06. 11. 2011

Filipinska juhahaha

Ponekad se prilike u zemlji drugačije vide očima stranca. A mi se uvek naljutimo kad nas neko sa strane klepi po ušima. Navikli smo da te pljuske dolaze od onoga što se popularno i kratko naziva - Zapad

Presvlačili smo se iz režima u režim. Iz socijalizma u kapitalizam, tranziciju, ali redovnih porcija prigovora sa Zapada nikada nije nedostajalo. Pre neki dan, opet nam je po obrazu razvučena pljuska. I ona nije stigla iz Vašingtona, Londona, Pariza... Već sa Filipina.
Pa šta bi sad i oni hteli... ti Filipinci! Ništa naročito, ili možda isuviše. Ne, definitivno, narod Filipina boli uvo za gej paradu. Nemaju prigovora i ne razmišljaju o njoj. Ne gunđaju ni oko Kosova. Jebe im se i da li će naslednicima folksdojčera biti vraćena imovina u Vojvodini. Boli njih dupe, ono filipinsko, za te stvari.
Vlada Filipina donela je odluku kojom zabranjuje slanje svojih radnika u 41 zemlju, a među njima i u Srbiju. Društvo na ovoj listi nam prave Avganistan, Kambodža, Irak, Libija, Severna Koreja... Društvo odabranih... ne baš. Suština ove odluke je u nedovoljnoj zaštiti stranih radnika i zato vlada Filipina lupa rampu na odlazak svojih radnika u Srbiju. Filipinci su najveća izvozna radna snaga.
Dovoljno je da ste boravili nekoliko dana u nekoj evropskoj prestonici pa da se uverite koliko filipinaca rinta u njima. Pre nekoliko meseci sam u jednom hotelu u Kopenhagenu video da osim direktora, recepcionerki i jedne sobarice iz Vojvodine, svi radnici - tačnije radnice - dolaze sa Filipina. Upravo mi je i naša zemljakinja pričala da su oni tihi i dobri radnici koji su s koferima spakovali i svoju tugu. Mnogi od njih su se oženili i udali na severu Evrope, zbog papira, naravno, a bilo je i iz ljubavi, naravno.
Dobro, normalno je da odeš u potrazi za boljim životom na sever Evrope, ali u Srbiju? Koja bi budala još poželela da dođe ovde? U zemlju u kojoj u svim anketama s mladima oni redovno govore da im je najveća želja da odu odavde. Pa čoveče, kako je tek na tim Filipinima? Sigurno grozno, čim toliko pale odande.
U moru bizarnih stvari i pojava koje su u Srbiji normalna stvar, saznalo se i da pojedini bogati Srbi uzimaju za kućnu poslugu upravo ljude iz ove zemlje. Pričalo se da su oni vredni i zahvalni radnici. Pa čak i da nigde ne izlaze i ne troše već štekuju plate za povratak na rodnu grudu - Filipine. Ali bitnije od toga je da je Srbija označena kao zemlja u kojoj se radnička prava i ne zarezuju baš mnogo.
U istom tekstu u kojem je pisano o ovome navedeno je i da su u jednoj američkoj firmi u Srbiji radnici pridošli u Beograd dobijali dodatak za „rad u divljini". Ali ako smo navikli da nam pljuske dolaze sa Zapada, pa i da su uslovi u Srbiji jednaki radu u divljini, ova zabrana Filipina mu dođe bolnija.
I crvenilo od ove šamarčine će proći za tren. Čak su se i oko toga više potresli pojedini sindikalni aktivisti nego sami radnici. U Srbiji radnici odavno znaju da ih niko ne pita ni za šta. Nemaju ni vremena da pročitaju vest da neko tamo zabranjuje svojim ljudima da rade kod nas. A i ono da Amerikanci nazivaju ovdašnje poslovne uslove kao „rad u divljini" ne zanima Srbe koji „rade na crno".
Setimo se kada su mnogi opozicioni prvaci verovali, za vreme izbora devedesetih, da će Slobodana Miloševića dokrajčiti - ne mobilizacije i ratovi, već mizerna plata od nekoliko nemačkih maraka, ali se to nije dogodilo. Baš na tim izborima „vožd" je trijumfovao. Od tada do danas srpskog radnika možeš cediti do maksimuma. I svaki taksista će vam reći da je ova godina gora od prošle, ali se ovde glad uvek gasila Kasandrom, Cecom, Šeherezadom, Kosovom, gej paradom...
Ma boli me, bre, za priče o vladi Filipina, reče srpski radnik koji dirinči na crno. Ako mu ne valja, što je i dolazio! Naš radnik uvek okrivi druge umesto svog gazdu. Sedamdesetih i osamdesetih, u socijalizmu, krivci behu crnogorci koji zauzeše sve po Beogradu. Devedesetih su krivci bili izbeglice - Krajišnici i Bosanci koji tek što su došli u Beograd, kad, eto im radno mesto, a ovog mog Mileta niko da zaposli.
E sad bi nešto da zakeraju i Filipinci. Ako vam ne valja u Srbiji, raus..., reče srpski radnik i zahrka na „Zvezdama Granda". Treba sutra ustati rano. Treba se popeti na građevinu. Ako ja neću, ima ko hoće. Ima taj da pristane i da se na nju penje bez kacige i bez prijave na birou. I sad da ja razmišljam što Filipinac neće ovde da radi. Ma boli me, ima ko hoće... evo ja.

Branko Rosić