20. 02. 2012

Reč urednika - Ljiljana Knežević

Optimizam

Dok smo pripremali Zdravlje i nauku, koji su sada pred vama, inspirisana temom broja o smehu koji leči i optimistima koji duže žive od pesimista, zapitala sam se koliko su ljudi u Srbiji stvarno optimisti.

Nije to baš lako u ovoj našoj zemlji, mnogo toga smo pregurali preko glave, a sudeći po onome što se najavljuje, još dosta toga nas čeka.
A onda sam upoznala Anju Vasiljević, Beograđanku koja je sa 22 godine dva puta obolela od raka, a opet zadržala osmeh na licu. Ona se sa samo 16 godina suočila sa strašnom bolešću, a sa 18 sa još jednom. I pobedila! Ona me je podsetila da nijedan problem nije toliko veliki, da ništa nije tako važno kao zdravlje. Podsetila me je na činjenicu koju svi znamo, ali je se ne setimo sve dok se neko iz naše okoline ne razboli.
Anja kaže da je oduvek bila optimista.   Naravno da joj u ozdravljenju nije pomogao samo optimizam, ali nesumnjivo je bolnicu, hemoterapije, mučnine, opadanje kose... mnogo lakše podnela zahvaljujući svom duhu i pozitivnom stavu prema životu, koji je tako mlada već morala da postavi.
Iako je uvreženo mišljenje da su optimisti ljudi koji svet gledaju kroz ružičaste naočare, praksa kaže drugačije. A to je i Anjina sudbina pokazala. Optimisti su, po definiciji, u stvari samo realni ljudi koji pokušavaju da reše problem. Anja je bila svesna svoje bolesti, ali je za razliku od većine onih koji pokleknu, popuste, upadnu u apatiju, rešila da se bori.
Možda je u ovom trenutku, kada ne znamo s kojih nas sve strana udara, blago rečeno smešno pisati o optimizmu, ali pišemo upravo zato što od optimista imamo šta da naučimo. Oni su  pre svega ljudi koji sa obe noge stoje na zemlji. Ne misle da sve probleme u životu mogu da reše. Ne. Oni sebi samo postavljaju realne ciljeve i zato uvek uspevaju da ih dostignu. Pa, hajde da i mi postavimo sebi neki realan cilj i na kraju ga dostignemo. Sigurno ćemo se bolje osećati.