05. 10. 2008

Bogdan Tirnanić: Duh iz Boce

MADONIJADA

Najzad smo i to preglavili: Madona je održala svoj koncert u Budvi, zapravo na jednoj poljani u Grablju, ispred kuće Svetice Marovića

Kasnila je s izlaskom na scenu sat vremena, neki tvrde da je uglavnom pevala na plej-bek i, odradivši ugovornu obavezu, direktno s bine ušla u helikopter da odmah zaboravi gde je te noći nastupala. Sada organizatorima preostaje da se saberu i oduzmu: dolazak Madone mnogo ih je koštao, ali oni veruju kako će nešto i zaraditi.

Ali, ne dolaze svetske pop-zvezde na Zapadni Balkan baš svaki dan. Ali dolaze sve češće. Gostovanje gospođe Gaja Ričija (čujem da se razvode) izazvalo je pravu „madonomaju" na ovim prostorima.

S druge strane, fenomen Madone i nije baš tako jednostavan. Izuzimajući „Stonse", koji su putujuća rok atrakcija na putu ka penzionerskom domu, Madona nije estradna zabavljačica, već više lakmusov papir truleži ove civilizacije. Ona zapravo i nije pevačica u uobičajenom značenju tog pojma: igra na filmu, neke je čak i režirala, autor je jedne provokativne knjige („Seks"), bogato ilustrovane njenim golišavim fotografijama. Pa se ti onda snađi u tom galimatijusu! Tako da dolazi do čudnih definicija njene medijske pojave. Na nekom seminaru koji je bio posvećen njenom fenomenu, pokojni Bodrijar je izneo smelu tezu da Madona ne poseduje telo. Mada liči na uobičajeni paradoks dragog Žana, njegovo mišljenje nije uopšte beznačajno: jer, kaže on, za ženu koja se trudi da afirmiše nagost, Madona je uvek preterano nakinđurena. To je tačno: nakinđurenost je njen način afirmacije nagosti.

Madona se svojevremeno potrudila da unese malo smisla u ovu zbrku: ona je rekla da njeni nastupi nisu koncerti u uobičajenom smislu te reči, već više neka vrsta „teatarske prezentacije". Reč je o totalnoj transvestiji. Ono što posetilac njenih nastupa vidi nije Madonina estradna priredba, nego je scenska verzija nečeg drugog, jedan „komad" u kome Madona samo igra zamišljenu ulogu. Ne slušate vi Madonu, već prisustvujete spektaklu u kome ona, kao „glumica", parafrazira likove ove medijske epohe. Jednom je to Merilin Monro, onda Greta Garbo, pa „materijalna devojka"... Taj pristup je univerzalan. On je, zapravo, njen život. Kada siđe sa scene, ona nije Madona. Ona je samo još jedan lik nekoga ko se zapravo zove Lujza Čikone, siromašna devojka iz provincije, koja je svojim prvim (inače groznim) albumom postala svetska zvezda.

A jeste li sigurni da Lujza Čikone nije takođe pseudonim?