10. 05. 2009

NEDELJA... Mihailo Medenica

"DŽONI VOKER" SINDIKATI

Kao klinac mrzeo sam sindikate jer je uvek meni zapadalo da sa ćaletom čekam polutke ispred firme i delim zadnje sedište „bube" sa zimnicom, lisnatim testom i nekim kolegom koji je sa sve svojih sto kila netranžirane krmetine išao u našem pravcu...

Nešto kasnije, značajno sam promenio mišljenje s obzirom na to da su posle papkara na red došli sindikalni „soni-trinitroni" i video-rekorderi, čije smo daljinske upravljače vadili iz celofana tek kad dođe vreme za zamenu baterija; letovanja na 658 rata i još bagatelnija zimovanja...

Danas, hvala na pitanju, „soni" još radi, video-rekorder više i ne znam gde je, dok su polutke pretrpele korenite promene i više ne vise ispred sindikata, već stoluju u njima.

Doduše, ne bih da vređam ondašnje polutke, od njih je radnička klasa imala neke koristi. Od ovih današnjih, reprezentativnih, kako sebi vole da tepaju - samo šteta!

Naime, radničku Srbiju trenutno svojataju tri veeeelika sindikalna udruženja: ASNS (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), „Nezavisnost" i oni sa četiri S, bez ocila (Savez samostalnih sindikata Srbije). Smisao njihovog postojanja je da o radničkim praznicima gostuju u TV duelima, trudeći se da ubede voditelja (i sebe) u svoje poštenje i nepoštenje svojih prethodnika, osvrćući se na radničku muku negde tokom reklama, uglavnom.

Osim njih, na sindikalnom nebu Srbije sveprisutno je i nekoliko hiljada malih parazitnih organizama, takozvanih instant sindikatčića, čije članstvo broji manje ljudi negoli što prosečan lift može da primi, što ih nikako ne sprečava da sebe predstavljaju jednako reprezentativnima kao i robusnija udruženja i prigrabe, na ime toga, pripadajuće privilegije.

Njihova borba za radnička prava svodi se, uglavnom, na bespoštednu borbu za pojedinca - sebi i nema te, u fizici poznate sile, koje bi ih sputala u tome.

Spremni su čak i da se samoorganizuju ne bi li obespravljenog sebe zaštitili od tlačiteljskog sebe, vodeći rovovsku borbu protiv samog sebe, po cenu klevetanja i tužakanja onog sebe zbog kojeg ovaj „sebe" nema ni elementarna prava?!

Naravno, na kraju prevlada razum i sva trojica: ovaj on, onaj on i „Džoni Voker" sednu za pregovarački sto i potpišu zajednički-kolektivni-pojedinačno-personalni ugovor o radu koji precizira da niko ne sme da mu radi oni što on nikad ne bi učinio sebi?! Jasno ko dan, je l' da?!

E, ti i takvi sindikati, golemi i malečki, ko mačke u februaru prete vlasti da će, ukoliko se nastavi radnička agonija, izaći na ulice i zaustaviti taj promil privrede koji još radi, plašeći Vladu nepojmljivom snagom internacionale koja stoji iza njih.

Pred 1. maj čak su i zakazali velike demonstracije, mada je opštepoznato da i pauza za doručak izmami više radnika na ulice negoli oni, ali su se pred same proteste malo sporečkali ko je zapravo autentični Robin Hud odumiruće argatorske klase Srbije i sve je, po ko zna koji put, palo u vodu.

I tako, dok radnici jedu prste, nedeljama štrajkuju glađu, polivaju se benzinom i ležu na otvorenu prugu, znajući da nisu prošli baš svi vozovi - sindikati i Vlada grickaju nokte, zapanjeni koliko zapravo liče jedni na druge...

Kako to već Haški tribunal kvalifikuje: saučesnici su u istom zločinačkom poduhvatu: deportaciji onih kojima bi trebalo da služe - u beznađe!

Blago vlasti s ovakvim sindikatima i blago sindikatima s ovakvom vlašću.

Nekada se znalo gde je polutkama mesto, a sada... Sada zakon svako zadržavanje na ulici duže od tri minuta kvalifikuje kao sindikalno okupljanje, dozvoljavajući da tako bude i registrovano...

Sreća u nesreći ili, pak, sama nesreća je da „trinitroni" još rade, za razliku od onih koji su ih kupovali...

Samo, neka se vlast, koja god bila, ne opušta - ako joj se ne „dogodi narod", dogodiće joj se sindikalni lideri!

A prema poslednjoj evidenciji, njih je više i od radnika - sila je to „obespravljena", „Džoni Voker" je uz njih.

Povešće i neke kamarade, čujem... Rame uz rame, grlić na grlo, za svetlu budućnost radničke klase i ružičastih slonova...