Marković tvrdi da su glavne prednosti ove rase mlečnost i izuzetan procenat oplodnje. U proseku, za dve godine rađaju do sedam jaganjaca, bez veštačke oplodnje. Ovce ove neobične rase nisu probirljive ni po pitanju hrane i bolja sorta ne postoji za naše uslove, tvrdi stočar iz Slovca.

Budimir Marković uvezao je četiri ženke i jednog ovna rase il de frans. Stigli su prvi jaganjci, a namera ovog stočara je da proširi stado.

Ne žali pare

- Prednosti ove rase ovaca su višestruke. Imaju meso izvanrednog kvaliteta, pa se po tome sigurno mogu porediti i sa našom pramenkom, uz visok radman koji dostiže čak do 68 odsto, dok na kosti otpada svega 17 do 19 odsto težine. Ukoliko se oblizne, jaganjci imaju takav prirast da za tri meseca dostižu i do 45 kilograma težine, a ukoliko se ojagnje trojke, one u tom roku dostignu do 37-38 kilograma. Prvi jaganjci, koji su stigli nedavno, sa šest dana starosti već su jeli seno. Izuzetno su zdravi, težina im neverovatno raste i svi se čude kako je to moguće - kaže Marković.

Ova rasa se odlikuje nešto kraćim nogama obraslim vunom, navodi odgajivač, tvrdeći da su grla mnogo teža nego što izgledaju. Kao primer pokazuje ovna koji je star 13 meseci, a već je dostigao težinu od 98 kilograma.

U kupovinu pet grla rase il de frans uložio je oko 1.600 evra. Kaže da će mu se ovaj posao sigurno za kratko vreme isplatiti.

- Tokom prve dve godine prodavaću samo muške jaganjce, a ženske ću da ostavim za priplod. Za dve godine od pet grla koje sam kupio trebalo bi da nastane stado od oko 60 ovaca. Uložiću još da proširim stado, naručio sam ovna starog godinu dana koji košta 1.640 evra. Uz njega bi do decembra trebalo da stigne još pet dviski, svaka po 720 evra. To je ukupno više od pet hiljada evra. Nije mi žao novca, prezadovoljan sam - poručuje Marković.

Valjevski pionir

Ovaj stočar kaže da se u ovčarstvo upustio bez podrške Ministarstva poljoprivrede i lokalnih stočarskih centara.

- Godinama sam se upisivao za subvencije, ali ih nikad nisam dobio. Nemam nikoga ni u jednoj stranci, nemam nikakve veze, ali opstaću. Od pomoći države sam digao ruke, više ne očekujem ništa. Seljak je navikao da se „uzda" samo u sebe i svoj rad. Možda je i ovako bolje, jer nikom ništa ne dugujem - objašnjava Budimir Marković.

Ovaj stočar se jedini u valjevskom kraju osmelio da se „oproba" u uzgoju na ovom podneblju nepoznate rase ovaca, dok na području Vojvodine ima pet farmi ovaca rase il de frans. Prema našim saznanjima, sve posluju vrlo uspešno.

On je naglasio da će Ministarstvo poljoprivrede, kao i do sada, ta sredstva na odgovarajući način upućivati samo onima kojima su najpotrebnija - malim i srednjim poljoprivrednim proizvođačima i ljudima koji isključivo žive od poljoprivredne proizvodnje.

Ministar je ukazao da će dodatna sredstva od dve milijarde dinara pre svega biti usmerena na sektor stočarstva i mlečnog govedarstva, kako bi se doprinelo rešavanju ozbiljnih problema koji postoje u toj oblasti.

„Nikada neće biti dovoljno, ali onim sredstvima koje imamo moramo mudro da raspolažemo i uvek budemo tu da pomognemo kada je veliki problem", naglasio je Dragin.

On je rekao da ministarstvo ulaže velike napore da revitalizuje tu proizvodnju, podsećajući da je nedavno potpisan ugovor o uvozu većeg broja visokomlečnih junica u Srbiju, kao i da izdvaja značajna sredstva za subvencije.

„Za svako umatičeno grlo dajemo 12.500 dinara godišnje, za sve investicije između 30 i 50 odsto bespovratnih sredstava, za nabavku osnovnog stada, ako kupite 10 krava, ministarstvo plaća tri ili četiri krave", precizirao je Dragin.

„Premija za mleko povećana je u poslednjem kvartalu na četiri dinara, trudićemo se da bude veća, ali to zavisi od priliva novca u državnu kasu", dodao je Dragin.

Ukazujući da je jako važno da se održi nivo subvencija u ratarskoj proizvodnji, on je napomenuo da će ministarstvo zajedno sa asocijacijama poljoprivrednih proizvođača definisati da li postoji neki bolji način da se ta sredstva raspodele i da li ima još nekih dodatnih potreba, sve u cilju povećanja prinosa i ukupne proizvodnje.

Dragin je kazao da mu je želja da podstakne tržište poljoprivrednih proizvoda, zajedno sa resornim ministarstvima, pre svega kroz udruživanje poljoprivrednika, što će se urediti novim zakonom o zadružnim društvima.

On je kazao da je bitno da se reši i problem 20-ak poljoprivrednih preduzeća čija je privatizacija bila neuspešna kako bi se „vratila na noge i obezbedila budućnost zaposlenima", dodajući da će se značajnije ulagati u prerađivačke kapacitete.

„Imamo snage i volje, i pored svih napada koje nepravedno trpimo iz dana u dan od nekih neodgovornih lica koja se sakrivaju iza pojedinih javnih glasila, da završimo ovaj posao i omogućimo srpskom seljaku da uđe u Evropu na ponosan i adekvatan način", zaključio je Dragin.

Pasionirani lovac, bivši vazduhoplovni oficir, mašinski inžinjer u penziji, hedonista... počeo je da se bavi uzgojem muznih krava iz ljubavi prema Srbiji.

Kada je pre deset godina realizovao prvu grinfild investiciju u selu Samoš u Banatu, nije ni slutio da će danas biti najbolji proizvođač mleka u Srbiji. Trostruki rekorder u proizvodnji mleka po grlu Radislav Čobanin sa ponosom tvrdi za sebe da je banatski paor i da, iako su teška vremena, neće napustiti ovu proizvodnju.

Samo je rudnik teži

- Farmu sam osnovao 1999. godine kupivši prvih 20 krava muzara. Danas na njoj imam ukupno 230 grla od kojih 100 aktivno muzem. Ne poričem da sam mnogo uložio, nisam siguran, ali mislim da je reč oko dva miliona evra, ali ipak sam daleko stigao. Kada sam se vratio sa rada iz inostranstva imamo sam samo zemlju u saksiji. Danas imam svojih 100 hektara i obrađujem još 150 hektara koje uzimam u najam. Već sam započeo još jednu investiciju od 200.000 evra. Proširiću kapacitete, tako da mogu da svakodnevno računam na stabilnih 2.000 litara mleka, u odnosu na današnjih 1.700 litara - kaže za Press Čobanin.

Priča ovog banatskog paora je potpuno jedinstvena. Kako sam kaže, podvukao je crtu, „životnu", i rešio da se vrati u svoju zemlju.

- Zaradio sam solidan novac. Mogao sam sa njim da otvorim nekoliko kafića u prestonici i da od toga živim do kraja života. Ali, nisam se dvoumio. Odlučio sam da novac uložim u proizvodnju mleka. To je korisno za mene, ali i za Srbiju. Verujem da sam jedini u ovom selu realizovao grinfild investiciju, jer sam kupio parče livade, i na njoj napravio štale i svu neophodnu infrastrukturu za ovakav uzgoj - kaže kroz smeh Čobanin.

Iako je u celosti zaokružio sistem proizvodnje mleka, Čobanin je daleko od zadovoljnog farmera.

- Imam svoju proizvodnju hrane, „mešaonu" hrane, proizvodnju hrane od koje pravim silažu, dakle ništa ne kupujem. Sam selekcionišem grla, uz pomoć stručnjaka. Ipak, ove godine poslovao sam sa ogromnim gubitkom. Mogu misliti kako je kolegama proizvođačima koji nemaju zaokružen sistem. Jedan od mojih aduta je i taj što imam viškove hrane koje prodajem na tržištu i tako kompenzujem gubitke u proizvodnji mleka. Stručnjak profesor Miladin Ševarlić je nedavno rekao da je proizvodnja litre mleka, po težini odmah ispod proizvodnje kilograma uglja u podzemnim kopovima. Slažem se sa njim jer je to zaista težak posao - objašnjava Čobanin.

Od kukanja nema vajde

Kada smo ga pitali za savet koji bi drugima pomogao, Čobanin je odgovorio:

- Pametnom savet ne treba. U Srbiji znamo, možemo i hoćemo da se bavimo mlečnim govedarstvom. Međutim, imamo i jednu vrlo lošu karakteristiku, a to je da ne znamo da se organizujemo. Čekali smo državu da to učini, ali od toga nema vajde. Kada smo se konačno sami organizovali dobili smo i jednu bitku, a to je da je u Odboru za poljoprivredu u skupštini Srbije usvojena naša „bela inicijativa". Ali i dalje izostaje to razumevanje države za nas paore. Mi smo isto potrošači kao i svi, a sa druge strane ovo je naš biznis. Mi od ovoga živimo. Ukoliko Vlada hoće da obezbedi mleko svim građanima Srbije, onda neka na određeni način nadoknadi sredstva od proizvođačke do potrošačke cene. Ovako, verujete niko nije spreman da proizvede nešto po 100 dinara i da ga proda po 50 dinara. To ne ide - kaže Čobanin.

Banatski paor će još dugo da se bavi ovom proizvodnjom. Zbog ljubavi pre svega, a ne škodi ni da se zaradi neki novac. Kako i sam kaže: umem, mogu i hoću!

Ponovo se, po već ko zna koji put u poslednjih deset godina, pominju karteli, oligopoli, monopoli, velike kompanije i prevareni proizvođači. U izjavama i raspravama više se oseća politička ostrašćenost od realnih činjenica, stoji u najnovijem izveštaju Fonda za žito.

Tržište formira cenu

U ovom dokumentu, između ostalog navodi se i to da je pšenica berzanska roba i da je svaki pokušaj diktiranja cena na otvorenom tržištu, kakvo je naše, unapred osuđen na propast. Na cene jedino i samo u određenoj meri može uticati država, i to odgovarajućim intervencijama ili donošenjem adekvatnih propisa.

- Govoriti danas da je neko u žetvi hteo da prevari proizvođače i kupi jeftino pšenicu totalno je neozbiljno. Upravo je Vlada Republike Srbije u julu donela odluku da preko Direkcije za robne rezerve kupi 70.000 tona pšenice po ceni od 12.00 din/kg sa uključenim porezom na dodatu vrednost, i dok je trajala priprema odluke, pšenica je sa 11.00 din/kg poskupela na 13.00 din/kg i po toj ceni su je kupovali mlinari, domaći trgovci i izvoznici. Tvrditi danas da su svi oni hteli da prevare proizvođače isto je van zdrave pameti kao kada bi tvrdili da je Vlada svesno htela da prevari svoje proizvođače i ponudila cenu od 12.00 din/kg - kaže se u izveštaju.

Kako svet, tako i mi

Stručnjaci iz Fonda za žito tvrde i da je pšenica na domaćem tržištu samo pratila cene pšenice na svetskim berzama, uzimajući u obzir i zbivanja na regionalnom tržištu, pre svega Crnomorskom.

- Ako neko i dalje tvrdi da cenu pšenice kod nas diktiraju „monopolisti", onda se moramo složiti da su ti „monopolisti" stvarno moćni i da sa našom proizvodnjom, koja jedva prelazi 0.2% ukupne svetske proizvodnje, diktiraju cene i u Čikagu, Parizu, Budimpešti. I kada već govorimo o našim „monopolistima", da se dotaknemo i kukuruza. Ti prozvani „monopolisti" prodali su 700.000 tona kukuruza čija je isporuka u toku, po prosečnoj ceni od 15.00 din/kg, a sada taj kukuruz na domaćem tržištu kupuju po 17.50 din/kg. Toliko o uticaju monopola na tržište žitarica u Srbiji - navode u Fondu.

Kampanja je nacionalnog karaktera i ima za cilj da promoviše male poljoprivredne proizvođače, ali i da krajnjim potrošačima proizvoda ponudi informacije o najbitnijim temama kada je u pitanju hrana - o njenom kvalitetu i bezbednosti.

Uloga i zadatak Ministarstva jeste da pruži podršku svima koji žive od poljoprivrede i koji se na pravi način bave svojim poslom, da bi i ubuduće tako nastavili, čime se omogućava građanima Srbije da sa zadovoljstvom koriste kvalitetne prirodne proizvode sa našeg područja, rekao je ministar Dragin.

- Mi smo mala zemlja, koja možda ne zna da napravi dobar automobil ili elektroniku, ali ne može niko da nam kaže da ne znamo da napravimo dobar kulen, ajvar, čvarke, sir ili kajmak - istakao je Dragin.

- Ako nas država ne zaštiti, moraću da prodam bar sedam grla, inače ću samo još više da pravim gubitke. Moja porodica se bavi stočarstvom poslednjih 40 godina, ali smo sada prvi put dočekali da treba da prodamo tri litre mleka da bismo kupili litar soka u tetrapaku - kaže Zoran.

Mlekarama je lakše

On dalje nabraja šta sve muči proizvođače.

- Ista ova otkupna cena od 30 dinara za litar bila je i pre dve godine. Tada je, međutim, to bilo 0,4 evra, dok je sada manje od 0,3. Tada sam kilogram koncentrata plaćao 16 dinara po kilogramu, sada je 28, dizel je bio 60 dinara, sada je više od 100. Pa, treba li još nešto da dodam?! - kaže Ivković.

Ivkovići gaje visokomlečne krave koje daju iste količine mleka kao i grla na farmama u EU. U poslednjih pet godina na izložbama u Srbiji njihove krave i junice osvojile su 16 pehara. Medutim, svu apsurdnost situacije pokazuje podatak da je zarada sve manja, što je proizvodnja veća.

- Naša grla dnevno daju između 30 i 38 litara mleka, masnoće 4,2. To prodamo za 30 dinara po litru, da bi mlekare litar jednodnevnog obranog mleka masnoće 2,8 prodavale za 45 ili 50 dinara. A samo dnevna ishrana ovakvih krava košta između 500 i 700 dinara. Gde su još naš rad, pa usluge veterinara i sve ostalo. Samo veštačka osemenjavanja godišnje nas koštaju 100.000 dinara. Mlekare na području našeg okruga rade sa 30 odsto kapaciteta, ali i sa tom proizvodnjom imaju zaradu, dok mi jedva sastavljamo kraj s krajem - objašnjava Zoran.

Odbijen za subvenciju

Prema njegovoj oceni, za lošu situaciju najviše je kriva država, jer je „svakojakim uredbama uništila proizvođače i dozvolila da ih mlekare ucenjuju".

- Prvo su uveli da subvencije mogu da dobiju samo oni koji imaju više od pet grla. Tada su mnogi koji su imali po tri ili četiri krave prodali višak i ostali samo sa jednom ili nijednom. Posle toga propisano je da subvencije važe samo za grla sa poreklom. Ja sam nedavno odbijen za subvenciju jer sam priložio fotokopiju o rasnom poreklu umesto originala. Nas seljake najviše izmori ta papirologija. Verujte, lakše nam je da kopamo nedelju dana nego da nekoliko sati idemo od kancelarije do kancelarije. E, zato ću polako da smanjujem stočni fond. Pre tri meseca prodao sam dve rasne krave, na proleće, ako se ništa ne promeni otići će još sedam-osam sigurno. Bolje mi je da proširim proizvodnju paradajza i paprike, nego da se bavim stočarstvom - jada se Ivković.

- Na taj način se pre svega pomaže srpskom poljoprivredniku da u trenutku kad je završio žetvu može da lageruje svoj rod u javnim skladištima, a da posle toga sa kreditom i kamatom od svega tri odsto i garancijom u vidu svog proizvoda ide u dalju proizvodnju - rekao je ministar.

On je dodao da proizvođaču to istovremeno omogućava da svoj proizvod proda u onom trenutku kada je cena na tržištu najpovoljnija. - Na taj način smo, posle dugog niza godina, uspeli da odvojimo poljoprivrednika od nakupaca i prekupaca i svih onih koji su godinama uzimali najveći deo zarade od poljoprivrednih proizvođača - rekao je Dragin.

Ministarstvo poljoprivrede je izdvojilo 50 miliona dinara za budžet Kompenzacionog fonda i subvencioniše troškove skladištenja poljoprivrednih proizvoda, nabavke opreme za javna skladišta, kao i kamatnih stopa. Do danas su, kako je rekao, licencirana tri skladišta za žitarice, a desetak ih je pred dobijanjem licence za rad.

Protokol je potpisan u okviru savetovanja „Potencijal javnih skladišta za bankarski sektor Srbije", koje je održano u okviru projekta „Perspektive, licenciranje, obrazovanje, dobit", koji pomaže i Evropska banka za obnovu i razvoj. Kompenzacioni fond će ove zime nastaviti edukovanje poljoprivrednika u saradnji sa bankama o tome kako se robni zapisi mogu na osnovu uskladištene robe koristiti za povećanje tržišne sigurnosti gazdinstava.

Cena žive vage tovljenika je od 120 do 140 dinara za robu ekstraklase i važi za rokove plaćanja do 45 dana, ali i 110 dinara za kilogram za plaćanje u roku do desetak dana. U praksi, pojedini stočari na pare čekaju i više meseci.

Jedan od poznatijih sremskih poljoprivrednika, Draško Danilović iz Kuzmina, ove godine će tržištu isporučiti oko 2.500 tovljenika.

- Sada u tovu imam još oko 800 svinja različite težine. Ozbiljno razmišljam šta dalje jer mene tovljenik, bez uginuća i troškova za veterinarske usluge, košta 135 dinara po kilogramu. Sve se okomilo na nas pa, kao nikada do sada, imamo situaciju da u kasnu jesen u selu nema novca - priča nam Danilović, i dodaje da kod mnogih njegovih kolega, stočara u Kuzminu i Martincima, savremena tovilišta odavno zvrje prazna.

- Neće ljudi više da se kockaju i ulažu u neizvesnost. Zar je nekome u državi teško da shvati jednostavnu stvar da podsticaji ne pomažu ako seljak nema dugoročne ugovore sa prerađivačima. Nije niko lud da uloži desetine hiljada evra u proizvodnju mesa ili mleka, ako to posle treba da proda budzašto - objašnjava Draško Danilović, i prognozira da se na tržištu neće dogoditi drastičan pad cena tovljenika iz prostog razloga što nema ni veće proizvodnje, a s ovako lošim uslovima naplate neće biti ni kontinuiranih većih isporuka.

Mladi poljoprivrednik iz Laćarka Bogdan Šuljmanac, predsednik Asocijacije poljoprivrednika Srbije, podseća da je asocijacija još na letošnjim protestima kao jedan od zahteva istakla minimalnu cenu tovljenika od 140 dinara i suzbijanje uvozničkog lobija.

- Ne samo da to nismo dobili, već se u praksi dešava da stočari novac za isporučene svinje dobiju, ne za 30 ili 45 dana, već za 70 dana. Dok nadležni probleme guraju pod tepih, tovljenika je sve manje u oborima. Jedno tridesetak velikih stočara, članova naše asocijacije, odavno je prekinulo svaku veću proizvodnju svinjskog mesa - priča Šuljmanac.

On je u turnusu tovio po 600 tovljenika. Sada ima samo nekoliko desetina tovljenika i nešto malo prasadi.

- Nije problem u mom radu, već u prodaji. Nema računice da se ovo radi, a, što je najteže, čini nam se da u državi nema ni spremnosti da se pomogne stočarima, ali i seljaku uopšte - navodi mladi predsednik Asocijacije poljoprivrednika Srbije Bogdan Šuljmanac, i dodaje da je asocijacija još u oktobru Ministarstvu poljoprivrede predložila da posebno stimuliše stočare sa 1.000 dinara po prodatom grlu tovljenika. Asocijacija je predložila da ova stimulacija važi uz uslov da se godišnje preda od 10 do 500 tovljenika, čime bi se direktno pomoglo malim i srednjim stočarima.

- Ni ovaj predlog nije usvojen. Tovilišta su prazna, pa je kasno da daju stimulans i od 50 evra po grlu - rezigniran je Šuljmanac.

- Za podizanje plantaže borovnice na površini od jednog hektara potrebno je oko 16.000 evra, ali se ta sredstva vrlo brzo vrate. Tu su, naravno, uračunati i troškovi sistema za navodnjavanje, bez kojih je cela ova priča nemoguća. Prvi rod očekuje se u trećoj godini, a pun rod u četvrtoj godini zasada. Prinosi po hektaru kreću se od 12.000 do 15.000 tona. Ko odluči da se bavi ovim poslom, sva ulaganja mogu da mu se vrate u roku od četiri godine. Ovo ne iziskuje mnogo rada, ali sve pripreme moraju da se obave na vreme. Puna berba počinje od 15. juna i traje do polovine jula - objašnjava Đuknić.

Kisela zemlja, slatke pare

Đuknić kaže da za uzgajanje borovnice ne postoje nikakve administrativne prepreke. Potrebna je samo dobra volja, znanje i strpljenje, jer je plodnost borovnica u punom kapacitetu tek posle tri godine od momenta sađenja.

On savetuje svim zainteresovanim za proizvodnju borovnica da pre nego što se upuste u biznis, urade analizu kiselosti zemlje. Što kiselije, to bolje. Drugi, veoma važan korak, prema njegovim rečima je izbor sadnica.

Ivan je počeo ovim poslom da se bavi iz puke radoznalosti, i ne slutivši da će svojim primerom uspeti da motiviše još mnogo kolega. Tako je nedavno nastala zadruga „Prima borovnica" čiji je direktor Ivan Đuknić.

Oko 50 proizvođača kultivisane borovnice udružilo se i osnovalo zemljoradničku zadrugu „Prima borovnica", kako bi što lakše pronašli put do kupca. Prve plodove udruženog rada „ubrali" su ove godine, kada su veći deo svoje proizvodnje izvezli u Holandiju.

Đuknić kaže da su se voćari udružili kako bi zaštitili svoje interese i kako bi im se proizvodnja pitome borovnice više isplatila. U zadruzi ima oko 50 zadrugara, pod borovnicom imaju više od 30 hektara, a svako je dao osnivački ulog od po 150 evra.

Zadruga štiti interese

- Zadruga daje veće mogućnosti kada je u pitanju prodaja robe, nabavka sadnica, kada je u pitanju prodaja borovnice u inostranstvu... To su sve mogućnosti koje nismo imali preko udruženja, koje je funkcionisalo do osnivanja zadruge. Voćari su prepoznali interes da bez zadrugarstva nema perspektive, jer su posedi voćara usitnjeni, tako da bez udruživanja ne možemo ozbiljnije da nastupimo na inostranom tržištu, što nam je glavni cilj - objašnjava Đuknić.

U zadruzi „Prima borovnica" imaju zaokružen proces proizvodnje tog voća, od nabavke sadnice, sadnje, nege biljaka, berbe, pakovanja i izvoza. Zadrugari su već uspeli da oko osam tona borovnice prodaju na tržište Holandije po ceni od neverovatnih devet evra po kilogramu!

- Borovnica, upakovana u ambalažu od po 125 grama, lako je našla put do inostranog tržišta. Izvoz je bio naš glavni cilj još od osnivanja udruženja, pre zadruge. Suština je da u našoj zemlji ne postoji navika konzumiranja borovnice, a i ona je skupa roba za naše prilike. Tako smo odmah shvatili da je borovnica izvozni proizvod. Zato i država treba da prepozna da je borovnica izvozni artikal, koji zemlji može da donese solidan devizni priliv ukoliko bi se zasadi borovnice proširili. U našim krajevima, od Ljiga do Smedereva, Valjeva, Aranđelovca, Kraljeva i drugih mesta, borovnica sazreva ranije nego u drugim krajevima Evrope, što omogućava da se na tržištu postignu i znatno bolje cene - kaže Đuknić.

Uskoro i u Japanu

Zadrugari kažu da pomoći od Ministarstva poljoprivrede nema, ali priznaju da je nisu ni tražili. Podršku imaju od Zadružnog saveza Srbije, koji je Ministarstvu poljoprivrede predložio da zadruga iz Belanovice, kao jedna od najboljih novoformiranih zadruga u Srbiji, dobiju pomoć Ministarstva poljoprivrede za izgradnju objekta za skladištenje borovnice.

U Belanovici je nedavno boravio i predstavnik jedne kompanije iz Japana, pa se već naredne godine može očekivati da prve količine borovnice iz Srbije budu plasirane i na tržište te daleke zemlje, a ugovoreni su kontakti sa kompanijama iz Nemačke.

- Nacionalni program ruralnog razvoja obuhvatiće sve grane primarne poljoprivredne proizvodnje i sektore mleka, mesa, voća, povrća i žitarica, ali ne samo sektore primarne, već i prateću industriju i investicije u tim sektorima - rekao je državni sekretar u Užicu, gde je razgovarao sa učesnicima seminara, koji je za poljoprivrednike tog regiona organizovala Poljoprivredna i savetodavna stručna služba „Užice".

Radošević je posebno naglasio da je programom ruralnog razvoja predviđeno da se organskoj poljoprivrednoj proizvodnji ubuduće posveti posebna pažnja, kao i očuvanju autohtonih rasa domaćih životinja.

- Nacionalni program baviće se i nepoljoprivrednim aktivnostima, odnosno proširenjem ekonomske aktivnosti na selu, kao što su razvoj seoskog turizma i očuvanje starih zanata - rekao je on.

Radošević je rekao da se u državnom i političkom vrhu Srbije ovih dana vode intenzivni pregovori oko kreiranja agrarnog budžeta za narednu godinu i izrazio nadu da je poljoprivreda, na osnovu ovogodišnjih rezultata, zaslužila da dobije više sredstava nego u 2010.

- Činjenica je da smo ove godine u poljoprivredi imali izuzetne izvozne rezultate od oko tri milijarde dolara, što je za oko milijardu dolara više nego u 2009. godini - ukazao je državni sekretar i dodao da će se konačan tekst uredbi o podsticajnim sredstvima poljoprivredi za narednu godinu znati kada se usvoji državni budžet.

- Mi smo izvoz šljive bili ugovorili u evrima, a kompanije iz SAD, Čilea i Argentine, odakle Rusi sada uglavnom uvoze suvu šljivu, u dolarima. U međuvremenu, dolar je u odnosu na evro oslabio, pa je suva šljiva iz Srbije, bez obzira na to što je najkvalitetnija u svetu, sada skuplja za 15 centi po kilogramu, nego kada je izvoz ugovoren. Zbog toga su kupci iz Rusije uvoz iz Srbije obustavili, jer im se, kako kažu, ne isplati - izjavio je Aleksandar Jovanović iz Nacionalne asocijacije proizvođača suvih šljiva u Valjevu.

Za sada je neizvesno da li će izvoz suve šljive na rusko tržište biti obnovljen. Sve nade su usmerene ka Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, od koga se očekuje da pritekne u pomoć u vidu dodatnih subvencija za izvoz, kako ovaj veliki i značajan posao ne bi već na početku propao, a time i očekivanja hiljada proizvođača „plavog zlata" širom Srbije koji su udruženi i u izvozu suve šljive vide opstanak proizvodnje.

Danas od ovog posla pristojno žive i izdržavaju ćerku koja studira u Beogradu

- Nabavka klima-uređaja, izolacija prostorija, rafovi i druga oprema za prvi objekat u kome imamo stotinak briketa sa šampinjonima koštala nas je ukupno hiljadu evra. Tako smo krenuli, jer nismo imali drugog izbora, ali ni dovoljno novca za neki „ozbiljniji" biznis, za koji je potreban mnogo veći kapital. Ove godine sam proglašen tehnološkim viškom i ostao sam bez posla, dok je supruga već 15 godina bez posla. Kao da sam predosetio šta će biti kada sam pre četiri godine krenuo sa uzgojem šampinjona, jer da nije tako, sada ne bismo mogli da opstanemo, a o tome da ćerku pošaljemo na studije u Beograd mogli bismo samo da sanjamo... - priča Zoran.

Proizvodni ciklus u proizvodnji šampinjona, koji su veoma traženi na našem tržištu, naročito u vreme posta, traje dva meseca.

„Plata" 30.000 dinara

- Šampinjone proizvodim u dve podrumske prostorije. U jednoj imam sto briketa, a u drugoj šezdeset. Na proleće planiram da značajno proširim proizvodnju na još jednu prostoriju gde bih mogao da smestim još 160 vreća. Sada, otkako sam ostao bez posla, mogu potpuno da se posvetim šampinjonima.

Prvi mesec u proizvodnji šampinjona predstavlja inkubaciju, a tokom drugog meseca je berba. Imamo tri berbe kada se ostvari prinos od oko pet kilograma, ima i nekoliko manjih berbi, ali sa malim prinosima- kaže Zoran za Press.

On navodi da je proizvodnja šampinjona zahtevan posao jer traži puno angažovanja. U Pirotu trenutno ima samo tri proizvođača. Bilo ih je više, ali su mnogi propali ili jednostavno odustali, jer ne mogu da postignu da rade više poslova u isto vreme.

- Svakodnevno mora da se kontrolišu svi bitni parametri u prostorijama, od vlažnosti vazduha, temperature, koja se reguliše pomoću klima-uređaja, a i mnogi drugi faktori koji veoma bitno utiču na prinos pečuraka. Nekada se desi da ceo dan provedemo radeći oko šampinjona, a desi se i da samo uđem, obiđem i prekontrolišem brikete. Registrovali smo poljoprivredno gazdinstvo i mesečno nam od jedne prostorije ostane 25.000-30.000 dinara, što u Pirotu nigde ne bi moglo da se zaradi - kaže Zoran za Press.

Prema njegovim rečima, veoma važno kod ove vrste proizvodnje jeste biti dobar komercijalista.

Tržište, pre svega

- To je presudno za uspeh svakog proizvođača. Čak ljudima koji uđu u ovaj posao savetujem da prvo nađu tržište za svoje proizvode, a tek onda krenu sa ozbiljnom proizvodnjom.

Problem je u tome što šampinjon kada se proizvede ima rok trajanja od pet do sedam dana. Nakon toga on počinje da menja boju i onda ne može da se proda. Zbog svih tih rokova i karakteristika proizvodnog ciklusa u proizvodnji šampinjona veoma je bitno biti dobar komercijalista i na vreme obezbediti plasman za svoje proizvode. U suprotnom, džaba ako vi uspete da napravite kvalitetan proizvod ako vam on propadne - kaže Zoran za Press.

- Zarade nema, jedva sastavljamo kraj s krajem. Proizvođači mleka su na ivici ponora. Kada je hrvatska kompanija „Vindija" kupila Zemljoradničku zadrugu u Lajkovcu nadali smo se da će se u valjevskom kraju, poznatom po izuzetno kvalitetnom stočnom fondu otkupljivati i do 100.000 litara mleka dnevno, međutim dobili smo hladan tuš, jer se dnevno jedva otkupljuje 35.000 litara mleka - kaže Marko Milosavljević, vlasnik krave Frajla, koja je za 316 dana dala 7.745 litara mleka sa 4,08 odsto mlečne masti.

Mlekulje zbog krize završile u klanici

Bez pomoći države, napretka u stočarstvu nema. Toga je svestan i Milosavljević koji kaže da zoravaju da će štale uskoro biti prazne ukoliko država što pre ne preduzme konkretne korake.

- Najteže je kad Vlada Srbije poručuje da podržava poljoprivredu, a gura seljaka u propast. Ne pamtim gore vreme za srpske stočare, a 57 godina mi je. Ne mora država da nas pomaže, ali neka nas više ne davi! I to će biti dovoljno. Mnoge rasne mlekulje simentalke zbog teške situacije u kojoj je srpska poljoprivreda ipak su završile u klanici, ili su ih vlasnici prodali u BiH, Sandžak ili na Kosovo. Mnogi stočari umesto u proizvodnju mleka, orijentisali su se na tov, a ima i onih koji se bave otkupom stoke na terenu - objašnjava trenutne okolnosti Milosavljević.

On kaže da bi najpre država trebalo da pruži „logističku" podršku seljacima.

- Nečuveno je da u sred Srbije, u mioničkom kraju, nema ušnih markica za obeležavanje goveda. Bez te oznake krava ni tele ne smeju da mrdnu iz štale, kamoli da se pojave na izložbi ili stočnoj pijaci. U isto vreme, čujemo da ušne markice mogu na crno u izobilju da se nađu u pograničnim delovima Srbije, po ceni od 10 evra. Država na taj način ne može da pomogne stočarima - objašnjava Milosavljević.

Zbog gašenja Zemljoradničke zadruge u Lajkovcu, koja je svojevremeno „držala" čitav valjevski kraj i brinula o matičnom zapatu, broj goveda je značajno smanjen.

Samo ljubav prema poslu garantuje opstanak

U mioničkim selima, u kojima su se tradicionalno uvek gajila najbolja grla simentalske rase, uspevaju da prednjače u Srbiji po broju grla, ali kažu da su prošla „dobra vremena" kada je broj grla, za vreme Jugoslavije, bio nekoliko puta veći.

Ipak, Milosavljević gaji posebnu vrstu optimizma kada je ova grane poljoprivrede u pitanju.

On tvrdi da dok bude bilo ljubavi prema ovom poslu, on će i opstajati. Kaže, šteta je samo što ne možemo to još više da iskoristimo!

Međutim, još nije došlo do realizacije te ideje, naglasio je on. Kako je dodao, ukoliko bi ta uredba bila usvojena, kasnije bi mogla da se „ustanovi i dodatna apanaža ljudima koji su zemljište prodali državi". Podsetio je da se trenutno sprovodi druga mera za učešće staračkih domaćinstava u tržištu zemlje, jer država podstiče starije od 65 godina, koji ne mogu da obrađuju zemlju, da je daju u zakup. Ukoliko su zakupci mlađi od 40 godina staračka domaćinstva dobijaju 12.000 dinara po hektaru, a u svim ostalim slučajevima dobijaju 8.000 dinara.

- Procene su da država ima oko 450.000 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta, ali to su procene na nivou katastarskih podataka, pa na terenu ima razmimoilaženja - rekao je on i dodao da je ove godine u zakup bilo izdato 290.000 hektara zemlje, što je za 70.000 hektara više nego prošle godine. Jeličić očekuje da će se površina državnog poljoprivrednog zemljišta koje se izdaje u zakup povećati na 350.000 hektara, iako se procenjuje da se u poslednjih 20 godina zbog promene namene zemljišta godišnje „gubilo" oko 20.000 hektara poljoprivrednih površina. On je zaključio da u Srbiji „postoji tržište zakupa poljoprivrednog zemljišta, dok tržište za kupovinu poljoprivrednog zemljišta nije dovoljno razvijeno", što država svojim merama pokušava da promeni.

- Ovogodišnja investicija u poljoprivredno zemljište u Srbiji iznosi ukupno 600 miliona dinara i predstavlja najveće ulaganje u tu oblast od 2000. godine - rekao je on.

Jeličić je rekao da je taj novac korišćen za uređenje poljskih puteva, kontrolu plodnosti i poboljšanje kvaliteta poljoprivrednog zemljišta, istakavši da sledeće godine očekuje investiranje od najmanje 1,2 milijarde dinara.

- Očekujemo da će ove godine prihodi od naplate za izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup biti četiri milijarde dinara - rekao je on i dodao da bi to bilo na nivou od prošle godine. Prema njegovim rečima, 2009. godine procenat naplate zakupa poljoprivrednog zemljišta bio je 98 odsto. Jeličić je naveo da naplata nije urađena kod preduzeća kod kojih je raskinuta privatizacija i kod nekih kod kojih su menice nenaplative, ali je dodao da su ti sporovi na sudovima.

Na Staroj planini, koja je zbog ogromnog broja vrsta lekovitih trava pravi raj za napasanje stoke, u periodu pre Prvog svetskog rata napasalo se više od pola miliona ovaca, a poznato je da bi se na nepreglednim staroplaninskim suvatima moglo napasati i milion ovaca. Ta brojka se, nažalost, dramatično smanjuje i ako se ovako nastavi, za koju deceniju ovca na Staroj planini postaće ugrožena vrsta.

Dnevno 150 litara mleka

Dragići ipak ne očajavaju mnogo već naporno i vredno rade, a posla, kako kažu, ima i na pretek. Svoje stado čuvaju u iznajmljenom delu farme Bele vode, najveće farme ovaca u Srbiji kapaciteta iznad 10.000 grla. Veliki kompleks objekata za čuvanje ovaca u vlasništvu je nekadašnje pirotske mlekare, koja je slavu pirotskog sira i kačkavalja svojevremeno pronela čak i do trpeza Bele kuće u Vašingtonu, ali već deceniju ne radi zbog katastrofalnih privatizacija.

Božidar Dragić, glava porodice, celog života bavi se ovčarstvom i kaže da je, uprkos svemu, ovaj posao isplativ, ali samo ako se čuva veliki broj ovaca.

- Da čuvam manje ovaca ne bi mi se isplatilo, ali sa ovim brojem grla isplati se i cela porodica može da ostvari pristojnu egzistenciju na selu, ali isključivo uz mukotrpan rad i domaćinsko poslovanje. Do prošle godine sam mleko davao otkupljivačima, ali s obzirom na to da su mi ostali dužni novac za 3.500 litara predatog mleka, sada isključivo pravim ovčji sir, koji prodajem po ceni od 450 dinara za kilogram. Kupaca ima sa svih strana. Dolaze iz svih delova Srbije, iz Beograda, čak i iz Vojvodine i kupuju veće količine sira koji je prvoklasnog kvaliteta jer je napravljen od čistog staroplaninskog ovčjeg mleka koje nema premca kada je o kvalitetu reč. Zalihe sira nemam i sve što se napravi se proda, što dovoljno govori o kvalitetu ovih proizvoda sa našeg područja. Proces proizvodnje u ovčarstvu je takav da se trenutno ovce jagnje i to će trajati do decembra ili januara, tako da sada mleka nema. Do maja jaganjci narastu i budu spremni za prodaju. Nakon toga, od maja do septembra krećemo sa mužom i napasanjem ovaca, a dnevno izmuzemo do 150 litara mleka - kaže Dragić za Press.

Prema Božidarevim rečima, na farmi pored njega rade sin, supruga, majka i snaja. Praktično cela porodica danonoćno je angažovana.

- Naročito je teško u vreme jagnjenja, koje je već počelo, jer cele noći moraš da budeš pored ovaca i da im pomažeš prilikom jagnjenja. Planiram i da povećam stado i da svojoj porodici na taj način obezbedim dugoročnu egzistenciju. Ove godine sam od Ministarstvu poljoprivrede i šumarstva dobio 500.000 dinara preko STAR projekta za očuvanje ovčarstva na Staroj planini. Taj novac sam iskoristio za kupovinu novog traktora. To mi je prvi put da dobijem konkretnu pomoć države. Jedino to mi može pomoći da čuvam još više ovaca - kaže Dragić.

Čobanin profesionalac

Veliki problem vlasnicima velikih stada je nedostatak čobana, jer od mladih ljudi niko ne želi da se upusti u ovaj posao koji nije nimalo naivan, iako se na ovaj način može pristojno zaraditi.

Jedini, i ujedno najmlađi profesionalni čobanin na Staroj planini, ima 61 godinu i radi upravo na farmi Dragića.

- Radim za platu od 25.000 dinara. Posao je težak jer uz ovce moraš da budeš bukvalno po ceo dan, čak i noću. Zadovoljan sam platom, a i nije mi teško jer sam celog života čobanin. Ljudi, naročito mladi, naučili su na gradskih život tako da mnogi vlasnici stada traže čobanina, ali ne mogu da ga nađu iako svi nude dobre plate. Mladi će pre da pristanu da rade u nekoj prodavnici ili trafici za 10.000 dinara kod privatnika koji će da ih izrabljuje do iznemoglosti nego da na planini čuvaju ovce, ali šta ćeš, takva je današnja omladina - kaže Milan Kostić.

- Prosečni prinosi su na nivou višegodišnjih prinosa ili nešto veći od njih - rekao je on na sednici Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije.

Milovanović je precizirao da se sa 1,2 miliona hektara očekuje rod kukuruza od 6,8 miliona tona, što je gotovo sedam odsto više nego lane, uz prosečan prinos od 5,5 tona po hektaru.

Prema njegovim rečima, to je dovoljno za domaće potrebe, jer konditorskoj industriji i stanovništvu treba oko 4,4 miliona tona, dok bi za izvoz bilo raspoloživo oko dva miliona tona.

U Ministarstvu poljoprivrede procenjuju da bi se se od izvoza kukuruza mogao ostvariti prihod od 300 miliona evra, što bi bilo za 100 miliona evra više od prošlogodišnjeg izvoza.

Rod suncokreta, koji je zasejan na više od 170.000 hektara, procenjuje se na 386.000 tona, što je rast proizvodnje od 2,4 odsto, uz prosečan prinos od 2,2 tone po hektaru.

U Ministarstvu poljoprivrede očekuju da bi proizvodnja ulja mogla da iznosi 150.000 tona, što bi uz prelazne zalihe podmirilo potrebe stanovništva od oko 82.000 tona i omogućilo izvoz 60.000 tona ulja.

Milovanović je rekao da je ove godine šećerna repa posejana na 67.000 hektara ugovorenih površina, kao i još 5.000 hektara čiji vlasnici nemaju zagarantovanog kupca.

On smatra da bi prosečan prinos repe trebalo da bude 48 tona po hektaru, što znači da bi moglo da se proizvede 470.000 tona šećera.

- Uz izvoz šećera u EU po preferencijalnim uslovima od 180.000 tona i potrebe domaće industrije i stanovništva od 200.000 do 250.000 tona, ostaće dodatne količine za izvoz na tržište EU ili zemlje regiona - kazao je Milovanović.

On je rekao da i se očekuje da će proizvodnja soje, koja je posejana na 170.000 hektara, biti 466.000 tona, što je 33 odsto više nego lane.

Žetva uljarica u tom okrugu je završena, a proizvedeno je 12.000 tona suncokreta i više od 70.000 tona soje. Rod suncokreta bio je na prošlogodišnjem nivou, a soje čak za 40 odsto više nego lane.

Vađenje šećerne repe, proletos zasejane na 12.500 hektara, obavljen je sa 90 odsto površina i očekuje se da bi čitav posao mogao biti okončan u sledećih nekoliko dana.

Ostvaren je prosečan prinos od 52 tone slatkog korena po jedinici površine, dok je digestija između 15 i 16 odsto. Izuzetno lepo vreme koje je vladalo protekle nedelje doprinelo je da se ubrzaju radovi na berbi kukuruza i setvi pšenice.

Kukuruz, koji se prostirao na 135.000 hektara, obran je sa više od 50 odsto površina, a najdalje u tom poslu se odmaklo u rumskoj opštini. Sada je već sasvim izvesno da će prosečan prinos biti iznad osam tona po hektaru, najveći u protekloj deceniji.

Berba semenskog kukuruza koji se nalazio na oko hiljadu hektara je završena, a postignut je prosečan prinos od 2,8 tona po jedinici površine. U punom je jeku i setva pšenice. Do sada je njome zasejano 25.000 hektara, što čini polovinu planiranih površina. Uveliko odmiče i duboko oranje, a za prolećnu setvu ovde treba pripremiti oko 170.000 hektara.

Borivoje ne krije nezadovoljstvo činjenicom da je cena litra sirovog mleka potcenjena, što dovodi do toga da „kajmak" umesto proizvođača „oberu" trgovci.

Dnevno 400 litara mleka

- Mleko bi moralo da bude skuplje da bismo mogli da opstanemo. Ako je moje mleko jeftino, onda bi trebalo da bude jeftino mleko i onome ko ga u prodavnici kupuje, što sada nije slučaj. Svoje mleko svakodnevno isporučujem „Niškoj mlekari", koja je za sada korektna prema nama proizvođačima. Proteklih godina su mnogi proizvođači propali jer otkupljivači nisu plaćali predato mleko. Meni i mnogima u ovom kraju je firma „Džersi" iz Knjaževca ostala dužna čak 700.000 dinara. Ona je otišla pod stečaj i dok se namire radnici i drugi poverioci, za nas neće verovatno ostati ništa. Uspeo sam da opstanem jedino zahvaljujući tome što imam veliki broj grla i sam proizvodim sve od silaže, kukuruza i imam moderno opremljene štale sa muzilicama, ali su zato mnogi manji proizvođači propali zbog neplaćenog mleka. Trenutno isporučujemo nešto manje od 400 litara mleka dnevno, s tim da bi, kada bi cena bila veća, mogao veoma lako da povećam proizvodnju na najmanje 500 litara kada bi to bilo isplativo. Kada je mleko koštalo 30 dinara, a kilogram koncentrata 15 dinara, ova proizvodnja se prilično isplatila. Tada sam i uspeo da sagradim modernu štalu i tehnološki opremim svoje gazdinstvo, što sada nikako ne bih uspeo. Sada je kilogram koncentrata 30 dinara, a litar mleka 25 dinara, pa je to direktno uticalo na manju proizvodnju mleka - kaže Borivoje za Press.

Cena 27 dinara po litru

Decenijama radeći na podizanju kvaliteta grla koje čuva, Borivoje je uspeo da postigne zavidan kvalitet grla.

- Moje krave daju u proseku 20 litara mleka. Mleko prodajem po ceni od 27 dinara, bilo bi bolje da je 30, ali smo zadovoljni jer nam otkupljivač redovno otkupljuje i plaća mleko. Cilj nam je da u narednom periodu napravimo izmuzište za krave, što bi nam mnogo olakšalo posao oko muže i prikupljanja mleka koje bi se centralizovalo na neki način. Nažalost, reč je o pozamašnoj investiciji, pa očekujemo i pomoć države kako bismo to izgurali. Već smo uradili grube radove na objektu, a preostaje nam samo kupovina opreme - kaže Denčić.

Borivojev sin Stevan jedan je od malog broja mladih koji je ostao da živi na selu, gde je zasnovao i porodicu, iako mnogi njegovi vršnjaci sa sela beže glavom bez obzira.

- Oduvek sam želeo da budem svoj na svome i da znam da samo od mene zavisi kako ću živeti. Jeste teško i naporno i mora da se radi gotovo 15 sati dnevno, ali ipak mi je bolje ovde nego što bi mi bilo u gradu u nekoj firmi. Cela familija je angažovana oko posla sa kravama. Sastav grla smo tako koncipirali da lako možemo da se prilagodimo tržišnim uslovima. Na primer, poslednjih godina se više isplati tov bikova jer na tom poslu zarađujemo 1,7 evra po kilogramu žive vage, dok sa proizvodnjom mleka nije takva situacija, odnosno mnogo je manje isplativa - kaže Stevan za Press.

Setva pšenice, imajući u vidu optimalne rokove, kasni uostalom kao i prethodnih godina. Prema nezvaničnim procenama, do sada je zasejano oko 200.000 hektara, što je bolje u odnosu na isti period prošle godine kada je bilo zasejano oko 150.000. Imajući u vidu naviku naših proizvođača da seju u novembru, a nekada i kasnije, treba očekivati da će i ove godine biti zasejano oko 500.000 hektara. Bez obzira na trenutno dobru cenu pšenice, deo proizvođača je i dalje u dilemi šta da seje, imajući u vidu cene ostalih poljoprivrednih proizvoda. Na tržištu pšenice nema promena u odnosu na prethodni period. Cena ima blagi uzlazni trend, a prema svim pokazateljima, to će se nastaviti i u narednom periodu.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Miroslav Malešević izrazio je bojazan da u Vojvodini do kraja godine ipak neće biti zasejano pšenicom planiranih 300.000 hektara, jer je istekao optimalni rok za njenu setvu.

- Idealan rok za setvu pšenice je do 3. novembra, a do sada je u Vojvodini posejano svega oko 60.000 hektara. Za setvu preostalih 240.000 hektara pšenice potrebno je 20 radnih dana i bojim se da je setva okasnila - rekao je Malešević novinarima u Novom Sadu.

Malešević, koji je poznati stručnjak za žito sa novosadskog instituta za ratarstvo i povrtarstvo, kaže da je teško proceniti kakav će i hoće li uopšte ratari preuzeti bilo kakav rizik.

- Ne mogu im reći sejte pšenicu, jer niko ne zna kad će stići jaki mrazevi, a tad je setva uzaludna. Stoga, kakav će rizik preuzeti vojvođanski ratari zbog očekivane tražnje pšenice na domaćem i inostranom tržištu, teško je u ovom trenutku predvideti - naveo je Malešević.

Setvu pšenice otežava i činjenica da je kiša, koja je nedavno padala, natopila njive u centralnom delu Vojvodine, pa traktori u njih neće moći da uđu dok se zemljište dobro ne prosuši, a to je najmanje za tri do pet dana.

U najboljim vremenskim uslovima za jedan dan može se pšenicom zasejati najviše 12.000 hektara.