30. 03. 2011

PRESS

Nostalgija od 1.000 kubika

Irena Škorić, režiser iz Zagreba - Stojadin je sredstvo preko kojeg pričam neke metafore dublje od bilo kakvih političkih reminiscencija

Zemlje bivšeg istočnog bloka zahvatila je automobilska renesansa. „Trabanti", „volge", „vartburzi"..., nekadašnji heroji viceva, postali su danas poželjni oldtajmeri na pijaci četvorotočkaša.

Kod nas se jugonostalgija ne iscrpljuje samo narezivanjem hitova Olivera, Šijanovih filmova, krkanjem „Krašove" „bajadere"... U arsenal nostalgije polako ulaze i automobili. Dve mlade režiserke iz Zagreba i Beograda otvaraju 58. festival kratkog metra i dokumentarnog filma, svojim delima u kojima su glavni junaci dva kultna automobila bivše države. Zagrepčanka Irena Škorić u svom „Rastanku" ekranizuje storiju o „zastavi 101", a Beograđanka Mina Đukić donosi priču o nekadašnjem ponosu domaće auto-industrije u filmu „Jugo, kratka autobiografija".

U tvom filmu glavni junak je automobil „zastava 101". Šta je za tebe „stojadin" - simbol vremena u kome su nam krediti manje stezali grkljan, metafora za sadržaj naših nostalgičnih softvera?

- Stojadin je za mene lični sentiment mog detinjstva, a kao filmskoj autorki, moja igračka i glavni glumac triju kratkih filmova. Stojadin je sredstvo da preko njega ispričam neke metafore dublje od bilo kakvih političkih reminiscencija.

„Zastava 1.300", popularni „tristać", 60-ih godina, na početku svog „života", bio je etiketiran kao oficirsko-funkcionerski auto. Kasnije je ušao u narod i postao „narodni auto" (yu-volkswagen). Šta je bio „stojadin"?

- Ne znam da li je bio narodni auto, ali je bio poslednji auto mog dede u kojem sam jako volela da se vozim. Išli smo na izlete, na more, zagledala sam u njegovu utrobu kad se pokvario, grejanje mu se leti uključivalo samo od sebe, a zimi bi obično proradilo tek na kraju puta. Ipak, to je za mene najdraži auto i tako će ostati. „Stojadin" je, osim toga, jedini auto s ovih prostora koji je u mom filmu obišao gotovo celi svet, velike i važne festivale, te dobio mnoštvo nagrada.

Vaš film „Rastanak" je film bez ijedne reči dijaloga.

- Priča je takva da dijalog nije bio potreban. To je ona vrsta „idealnog" filma, gde slika govori sve. Otac i sin voze stari „stojadin" u „rezalište". Od te jedne rečenice film je postao metafora o rastanku sa nekadašnjim životima, s bližnjima, o propadanju, gubitku, putovanju. Posrećilo se da tako ispadne. Iz uspeha „Rastanka" nastao je „Rastanak 2". Radujem se premijeri „Rastanka 2" u Beogradu i nadam se da će beogradskoj publici oba filma biti smešna i zabavna.

Mina Đukić, režiser iz Beograda - Jugo je „skončao" u 28. godini, slično rok zvezdama koje su umrle mlade, a živele intenzivno i do kraja

Čime je „jugo" zaslužio da bude glavni junak tvog filma? Da li je u pitanju lament nad „čedom" koga je „fijat" istisnuo sa trake ili...?

- Nije lament već komemoracija, i neko sentimentalno putovanje kroz fenomenologiju tog automobila. Meni je bilo zanimljivo da „juga" tretiram kao živo biće, sa burnom i kontroverznom biografijom marginalca koji je hteo puno, a najviše ostvario baš kroz osujećivanje svih tih želja. Zanimljivo je i što je prestao da se proizvodi kada je imao 28 godina, i to me je podsetilo na tragične sudbine rok zvezda koje su umrle mlade, a živele intenzivno i do kraja.

Kakva je budućnost „juga"? u reklami za prašak „meriks", u muzeju, u novom modelu?

- Budućnost „juga" je budućnost nostalgije. Mislim da će „jugo" postati dosta cenjen i skup oldtajmer i možda će, da paradoks bude veći, najveću vrednost dostići tek nakon što postane istorija. „Jugo" će se možda i reinkarnirati u nekoj novoj formi i obliku. Ljudima je ionako, kao prilično graničan predmet, bio inspirativan za takve podvige. Znam da je jedan čovek od „juga" napravio akvarijum, drugi kočije, dok je jedan umetnik čitavu izložbu posvetio svim potencijalnim namenama „juga".

Poznata je scena iz filma „Umri muški 3" u kojoj Semjuel Džekson kaže za „juga" da nije napravljen da ide brzo, ili kad trio iz visokooktanskog auto-rijalitija „Top gir" pogodi kragujevački model tenkovskom granatom. Da li je „jugo" to zaslužio?

- Meni to ismevanje nekako ide u prilog tezi o „jugu" kao živom biću. Neko ko vam je simpatičan baš po stvarima u kojima navodno nije dobar. I sve te komične hiperbole o nekvalitetnosti tog automobila istovremeno podižu kontroverzu oko njega, kao i njegovu popularnost. Iz mog iskustva, „jugo" može da bude i najbolji automobil. Za potrebe snimanja jedne od scena kaskader ga je spustio niz stepenice. Dakle, „jugo" je izveo podvig koji bi retko koji bolji automobil podneo. U ovom slučaju, trošni „jugo" koji smo uzeli sa otpada nesmetano je nastavio vožnju nakon prilično rizične i sunovratne kaskade. Nekad je dobro kada vozilo nije samo automobil, već i igračka koja radi na vodu i gurku.

Režiserka iz Zagreba otvara s tobom festival filmom o „stojadinu". Paralela „jugo"-"stojadin"?

- „Stojadin" je počeo da se proizvodi ranije, pa njegova simbolika pokriva duži vremenski period i zahvata i one mirnije, uljuljkane dane. „Jugo" se rodio u godini Titove smrti i tokom 28 godina proizvodnje živeo u turbulentnom vremenu. „Juga" su pokušavali da učine i nacionalnim simbolom i kroz njega ostvare američki san. Verujem da „jugo" jako dobro reflektuje taj pokušaj da se iluzija srećnog života, i nakon Titove smrti, što je duže moguće, nekako veštački održi.

Branko Rosić