kako će se i da li će se održati

Šta bi trebalo da napišem? Koga bi trebalo da podržim? Da budem peder, ili pi.ka pa da se izvučem i ne spomenem nikoga i ništa, da zakukam na lupanje po gradu koji je lep i pripada svima nama? Ili da napišem da radim tog dana i da se brinem kako ću se vratiti gajbi ili doći na posao. Tu sam već i peder i pi.ka. Evo šta mi pada na pamet kada razmišljam o Paradi ponosa. Sve više kapiram da će to postati gradska tradicija. Nešto kao trka Oksford-Kembridž. Ne, više će to biti trka s bikovima u španskoj Pamploni.

Svake godine će, baš kao i toj trci bikova, neko trčati za nekim. Ali ako ne želim da ispadnem pi.čka, peder ili ne znam ko još, treba mi makar malo da se odredim. I odrediću se tako što ću u sledećih nekoliko hiljada karaktera ovog teksta napušiti obe strane.

Pa okej, pođimo od LGBT organizacije. Iz istorije znamo da su se preko ovih parada menjalo društvo. Ne mislim samo na prihvatanje seksualne orijentacije. Mislim na to da je Parada ponosa od marša gej organizacija stigla do statusa tehno žurki. I očigledno je da to ovde neće ići. Jasno je da će ovde Parada više ličiti na trku u Pamploni nego na žurku na kojoj peva Kajli Minog, a šeta švedski premijer. To znači da će pevačica Sindi Loper možda podržati i sledeće godine paradu, ali neće na nju doći jer ne želi da joj kamenice razlupaju glavu ili završi u koritu, i nikada joj se više ne pruži prilika da otpeva svoj hit „Girls Just Want To Have Fun".

Jasno je bilo već posle prve parade da ovo nije Švedska. Jasno je i da niko nema prava da kamenicama preobrati nečije afinitete, ali je i jasno da niko nema prava da proglasi ultimativno da su gej likovi apsolutli frendli. Meni se od toga povraća. Istina je da je deo gej ekipe dao legitimitet najgorem trešu i omogućio mu da postane jedini muzički mejnstrim u Srbiji. Deo gej ekipe u funkciji stilista, fotografa, ovih ili onih zapakovao je ostatke turbo folka u jedinu muzičku ponudu Srbije. Ta strahovita mutacija je dostigla metastazu koja je uništila svu preostalu muzičku ponudu. I ja bi ih zbog toga gađao kamenicama, ali ne zato što se krešu u pedu.

A protivnici parade? Zaštitnici porodičnih vrednosti? Pa nije se valjda jedina bitka za odbranu srpske porodice svela na marš protiv marša pedera. Gde su zaštitnici i zabrinuti za sudbinu srpske porodice ostalih 364 dana u godini? Gde su oni kada treba pitati za koju kintu i pod kojim uslovima rade žene kod srpskih privatnika i tajkuna? Kada će se drčni branioci porodice javiti da napiče vlasnike srpskih života koji ne uplaćuju doprinose svojih zaposlenih? Kada će se ovi drčni i hrabri porodični ljudi-mudonje javiti protiv onih koji na konkursima za posao ne primaju potencijalne trudnice i od devojaka koje planiraju da zaposle traže da prihvate klauzulu po kojoj im neće pasti na pamet da ostanu u drugom stanju ako ih prime u radni odnos.

Kada će se zaštitnici porodice upitati za socijalne beneficije, sindikalna prava, i da podignu glas protiv vlasnika samostalnih trgovinskih objekata u kojima žene rade neprijavljene pa čak i za Novu godinu i Prvi maj. Kako će se srpska porodica odbraniti od pitanja ko koga kreše, i to spreda ili otpozadi?

I LGBT organizacije i zaštitnici porodičnih vrednosti nisu učinili nijedan korak da bi Srbija napravila makar milimetar ka normalnosti.

I stalna rasprava o prvoj i drugoj Srbiji trebalo bi da pretrpi korekciju, a to je uzimanje u obzir treće Srbije kojoj se jebe za sve što se događa u ovoj zemlji i za sve njene ključne teme. Već skoro dvadeset i pet godina živimo u uslovima neprestane potrebe da nas mobilišu i izvedu na referendum. Od Slobodana Miloševića i njegovih referendumskih proseravanja o samostalnosti, federaciji.

Dvadeset i pet godina intenzivnog trošenja života koji je okončan pozivom na Jarinje, Evropu, gej paradu, zaštitu porodičnih vrednosti. Prijatelju, i u Engleskoj ima hiljade onih koji bi razbili glavu gejevima, pa i pre neku godinu su u gej ulici u Sohou zavrljačili bombu, ali većinu boli dupe za to i ne zato što ih je neko kresnuo već zato što gledaju tekme ili cirkaju „lager".

A mi? Dvadeset i pet godina referenduma u kojima smo permanentno trebali da odaberemo stranu. Koju stranu?

Branko Rosić