08. 02. 2012

Šešir ranjenog orla

O društvenim prilikama u Srbiji može se saznati iz TV dnevnika i iščitavanjem stranica dnevne štampe

Međutim, ponekad je dovoljno pogledati domaću produkciju filmskog i serijskog programa pa da se nepogrešivo skeniraju iste te društvene prilike. Tako smo pre neki dan pročitali da je Dragojevićev film „Parada" brojem gledalaca zaslužio epitet blokbaster, a nekako istovremeno u bioskopima je krenuo da se daje „Šešir profesora Koste Vujića".

Rimejk filma u režiji Zdravka Šotre odmah po premijeri opisan je kao film koji će publiku vratiti u bolja vremena. Ta bolja vremena u prevodu znače prošlost i Zdravko Šotra će bez sumnje biti nazvan udarnikom koji je balsamovanjem istorijskih dela već oborio sve rekorde. Ovaj režiser je tako postao neka vrsta psihijatra ili „lajf kouča" koji celoj naciji „pegla" depresiju i vraća joj osmeh transportujući je u prošlost u kojoj nije bilo otkaza, kredita, a devojkama su ljubavnu aritmiju izazivale prave priče, a ne sponzorska lova. Jer od „Zone Zamfirove", preko „Ranjenog orla" pa do „Šešira profesora Vujića" dečaci ne siluju drugove u školskom WC-u, niti u istom devojčice felaciom ne usrećuju svoje kolege koji to lepe na Jutjub.

Sve je Čedno u odnosu likova koje neprekidno tumače Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić, tog Ričarda Gira i Džulije Roberts srpske tranzicije. „Gospodine Jovanoviću, poljubiću vas kad overim šesti semestar, a dotad ću se navići na menstrualne bolove", ili „Gospodine Petroviću, izašla bih po podne na sladoled sa vama, ali moram da završim majci goblen", ili „Gospodine Petroviću, pomazila bih vas, ali sam se tokom istog tog rada na goblenu ubola iglom u prst i sad me boli".

Okej, ovo nisu dijalozi koje u unakrsnoj TV vatri razmenjuje love duet „Mićalović-Bosiljčić", ali je blizu toga. I nigde priča iz crne hronike, jer se ovde ne ubijaju očevi i majke u jeku heroinske krize već im se veze goblen ili se sprema recitacija za profesora Kostu Vujića. A kad sam kod Mićalovićke i Bosiljčića, uvek pomislim da stranci koji povremeno svrate kod nas, dok prelistavaju daljinskim TV program, mogu pomisliti da u Srbiji postoje samo dvoje lepih glumaca. Što nije tačno.

Srpska TV i filmska produkcija prezire stvarnost i zato je „Parada" eksces jer filmski obrađuje događaje iz sadašnjosti koju Srbi preziru i u koju se uključe samo kad igra Novak i kad isti taj Đoković, ili košarkaši, rukometaši, vaterpolisti... dođu ispred skupštine na veličanstven doček makar i po ledu.  

Branko Rosić