BEOGRAD 22. 02. 2012

Esej - Marko Prelević

Srpski Šindler

Tek ovih dana Diana Budisavljević, Austrijanka koja je iz ustaških logora tokom krvave NDH spasla 12.000 srpske dece, dobija u istoriji mesto koje zaslužuje

Nije to, zaista, ništa novo ni začuđujuće. Ma dajte, čudno bi bilo da je ikako drugačije - da Srbi, eto, pamte svoje dobročinitelje, da im se odužuju kako treba, da ih se sećaju i da ih slave.

Više od šezdeset godina trebalo je da prođe pa da se Srbija oduži ženi koju je - ne njenom krivicom, naravno - prekrila patina istorijskog zaborava. Predsednik Srbije Boris Tadić odlikovao je, posthumno, zlatnom medaljom Obilića Dianu Obekser Budisavljević, ženu koja je iz ustaških logora smrti spasla više od 12.000 dece tokom strašnog ustaškog režima tzv. Nezavisne Države Hrvatske.

Nije njena akcija, koju je sprovela uz pomoć prijatelja iz Crvenog krsta, veća ili manja jer je Diana rođena kao Austrijanka, a sa Srbima je imala veze tek kada se udala za Srbina Julija Budisavljevića, čuvenog međuratnog lekara iz Zagreba. Ali, ta je akcija ubedljivo najveći humanitarni podvig koji se dogodio tokom najkrvavijeg sukoba u istoriji.

Kada je s jeseni 1941. čula za užasan tretman prema srpskim i jevrejskim ženama i njihovoj deci u novoustanovljenim koncentracionim logorima, Diana je shvatila da nešto mora da preduzme. Zahvaljujući tome što je bila Austrijanka, uspela je da nagovori naciste da joj dozvole da posećuje ženske logore. Nije ostala na tome: kada bi stigla u logore - Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Reku, Jasenovac - odatle je bukvalno, ispred ustaša, uz saglasnost majki, uzimala izgladnelu i bolesnu decu.

Posle privremenog smeštaja, pokušavala je da nađe zagrebačke porodice koje bi ih udomile, ali je vodila urednu kartoteku za svakog mališana, kako bi posle rata oni bili vraćeni roditeljima.

„Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslavne vere ne postoji nikakva akcija pomoći", piše Diana u svom „Dnevniku".

U tim dnevničkim zapisima koje je pedantno vodila od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine, opisuju se sve peripetije kroz koje je ova krhka, hrabra žena morala da prođe: vređanja, odbijene molbe, deca za koju je znala da im se bliži kraj, bol majki koje su morale da se odvoje od svojih miljenika samo da bi ih spasle. Opisani su susreti sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, kao i nemačkim generalima koji su imali mnogo više obzira prema Srbima od ustaških vlasti.

Rad Diane BudisavljeviĆ od samog poČetka nije bio po volji ustaških vlasti. Opstruisala ju je Rimokatolička crkva, a posebno Alojzije Stepinac. Od 1941. pa sve do 1943. godine, iz „tvornica smrti" Diana je uspela da izvuče najmanje 12.000 dece. Među njima je najviše bilo Srba, ali i Jevreja, Roma, pa i mališana pritvorenih Hrvata koji nisu bili priklonjeni Endehaziji. Sva imena bila su u kartoteci, mada nisu svi uspeli da prežive.

Neki mališani dati su na staranje hrvatskim familijama. A iako je bilo onih porodica koje su posle rata nekom „Jozu" rekle da je „Simo", mnoge i nisu. Verovatno zato u Hrvatskoj živi na stotine ljudi koji su izgubili svoj identitet i postali Hrvati, iako su rođeni u čistim srpskim porodicama.

Za to su bile krive nove, komunističke vlasti. Nije im se dopadala Diana, kao neko ko bi se danas mogao nazvati „nezavisnim" humanistom, kao žena koja nikada nije bila član partije. Smetalo im je i što je Austrijanka, pripadnica predratne buržoazije, kao i činjenica da je sarađivala sa Nemcima, da bi spasavala decu.

Zbog svega ovoga, Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto. Jer, ako je ona uspela da iz logora izvuče 12.000 dece, koliko ih je ostalo zauvek u Jasenovcu? Koliko roditelja, koliko rana, koliko neprebola i unesrećenih porodica?

Sada se, najzad, jedna nepravda ispravlja, odlikovanjem koje joj je posthumno dodelio predsednik, ali i Srpska pravoslavna crkva. Ona je dobitnica i novoustanovljenog ordena carice Milice koji dodeljuje SPC, a ulična tabla sa njenim imenom nalazi se odnedavno u Beogradu, u naselju Lisičji jarak.

Ali, ostaje pitanje: koliko je srpskih dobročinitelja i dalje na marginama zvanične istorije, koliko ih je gurnuto u zaborav? Ako je i jedan - mnogo je. 

Marko Prelević