11. 12. 2011

URBANA GERILLA... Branko Rosić

Opstanak i crna hronika

Tragedija porodice Ponjiger ne silazi sa naslovnih strana novina i uvodni minuti svih televizijskih informativnih emisija posvećeni su nesrećnoj porodici koja se odlučila na samoubistvo. Srećom, preživeo je njen najmlađi član - trogodišnji Milan Ponjiger. Televizijske kamere bile su smeštene u hodnike bolnice ne bi li na vreme prenosile vesti o stanju nesrećnog dečaka kome tek predstoji jezivo saznanje kako je završio u toj istoj bolnici

Pre dva dana, našao sam se na večeri na kojoj su gosti za stolom prepričavali ovu porodičnu tragediju. Posle nekoliko minuta, jedna od osoba za stolom okrenula se ka meni i započela monolog. Znajući da sam novinar, ovaj tip je pomislio da sam prava adresa za njegovu teoriju. Krenuo je s napadom na novinare optužujući nas i etiketirajući nas kao lešinare. Penio je i mahao rukama izbacujući rečenice o tome da mi, novinari, koristimo tragedije da bi se povećavao tiraž. Da smo sa seks-skandala prešli na uviđaje, masakrirana tela... Da su prikazi tragedija gori od pornografije jer su dostupniji deci nego eksplicitni seksualni sadržaji.

Pričao je i kako su ubistva i samoubistva nekada imala sasvim drugačiju minutažu na televiziji i mesto u dnevnim novinama. Bilo je to u drugoj polovini TV dnevnika ili na „dvocifrenoj" strani „Politike" ili „Novosti". Posebno je apostrofirao novinare-lešinare koji opsedaju porodice nesrećnika tražeći izjave i bildujući već dovoljno veliku tragediju.

Osećao sam da moram da branim profesiju. Da mu kažem da to nije nikakva srpska specijalnost. Samo pogled na internet verzije poznatih britanskih tabloida uveriće svakoga da su porodične nesreće redovno na naslovnim stranama. Udarna mesta „Sana", „Dejli mirora"... donose izveštaje o ubistvima ili samoubistvima. Kriza je i ona nameće novu psihologiju, i to ne samo kod urednika novina. U pitanju je pomeranje pažnje medijskih konzumenata usled iste te krize. Jer džet-set strane su super, ali ima jedan problem. Super je čitati šta rade Anđelina Džoli i Bred Pit. Super je saznati kako Adrijana Lima od svih bira baš Srbina za muža. Ali kada kasni penzija ili plata, ili kada nemaš posao ni kintu, onda su stvari drugačije. Onda te i nervira što neko kupuje novi „porše", a ti krpiš „jugo" za tehnički pregled.

Ovo nema veze samo sa nesrećom porodice Ponjiger, već sa svim tragičnim sudbinama o kojima smo čitali poslednjih godina. Naravno da ljudi žale svaki tragično prekinut život, ali postoji i nešto morbidno što potiskuju, a to je osećaj da je dobro što se to nije desilo njima samima. Jer, svako od nas pomisli sledeće: nemam novca da decu vodim na more, nosim dva odela godišnje, ne znam kad ću dobiti platu..., ali srećan sam jer i dalje živim, i ne samo ja, već i moja žena i deca. To je ta morbidna i nenamerna sebičnost. Brate, još sam živ... Čak i ne pijem lekove za smirenje, mada bi, kad vidim šta se sve događa, možda i trebalo. Saosećam sa porodicama. Žalim sve nesrećno prekinute živote i svestan sam da treba da budem srećan što sam još uvek tu, kao i moja deca i žena.

Ali bilo mi je glupo da sve to pričam mom sagovorniku za večerom. Prećutao sam jer sam umoran od priča. Rekao sam mu samo ovo:

- Pre dva meseca bio sam u Njujorku. U jednom lokalu u Vilijamzburgu, u Bruklinu, sedeo sam za šankom i cirkao lager. Krenula je špica televizijskog dnevnika čuvenog kanala Foks, a posle nje, u prvim sekundama, u prvoj vesti dana voditeljka je najavila izveštaj o ubistvu. I Ameriku drma kriza i tamo neko zavidi samom sebi, i to... na životu.