BEOGRAD 08. 02. 2012

Od vojnog do sumnjivog lica

Ne bi valjalo da u armiji svako ko je omirisao barut bude pod lupom sumnjičenja, da od vojnog odmah bude unapređen u sumnjivo lice. Za deset godina načelnik Generalštaba biće možda potporučnik iz kosovskog rata, hoćemo li i tada biti počašćeni nekim novim dosijeom?

Blickrig na generala LjubiŠu DikoviĆa, načelnika Generalštaba Vojske Srbije, pokrenut iz Fonda za humanitarno pravo - neslavno je propao. Duboko ešalonirana odbrana koju su postavili Ministarstvo odbrane, Tužilaštvo za ratne zločine i gde su korišćene i relevantne činjenice iz tribunala u Hagu učinile su avanturu Nataše Kandić jalovom, a cilj diskreditovanja prvog vojnika Srbije promašenom metom kao na prvom bojevom gađanju.

Optužbe sročene u „Dosijeu Diković Ljubiše" šarenolike su i obuhvataju vreme njegovog službovanja od 1994. do 1999, od komandovanja graničnim bataljonom u Bajinoj Bašti do komande nad 37. motorizovanom brigadom u ratu na Kosovu 1999. Svega tu ima pobrojanog, od teških optužbi da su njegovi potčinjeni činili ratne zločine, da nije vodio računa ni o životima svojih oficira, do toga da je učestvovao u pljačkanju. Zločin ne zastareva i u tom smislu pitanja - zašto dosije sada posle 12 godina, nisu sasvim umesna.

Ali, argumenti Ministarstva odbrane i Tužilaštva za ratne zločine, koji su te navode odbacili kao lažne, deluju ubedljivo. Prosto, čovek nije bio u loše vreme na lošem mestu. U državi u kojoj iza haških rešetaka sedi kompletan državni i vojni vrh očekivano je da svaka provera vojničke prošlosti pre ovakvog postavljenja ide do najsitnijih detalja i da je Diković dostojan funkcije. Opšte je mesto da u svakom ratu ima zločina i da Vojska Srbije pripadnicima OVK tokom 1999. nije delila bombone, baš kao ni oni njoj. Diković je sam podneo 15 krivičnih prijava protiv marodera i onih koji su činili zločine. Uostalom, kako stvari stoje, Nataša Kandić će na sudu dokazivati istinitost svog dosijea, pa će biti prilike da se o ovom slučaju još ponešto čuje i pročita.

Ali, teško je oteti se utisku da je namera diskreditovanja načelnika Generalštaba ipak istovremeno i udarac na vojsku kao instituciju i pokušaj da se bilo kakvo učešće u ratu žigoše kao prepreka za napredovanje i kao apriori otežavajuća okolnost pri izboru na glavnokomandujuća mesta. Oficiri sa borbenim iskustvom u svakoj armiji sveta tretiraju se kao malo vode na dlanu. Tako je od američke do hrvatske vojske. Svugde se borbeni kontakt sa neprijateljem, držanje pod vatrom, rasuđivanje i adekvatno komandovanje posebno cene. U malo čemu naša siromašna armija može uz rame sa najboljim i najopremljenijim koliko je to kadra u neprocenjivom borbenom iskustvu. Ratni dnevnik bilo koje naše jedinice angažovane na Kosovu tokom '98. i '99. u tom je smislu verodostojniji i kvalitetniji ratni udžbenik od desetina mirnodopskih priručnika.

Kad je već neko dozvolio da Zoltan Dani, čovek koji je komandovao obaranjem „nevidljivog", danas u pekari krivi kifle i razvija kore , ne bi valjalo da u armiji svako ko je omirisao barut bude pod lupom sumnjičenja, da od vojnog odmah bude unapređen u sumnjivo lice. Za deset godina načelnik Generalštaba biće možda potporučnik iz kosovskog rata, hoćemo li i tada biti počašćeni nekim novim dosijeom?

PoŠto su optuŽbe Fonda za humanitarno pravo odbacili i ministar vojske i sam Diković, pošto generala nema ni u radnim sveskama Vukčevića i Vekarića, pošto se za njegovo zdravlje nije interesovao ni Haški tribunal, sad Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, izražava zabrinutost što dosije Diković nije predmet adekvatnog interesovanja zapadne međunarodne zajednice, „ali ni većine organizacija civilnog društva u Srbiji".

Još kaže: „Bilo bi dobro da predstavnici zapadne međunarodne zajednice, koji od države Srbije formalno očekuju aktivan angažman u procesima uspostavljanja tranzicione pravde i poboljšanja regionalne saradnje, obrate adekvatnu pažnju na ovaj slučaj i o njemu iznesu jasan stav."

Bez obzira na mučninu koju osećam kad god čujem prizivanje bilo kakve „strane intervencije", verujem da bi stav zapadne međunarodne zajednice, tačnije NATO-a, o oficiru Ljubiši Dikoviću bio povoljniji nego što ga gaje u pojedinim nevladinim organizacijama. Siguran sam da u njihovim dosijeima „Diković" za našeg generala ima više poštovanja nego ovde, gde ga neki tretiraju kao konjokradicu.

Nego mi se čini da je u pitanju nešto drugo. Ako već prvi čovek srpske vojske nije zločinac i lopuža, može li bar da bude hvatač leptirova, ili makar da čučne kad piški? Takav bi general valjda bio po meri operativne komande NVO u Srbiji.

Stojan Drčelić