01. 02. 2012

Esej - Marko Prelević

Sanatorijum.

Tuberkulozna ekonomija neće naći svoj lek u Davosu, to je jasno i onima koji nikada nisu čuli Ajnštajna: ne može isti um da stvara i rešava probleme.

Uvek sam nalazio da ima snažne simbolike u činjenici da se Svetski ekonomski forum, godišnje sastajalište planetarne političke i ekonomske elite, održava baš u Davosu. Između ostalog, jer je posredi najviši grad u Evropi, smešten na oko 1.500 metara iznad mora - što bi, valjda, trebalo da nam stavi do znanja da nas članovi te koterije, sastavljene od oko 2.500 „lidera", izistinski posmatraju s visine; jer se nalazi u zemlji koja i dalje dozvoljava vrdanje VIP-ovaca sa (ne)plaćanjem poreza; jer je to tako posh zimovalište koje u zasenak baca Gštad, Šamperi, Kortinu i sve njihove veleslalome, ski-liftove, apres-ski džet-set zabave i šampanjce umesto kuvanih vina.

Pa ipak, nikad ta simbolika nije bila jasnija - jasna poput pesnice u nos, recimo, ili poput kože nagih Ukrajinki iz organizacije „Femen" koje su svojim bradavicama očvrsnulim od hladnoće udarile pravo u sistem - nego ove zime, 2012. godine, kada su se u Davosu još jednom okupili glavari svetske ekonomije i politike.

Jer Davos je, pre no što će postati omiljeno stecište svih Kristina Lagar ovog sveta, bio mesto čuvenog sanatorijuma u koji Hans Kastorp ide da bi posetio svog rođaka Joakima Cimsena. U Davosu s početka 20. veka, kada je Tomas Man prvi put došao na ideju da napiše „Čarobni breg", takođe boravi evropska elita, obrazovana na najprestižnijim univerzitetima. Jednako visokoparna kao ova današnja. Jednako bolesna. I, što je najgore, jednako distancirana od realnog sveta („Okrutna je atmosfera tamo dole. Okrutna i nemilosrdna", reći će Hans Kastorp, kojem se nikako ne vraća među „obične").

Dobro došli u najskuplje lečilište na svetu, dočekajmo kliku sastavljenu od finansijski prijapičnih ljudi i vlada čija je jedina opsesija kako da namaknu što više novca. Ne za svoje građane, već za sebe. Ironijom sudbine, naziv ovogodišnjeg meetinga bio je „Velika transformacija", što je i naslov jedne od najpoznatijih kritika kapitalizma, iz pera Karla Polanjija, u kojem ovaj mislilac kapitalistički sistem naziva „tržišnim društvom" i predviđa da će se on pod diktaturom laissez-faira urušiti i ustupiti mesto mnogo pravednijem, socijalističkom sistemu.

Ništa od toga kao da ne zanima posetioce Foruma.

Tuberkulozna ekonomija neće naći svoj lek u Davosu, to je jasno čak i onima koji nikada nisu čuli reči Alberta Ajnštajna - da nijedan problem ne može da bude rešen istim tokom svesti koji ga je kreirao.

A ljudi koji su doveli svetsku privredu na liticu, koji su sa vrha švajcarskih Alpa zakotrljali grudvu što se pretvorila u lavinu koja jednako guta i nas na Balkanu i one preko okeana, ti finansijski teroristi na vrhu piramide finansija, ti izumitelji kleptokratije, sada sebi daju za pravo da propisuju terapiju toj istoj privredi, istu terapiju koja nije pomogla ranije. To je kao da uporno „brufenima" lečite obolelog od raka - besmisleno i iscrpljujuće, i za pacijenta i za nevoljnog lekara. A košta.

Ne zvuči li, onda, krajnje licemerno vapaj prve žene Međunarodnog monetarnog fonda - da je nezaposlenost među mladima na istorijski najvišem nivou? Ne zvuči li naopako kada ona i njeni neoliberalni čauši „zahtevaju" da se mladima otvore radna mesta, ne govoreći pritom o tome da obrazovanje treba da bude slobodno i besplatno, kako ti mladi ljudi ne bi radili u „Mekdonaldsima" ili „Fokskonovima" do kraja svog života, već našli posao koji će ih ispunjavati?

Nešto se, ipak, menja. Sve je više onih koji govore da je jedini način za oporavak privrede redistribucija bogatstva. Ne kao dosad - presipanje iz šupljih džepova Evropljana u još praznije džepove Kineza ili Indijaca, koji jedva čekaju da se dokopaju svih materijalnih sokoćala koja su im nametnuta kao ideal. Već ona istinska. Koja možda počinje sasvim banalno - pokojim protestom bradavicama, jajima ili kamenicama. Pokojim šatorom ovde, štrajkom tamo.

Eto, čak je i Mik Džeger odbio da se pojavi na večeri koju je organizovao britanski premijer Dejvid Kameron. Nije želeo frontmen „Stonsa" - iako je odavno okačio svoje mladalačke ideale o stalak za mikrofon - da bude marioneta u još jednom praznom igrokazu. A onda je lord Piter Mandelson, jedan od vodećih ljudi „neoliberalizacije" Velike Britanije i Evrope, izrekao jednu misao: „Bez obzira na ono što sam ranije govorio, više mi se ne sviđa da neki ljudi budu opasno bogatiji od nekih drugih. Sada sam mnogo više zabrinut zbog nejednakosti u svetu."

Ako je i od jednog lorda - nije loše.