Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

nenad okanoviĆ - akter nove serije radoŠa bajiĆa

17. 03. 2012.  - Autor: Nenad Kostić

"Ravna gora" - ISTINA o II svetskom ratu

Istorija - Scenario „Ravne gore" govori o Draži, Titu, Krcunu, Kosti Pećancu i gomili drugih istorijskih likova. Dok nisam pročitao scenario Radoša Bajića, mislio sam da znam istoriju

1
Glumac, producent i reditelj Radoš Bajić ovog proleća počinje snimanje veoma ambiciozne serije koja će govoriti o Drugom svetskom ratu na tlu Srbije.
Jedan od glavnih junaka serije biće Milisav, ađutant Draže Mihailovića, koga će glumiti veoma popularni Nenad Okanović, poznat i po ulozi sina Dragana u seriji „Selo gori, a baba se češlja".

Okanović kaže za Press da je ovu ulogu shvatio izuzetno ozbiljno i da se za nju priprema na pravi holivudski način:

- U pitanju je trilogija koja će pokrivati period od 1941. do 1945. godine. Prvi ciklus trilogije, koji će imati 15 epizoda, zove se „Ravna gora". Snimanje treba da počne krajem maja. Producenti su RTS i „Kontrast studio". Meni je Radoš još pre šest meseci rekao da ću igrati u toj seriji, a uloga Milisava je jedna od glavnih rola. Jedini uslov da dobijem tu ulogu bio je da smršam i za samo mesec i po dana izgubio sam osam kilograma. Treba da smršam još pet kilograma i imam vremena do kraja maja da to uradim - govori Okanović.

Možete li nam reći nešto više o scenariju?

- Kada sam prvi put pročitao tekst, bio sam zatečen. Znao sam da je Radoš sjajan scenarista, koji je sa Živojinom Pavlovićem radio „Na putu za Katangu", da ne govorim o seriji „Selo gori...", ali ovo mu je zaista najbolje delo koje je do sada napravio. Mislim da podela u ovih petnaest epizoda ima više od dve stotine uloga. Ne zna se koja je bolja. U scenariju su Draža, Tito, Krcun, Kosta Pećanac i gomila drugih istorijskih likova.

Ko će glumiti Tita, a ko Dražu?

- U ovom trenutku samo Radoš zna ko će glumiti te ljude. Znam da su razne moje kolege dolazile kod njega da razgovaraju, ali ne znam da je iko od njih dobio ulogu.

KOMPLETAN INTERVJU PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU PRESSA

Izvor: PRESS

Tagovi

Komentari (12)

ostavi komentar
Милош [neregistrovani]
 [15.06. 2013., 19:44]

КПЈ

Да је жив, знао би Тито шта сада да ради са вама. Нашао се паметан Радош Бајић да снима филм о Другом светском рату и као има феноменалан сценарио. Брука и срамота је правити нешто овакво. Сви знамо да се идеално живело за време друга Старог. Поздрав!

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [12.05. 2013., 13:54]

U Srbiji,

'CNN sokocalo'...?
........................
Na pitanje, može li navesti neka od Tarabićevih 'viđenja' iz originala rukopisa kojih nema u Kazimirovićevoj knjizi, Pjević je pomenuo priču o 'sokoćalu' (televizoru).
- Kazimirović je u knjizi pomenuo protin zapis o Mitrovom viđenju 'sokoćala': 'Napraviće čoek sanduk i u njemu će biti neko sokoćalo s prikazima, a da neće umjeti sa mnom mrtvim da besjedi, brez obzira što će to sokoćalo biti blizu ovome drugome svijetu ko vlast do vlasi kose na svijem ljudskim glavama. Uz pomoć toga sanduka sa sokoćalom čoek će moći da vidi šta se svuđe na ovome zemaljskome šaru čini'. Ali, kaže Pjević, ima i nastavak koji se sigurno nalazi u original zapisu. Mitar je, naime, još kazao: 'Najviše zla svome narodu naneće sokoćilo koga će narod, na nesreću, dobrovoljno unositi u svoje kuće'.
Osamdesetdvogodišnji Jovo Tarabić iz kremanskog zaseoka Tarabići, jedan od potomaka proroka, kaže da je sasvim moguće da je neko pronašao protine sveske.
- Neđe su se bile izgubile i valjda je vakat da ih neko nađe. Sad, treba videti šta je zapisano, pa onda porediti sa onim što narod priča, pa tek onda doneti sud. Ja bih voleo da vidim taj zapis ili da mi neko prepriča šta sve tu ima, pa onda da vidimo - kaže Jovo.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [10.05. 2013., 14:19]

' to je vise srBski..??'

U završnom delu pomenutog pisma vojvoda Milan Pećanac (od oca je ostanulo sinu)..ostavljasvojeručno napisani svoj stav prema 'srpstvu' i 'časti', koji treba sačuvati za 'istoriju', ali istoriju izdaje ovih 'vrlih nacionalista':Hm,hmm...'Mi ovamo nemamo milosti prema komunistima (misli na Kuršumlijski kraj -prim. a.). Ubijamo njihove pristalice. Treba jednom prečistiti sa njima. Molim vas nemojte pohvatane partizane predavati Nemcima već ih sami poubijajte, jer je to mnogo časnije i više srpski. Ne bih želeo da se sutra prepričava kako smo ih predavali Nemcima i Bugarima.'

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [09.05. 2013., 14:18]

imate i svoju kapelu

Hm,hmm.. malo cudna 'srBska'...zastava u Belom dvoru...?

http://www.vestinet.rs/wp-content/uploads/2013/04/kraljica-marija02-500x332.jpg

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [09.05. 2013., 01:16]

Bom vam rekel u Londonu !

Пише Јаша Алмули
Поводом разговора са др Србољубом Живановићем, објављеног под насловом „Геноцид је злочин Хрвата, не само усташа” у 260. броју
„Печата“Да одмах кажем, лажна је тврдња да је Моша Пијаде, дугогодишњи робијаш и члан Врховног штаба НОВ са усташким прваком Милетом Будаком 1937. године у казниони у Сремској Митровици потписао споразум у којем је стајало да се „Балканско полуострво тако дуго неће моћи комунизирати док се Српству и Православној цркви не сломи кичма“.На тај фалсификат је насео мој пријатељ др Србољуб Живановић у интервјуу који је дао у „Печату“ бр. 260, од 22. марта о.г. Тај фалсификат је лакомислено објавио Зоран Љ. Николић у својој књизи „Масонски симболи у Београду“ прештампавши чланове 2 и 3 наводног споразума. На моје тражење др Живановић ми је послао копију страница из те књиге у којој је нашао
неистину о споразуму, и када сам то видео све је било јасно. Николић се као на извор позвао на „реферат који је 1943. године поднео Милан Банић и који је сачуван у грађи Милана Недића“. Упитао сам свога колегу старијег сарадника „Политике“ Слободана Кљакића, који врло много зна, ко је био Милан Банић. Рекао ми је да је после 1945. установљено да је Банић под тајним именом „Вебер“ за време окупације радио за немачку обавештајну службу и такође у културном одељењу испоставе немачког Министарства спољних послова у Београду. Банић је имао важну улогу у организовању Антимасонске изложбе у Београду.Он је у том свом реферату којим се послужио Николић и којем је насео Живановић, написао оно што је Немцима било потребно: да један Јеврејин, које они затиру, и при томе комуниста, против којих се боре, жели сламање кичме српству и СПЦ. Нажалост ово није било прво повампирење окупационе лажи преко Николића и Живановића. Кљакић ми каже да је то учињено и пре око 20 година преко „Политике“ и да је тада ту лаж резобличио Слободан Нешовић, предратни сарадник листа и биограф Моше Пијаде.Али нажалост ово није једина ствар коју би требало исправити у интервјуу др Живановића. Он је изнео тврдњу да је „опште познато“ да се Тито током Другог светског рата више пута састајао са усташким поглавиком Антом Павелићем. Упитао сам га откуд му то, навео је као извор професорку Смиљу Аврамов, члана САНУ. Назвао сам Смиљу, рекла ми је да то није објавила ни у једној од својих књига. Споменула је да је то рекла у једном интервјуу. Зашто? То ми је рекао Славко Одић, високи припадник обавештајне службе. Нисам одмах замерио Смиљи што се ослонила на само један једини извор о тако важној и деликатној ствари, мада врло дубоко сумњам у истинитост те приче. Да је игде дошло до директних сусрета Тито-Павелић, на усташкој, партизанској или ничијој земљи, то би изискивало изванредне безбедносне припреме уз учешће више људи, а то је наводно тврдио само поменути Славко.О тој ствари Слободан Кљакић је написао:
„О бесмислености тврдње да су се Тито и Павелић састајали током рата мислим да не би требало трошити речи. Сигуран сам да професорки Аврамов то није могао да саопшти Славко Одић, човек који је одиста био врхунски обавештајац. Он је у Загребу 1945. и потом ислеђивао такве усташке шарже
какве су били Будак и остали чланови Павелићеве владе (Одић је аутор књиге ‚Досије без имена‘, објављене 1961. године, у којој је на основу
обавештајних сазнања анализирао пропагандне игре током Другог светског рата у којима је тражен одговор на питање: ‚Ко је Тито‘?; описао је и како су усташе Тита тражиле у Београду, шта је радила овдашња Специјална полиција, шта Гестапо, какве је податке имао немачки Абвер, како су вештачене Титове фотографије, како је немачки СД трагао за Титовим правим именом, итд).“Морам да споменем и недоказану Живановићеву изјаву да је једна мала
партизанска јединица у Карловцу у Хрватској 14. новембра 1942. објавила билтен у којем је изношено страдање Срба у Јасеновцу, и да су људи који су то објавили по наређењу ЦК КП Хрватске изеведени пред преки суд и стрељани. И поред национализма и сепаратизма Андрије Хебранга који је био на челу ЦК КП Хрватске, овај приказ не одговара начину на који су комунисти поступали. Извођење пред преки суд је захтевало оптужбу, а то се није могло пред много српских бораца у Горском Котару. И у овом случају притекао ми је у помоћ свезнајући Слободан Кљакић који је некада био секретар заседања Раселовог суда којим је руководио Владимир Дедијер, писац партизанског „Дневника“ и блиски сарадник Милована Ђиласа. Кљакић је рекао да није био у питању Карловац већ село Дринићи, близу Бихаћа, у којем је Дедијер, у издању редакције ,,Борбе“, на основу исказа заточеника који су побегли из Јасеновца објавио брошуру о злоделима усташа. Неколико хиљада примерака те брошуре послати су Централном комитету КП Хрваске, где је Хебранг зауставио њихову даљу дистирбуцију. Никаквих суђења и стрељања ту није било.„Печат“ је у броју од 22. марта дао изванредан публицитет интервјуу др Живановића, који је између осталог описао једно истраживање масовних гробница у Јасеновцу и проширио одговорност усташа на шире слојеве Хрвата. Он међутим није једини кривац за изношење непроверених ствари. Ауторка интервјуа Невенка Стојчевић је све наведене неосноване тврдње оставила у тексту, не тражећи од Живановића доказе и изворе. Тако се не ради. Она није била непристрасни посредник између интервјуисаног и читалачке публике. У уводу једног питања она каже: „Југословенски комунисти су, уместо да спрече, чак подржавали геноцид против Срба,
Јевреја и Рома у НДХ.“ Не браним комунисте, али буним се против таквог фалсификовања криваца за наше истребљењe.
Из Дедијеровог ,,Дневника“, уторак, 8. децембар:,,Дринићи – Радимо брошуру о Јсеновцу, један од најстрашнијих докумената данашњице. Неколико другова Јевреја побегло је из логора, пошто су прво убили стражара… Никица Павлић је средио њихове утиске… Свратио сам у штампарију и причам како ће та брошура имати великог одјека у народу.“Примедба Слободана Кљакића: О Јасеновцу су сведочили Мориц Данон, Мориц Романо и Соломон Катан, који су приступили партизанским редовима. Соломон Катан је погинуо после Пете офанзиве, а Данон и Романо су до краја рата били у партизанима. Документе о геноциду је од 1942. почео да прикупља Моша Пијаде, члан Врховног штаба, на основу јединствених формулара. Из тог рада
израсла је после 1945. године Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, којој су предати и документи прикупљени током рата.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [28.04. 2013., 13:56]

dobar 'film'

Radovan Karadžić, sin Vuka i Jovanke, rodjen u selu Petnjica, Crnogorsko pleme Drobnjaci. Njegov otac Vuko se borio na strani Cetnika za vreme II svetskog rata. Vuko je u Drobnjaku bio poznat kao spijun i kolaborator Italijana i Nemaca. Odavao je svoje komsije i poznanike i za to dobijao nagrade od okupatora. Zbog svega toga odmah posle rata odlezao je robiju od oko 8 godina, veci deo Radovanovog detinjstva. Radovan je osnovnu školu završio u Nikšiću, a potom se s 15 godina preselio u Sarajevo gdje je završio srednju medicinsku školu, a potom studije medicine, da bi na kraju specijalizirao psihijatriju. Dio školovanja je obavio u SAD, a u sarajevskoj bolnici je pacijente liječio od depresije. Takodje je izdavao i lazne psihijatrijske potvrde pacijentima kojima je trebala rana penzija. Obicno su to bile zene njegovih prijatelja. Konkretan slucaj je da je izdao ilegalnu potvrdu o psihickoj nesposobnosti za rad svome bratu Radoslavu koji je u to vreme bio u njegovim 20-im i odlicnog zdravlja.

Osim medicinom, Karadžić se bavio i pisanjem poezije.

Oženjen je s Ljiljanom Zelen-Karadžić, s kojom ima dvoje djece - kći Sonju i sina Sašu.

Godine 1987. je završio u pritvoru pod optužbom da je pronevjerio novac kako bi sagradio vikendicu na Palama. U pritvoru je proveo 11 mjeseci, ali je poslije pušten.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [03.04. 2013., 15:39]

Hm,hmm...

Драгојло Дудић (1887 — 1941), земљорадник, писац, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Његов „Дневник“, који је објављен 1945. године, представља важно сведочанство о првим месецима устанка у Србији.

Иво Андрић је о 'Дневнику 1941' Драгојла Дудића написао: „То је један од оних записа у чијем постанку књижевни планови и амбиције нису играли никакву улогу, а који управо зато имају и за књижевност огромну документарну вредност, и који се, што је најчудније, и сами уздижу до непосредног правог књижевног израза“.

А Владимир Дедијер: „То је права историја одоздо, историја која се не труди да опише догађаје онако како би они требали да се одвијају, већ онако како су се дешавали“.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [03.04. 2013., 15:33]

'daleko je sunce'

http://2.bp.blogspot.com/-2vrIU-eS7sM/TxwzILc2JrI/AAAAAAAAD1g/ZMrSWI9k8q0/s1600/srdjan+1.JPG

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [29.03. 2013., 13:00]

hm,hmmmm

Amnestirani robijaš, silovatelj i ubica, koji je pomilovan prošle godine, pokušao da siluje staricu od 89 godina.

Milovan Mišić (34) iz Beloinja kod Svrljiga uhapšen je zbog sumnje da je 26. marta oko 22 časa pokušao da siluje osamdesetdevetogodišnju staricu (89) u njenoj kući u okolini ovog mesta.

Mišić je u novembru 2012. amnestiran i pušten iz zatvora, gde je izdržavao kaznu od 12 godina jer je januara 2000. u istom selu kraj Svrljiga silovao, pa brutalno ubio Ljubinku Nikodijević (66).

On se u ušunjao kroz prozor sobe nepokretne starice i napao ju je. Ali u tom trenutku je naišla njena ćerka i on je pobegao i ubrzo je uhapšen – navodi sagovornik „Blica“, i dodaje da su meštani Beloinja bili u strahu posle Mišićevog puštanja iz zatvora.
Mišić je prethodni zločin počinio na brutalan način tako što je Ljubinku Nikodijević 19. januara 2000, pola sata iza ponoći, sačekao staricu, stavio joj ruku na usta i uvukao je u kuću.
Pošto ga je starica grebala i branila se, on je uzeo drvo i brutalno ju je tukao po telu dok se nije onesvestila, da bi je nakon toga silovao. Nakon toga ju je izbo nožem više puta u grudi, kako bi prikrio silovanje, navodi se u sudskoj presudi.

Odgovori
Vidi odgovore
MilePile [neregistrovani]
 [27.03. 2013., 14:31]

ravna gora istina o II sv. ratu

Službena beleška nemačkih okupatora
Četnici će nastaviti borbu protiv komunizma
Prezentujemo javnosti do sada neobjavljen dokument iz oktobra 1944. godine, uoči oslobođenja Beograda. U pitanju je službena beleška nemačkih okupatora sa sastanka održanog 8. oktobra u Beogradu, po pitanju odnosa sa četnicima u Srbiji. Na sastanku je odlučeno da će Vermaht iskoristiti četnike za borbu protiv partizana, i kao prethodnicu za povlačenje nemačkih snaga ka zapadu
Sastanku su prisustvovali:
Nemački komandant okupiranog Balkana, feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs (Maximilian von Weichs)
Specijalni nemački izaslanik za Balkan Herman Nojbaher (Hermann Neubacher)
Nemački SS vođa za Hrvatsku general Konstantin Kamerhofer (Konstantin Kammerhofer)
Nemački SS vođa za Srbiju general Herman Berends (Hermann Behrends) (naknadno)
Generalštabni pukovnik v. Harling
Sastanak je održan na traženje poslanika Nojbahera, koji je hteo izložiti predloge o daljnjem tretmanu četničkog pitanja u Srbiji. On je izneo sledeće:
Premijer Nedić je potpuno slomljen čovek. Za to ima više razloga, kao što su posledice nedavnih dešavanja u zemlji, kao i to da nijedna od njegovih želja, koje je zadnjih godina dostavljao, nije bila ispunjena. Zbog toga se, na poticaj poslanika, prebacio u Beč. Sa proglašenjem Srbije za ratnu zonu, vlada je prestala postojati. Dat je poticaj da se izvestan broj službenika pod pretnjom smrtne kazne povuče sa Armijskom grupom Srbija i da, u određenom obliku nastavi upravljati zemljom izvana (pretnja smrću ima služiti isključivo kao opravdanje za gore navedne službenike).
Draža Mihailović će nastaviti borbu protiv komunizma. Njegove jedinice se već bore sa Titovim trupama i imaju delimično vezu sa nemačkim jedinicama (pukovnik fon Jungfeld, general Miler). Sada je stvar u tome, kako upotrebiti četničke jedince kao prethodnicu i osiguranje komunikacija prilikom predstojećeg izmeštanja nemačkih trupa iz Srbije. Pritom se neće moći izbeći da četnici, prateći moguće pokrete nemačkih trupa ka zapadu, ne dospeju na tlo Hrvatske. Time bi se oni našli na teritoriji kontrolisanoj od strane ustaških jedinica, koje danas, više nego ikada pre, vode borbu do uništenja svega što je srpsko. Poslanik Nojbaher smatra nužnim da glavnokomandujući jugoistoka fon Vajhs izda naredbe koje bi omogućile dalje korištenje četnika u Hrvatskoj (NDH, uključujući i Bosnu – prim. red.), ne obraćajući pažnju na pitanja suvereniteta i granica.
Gospodin glavnokomandujući Maksimilijan fon Vajhs je mišljenja da je danas, više nego ikad, potreban svaki borac za borbu protiv komunizma. Tu se u prvom redu radi o četnicima. U tu svrhu bi četničke jedinice trebalo staviti pod jedinstvenu komandu; Viši SS i policijski vođa bi, u uskoj saradnji sa Armijskom grupom „Srbija“, bio pogodna ličnost za to. Sad je stvar u tome kako njega vratiti nazad u Srbiju. Zatim je glavnokomandujući skrenuo pažnju na teškoće sa ambasadom u Zagrebu, kao i sa višim krugovima, koje će proizaći iz angažmana četnika u Hrvatskoj. Glavnokomandujući se obavezao da će poslati odgovarajući izveštaj Vrhovnoj komandi kopnene vojske o očekivanom razvoju događaja. Slanje će uslediti paralelno sa izveštajem koje poslanik Nojbaher namerava poslati ministarstvu vanjskih poslova.
Na pitanje feldmaršala fon Vajhsa dokle se stiglo sa evakuacijom folksdojčera, Viši SS i policijski vođa Kamerhofer je rekao da je od rajhsfirera Himlera dobio odrešene ruke u ovoj stvari, i da je sa evakuacijom već otpočeto. Pri tome je istakao da će muškarci koji mogu biti od koristi trupama biti evakuisani što je kasnije moguće. On inače ne sumnja da će u potpunosti izvršiti zadatak koji mu je poveren. Njegova molba se samo sastojala u tome da mu se prilikom dodatnog korištenja transportnih kapaciteta izađe u susret, ako je moguće, i dodatnim železničkim kapacitetima. U vezi sa prelaskom četnika na hrvatsku teritoriju, ukazao je na poteškoće koje će automatski nastati zbog nerazumne i neobuzdane politike istrebljenja Srba koju sprovode Hrvati. Ipak je ubeđen da, zbog male borbene vrednosti, ustaše neće nastupiti protiv jedinstvenih, u borbi prekaljenih četničkih jedinica. Dodao je i to da je rajhsfireru Himleru nedvojbeno stavio do znanja da je etnički sukob u Hrvatskoj nesnosan. Obavezao se da će preneti mišljenje glavnokomandujućeg fon Vajhsa i poslanika Nojbahera o neophodnosti prelaska četničkih jedinica u NDH zarad potreba vođenja rata.
Na pitanje feldmaršala fon Vajhsa postoji li mogućnost komunističkog ustanka u Beogradu, Viši SS i policijski vođa Berends je odgovorio odrečno, ističući da su stalnim pročešljavanjem u poslednje vreme uklonjeni svi oni komunisti koji bi na bilo koji način mogli učestvovati u takvoj akciji. Na pitanje gde se nalaze komunisti zatvoreni u koncentracioni logor, Berends je odgovorio da su svi pobijeni. Na kraju je skrenuo pažnju na to da je u četničke redove uspeo ubaciti dovoljno jake grupe Službe bezbednosti, koje će ostati sa četnicima i ubuduće. Na to je glavnokomandujući primetio da je samo to dovoljan razlog da se vodstvo nad četnicima poveri isključivo Višem SS i policijskom vođi.

* Izvor: Nacionalni arhiv u Vašingtonu, mikrofilm br. T-311, rola 194, snimak 000045-6.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [27.03. 2013., 12:57]

hm,hmm..'tako treba'

U toku narodnooslobodilačkog rata i sudstvo se rađalo u Revoluciji, nastajali su prvi organi narodne vlasti koji su posgepeno gradili sudsku praksu na načelima socijalizma. Već na savetovanju partizanskih komandanata sa Vrhovnim štabom 21. IX 1941. godine u Stolicama bilo je reči ne samo o narodnooslobodilačkim odborima već i o pravosudnoj funkciji tih organa. Obzirom na uslove vođenja oslobodilačke borbe organizacione forme sudova u tom periodu su brojne i različite. Prvo su formirani vojni sudovi po vojnim jedinicama, a kasnije i građanski sudovi pri narodnooslobodilačkim odborima. Posle formiranja I Proletsrske brigade Vrhovni štab je izdao naređenje da se u odredima i brigadama takođe formiraju vojni sudovi.
»Fočanskim propisima« 1942. godine odredbe o radu vojnih sudova bliže su regulisane. Tako je određeno da se vojni sudovi sastavljaju od zamenika političkog komesara, zamenika komandanta i jednog člana Partije iz redova boraca. Prve uredbe o vojnim sudovima donete su 1943. godinene i one 'su definisale teška krivična dela.- ratni zločin, izdaju zemlje neprijateljski rad i sl., kao i kazne: smrtnu kaznu, imovineku kaznu, lišenje čina,prinudni rad, uklanjanje sa položaja. strogi ukor i sl. Građanski sudovi, odnosno građanska veća uglavnom su koristili praksu iodredbe ranijeg pravnog sistema.
Zasebni organi pravosuđa nastali su 1944. godine na oslođenim teritorijama pojedinih federalnih jedinica. Narodni sudovi su obrazovani na uputstvu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije kao privremene narodne vlade. Razdvajanjem sudova od organa vlasti postignuta je u velikoj meri njihova samostalnost. Prema rečima Moše Pijade »u ratu je postojalo jedno obično, narodno ratno i ustaničko pravo koje je čitavo bilo izraženo jednim velikim principom koji nije bio obuhvaćen ni fiksiran paragrafima, ali koji je bio živ i stvaran svakim aktom narodnih vlasti, principom da je zakonito samo ono što pomaže interes narodnooslobodilačke borbe, a da je nezakonito ono što je tome interesu protivno i što je za njega štetno«.
Nakon konačne pobede nad okupatorima i domaćim izdajnicima trebalo je izvršiti pravedan obračun sa narodnim izdajnicima i neprijateljem koji je ostao u zemlji. Osuđena jevećina ratnih zločinaca, domaćih izdajnika i saradnika okupatora. U tom teškom periodu obnove i izgradnje zemlje pravosudni organi su izvršili veliki zadatak blagovremenog otkrivanja, identifikacije i pribavljanja dokaza za osudu, uz punu podršku naroda.
Predsedništvo AVNOJ-a je 3. II 1945. godine donelo odluku po kojoj svi sudovi nastali u NOB-u nastavljaju rad kao narodni sudovi. Doneti su zakoni o suzbijanju špekulacije i privredne sabotaže, zakon o narodnim odborima, osnovan je Vrhovni sud DFJ, a doneta je i odluka o nevažnosti sudskih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine.
Narodna Skupština Jugoslavije je 26. VIII 1945. godine donela zakon o narodnim sudovima, a 1946. godine ovaj zakon je izmenjen i dopunjen. Odlukom AVNOJ-a br. 133 od 3. II 1945. godine osnovano je i određena nadležnost Javnog tužilaštva koje je funkcionisalo na celoj oslobođenoj teritoriji kao posebna društvena i pravosudna funkcija.

Ustav FNRJ od 31. I 1946. godine sadrži posebna ioglavlja o uređenju sudova u sistemu narodne vlasti kao i o njihovoj samostalnosti i nezavisnosti, a isto tako i odnos sa drugim državnim organima. Kasnijim ustavnim promenama organizacija sudova u bitnim crtama nije menjana.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [26.03. 2013., 13:41]

istina

Na inicijativu predsednika Salima Salima, kao i delegacija sa svih kontinenata, na plenarnoj sednici svetske organizacije odata najviša pošta predsedniku Titu. – Sirenama sa brodova u njujorškoj luci i spuštanjem zastava na pola koplja, dokeri i mornari odali poslednju počast ”radničkom lideru Titu”. – Milioni Amerikanaca pratili direktan prenos sa pogreba
(Njujork, 8.maja) – Gotovo istovremeno dok su se u glavnom gradu Jugoslavije Beogradu, još odvijale pogrebne svečanosti poslednjeg ispraćaja predsednika Tita, čije su sekvence bile direktno prenošene preko svih najvećih američkih televizijskih stanica, u Palati nacija u Njujorku sastala se Generalna skupština UN na vanrednoj sednici da bi odala poslednju poštu jugoslovenskom Predsedniku i svetskom lideru Josipu Brozu Titu.
Na inicijativu predsednika Salima Salima iz Tanzanije, kao i mnogih delegacija sa svih kontinenata došlo je do ovog jedinstvenog vanrednog okupljanja plenuma svetske organizacije, za koju hroničari kažu da je gotovo bez presedana, da bi se pod ovim svodom, još jednom, ovog puta na najvišem nivou međunarodnog organizovanja svih država u svetu govorilo o Titu kao velikom vođi ne samo Jugoslavije već i kao jednom od najvećih državnika sveta ovog veka, koji je bio najaktivnije prisutan u svim najvažnijim događajima koji su se dešavali u svetskoj zajednici u poslednjih trideset i više godina, od samog osnivanja UN, i na koje je Titovo državništvo tako impresivno uticalo u mnogim prilikama.
Predsednik Tito je dva puta, 1960. i 1963. lično učestvovao u radu Generalne skupštine UN kada se svojim govorima obratio plenumu svetske organizacije.
Juče su lučki radnici Njujorka na svoju inicijativu učinili jedan redak gest pažnje prema jednoj ličnosti, gotovo nezampaćen u moderno vreme. Radnici jedne od najvećih luka na svetu za kratko su obustavili rad, a zatim su se na brodovima vezanim u lučkim dokovima i na zgradama začule sirene dok su američke i druge zastave bile spuštene na pola koplja. Vođstvo sindikata kao i radništvo na taj način je odalo poslednju poštu, kako su to oni sami rekli ”radničkom lideru predsedniku Titu”.
Hiljade jugoslovenskih iseljenika kao i drugi Amerikanci već dva dana se upisuju u knjige žalosti ustanovljene u jugoslovenskim diplomatskim i konzularnim predstavništvima kao što su održali, ili još održavaju mnoge komemorativne skupove posvećene premilnulom predsedniku drugu Titu. Umesto venaca i cveća široko je prihvaćena inicijativa da se sakupljaju prilozi za ”Titov fond” iz kojeg se stipendiraju mladi radnici. Ovih dana osnovani su i novi klubovi iseljenika iz Jugoslavije.
Tako je pre nekoliko dana osnovano Društvo Albanaca iz Struge u državi Konektikat, koja već okuplja oko sto članova koji su poreklom iz okoline Struge u Makedoniji. Iz ovog društva samo za jedan dan 67 članova je dalo priloge za ”Titov fond”, a jedna delegacija na čelu sa predsednikom i sekretarom društva otputovala je o svom ličnom trošku u Beograd na sahranu Tita. Takođe je na sahranu u Beograd otišla i jedna delegacija koordinacionog odbora iseljeničkog društva iz Njujorka.
Sve američke televizijske kompanije od najvećeg značaja prenosile su od ranih jutarnjih časova po istočnoameričkom vremenu pogrebne svečanosti u Beogradu i taj je prenos gledalo više miliona Amerikanaca.
B. Dečermić

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Da li držite dijetu?

Da

Ne

Ponekada

Svaki dan sam na dijeti

Nije mi potrebna

Rezultati

Facebook