Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

25. 01. 2012.  - Autor: VLADIMIR BOGDANOVIĆ (Fotografije Igor Pavićević)

Decenija kulturnog genocida nad Srbima

NAVRŠILO SE PUNIH DESET GODINA OTKAKO NE RADI NAJVAŽNIJA KULTURNA USTANOVA U SRBIJI. VLADIMIR BOGDANOVIĆ JE U RAZGOVORU SA ČELNICIMA NARODNOG MUZEJA I DRUGIM STRUČNJACIMA POKUŠAO DA ODGONETNE KOLIKO SU ZAMANDALJENA VRATA VELELEPNE, ALI ORONULE ZGRADE U CENTRU BEOGRADA KOŠTALE SRPSKI NAROD

1
Tužno je, strašno, užasno je, a pre svega ponižavajuće kada u redakciji nas trojica novinara, iz različitih generacija, zapravo shvatimo da smo zaboravili kako izgleda unutrašnjost našeg Muzeja. Sve smo zaboravili, i kako izgleda i šta sve tamo ima. Nemamo više u nosu ni njegov miris, miris njegovih postavki, hodnika i sala - pa nek su i malo memljive tada bile, ali tada su bar bile naše.

Najgore je kad izgubiš miris, onda gubiš i sećanje.

SreĆa ima miris, to zna svako dete, to se prvo nauči, to ostane za ceo život, pa se recimo setiš kad porasteš kako si prvi put video veliko platno Paje Jovanovića, u svom Muzeju, kako si ostao nem pred tom slikom - „Krunisanje cara Dušana". Setiš se i da si video skulpturu Meštrovića, pa onda Pikasa, Rubensa i Renoara, naučio si šta je lepo, pa si tek onda krenuo u svet da osvajaš muzeje.

A deca danas uz prve korake mirišu druge stvari, nisu ni ona kriva. Muzej im je zamandaljen, evo, sada će deseta godina.

I nije samo to tužno, strašno i užasno već je zastrašujuća gola činjenica da najmlađi kolega, od nas trojice, zapravo nikada nije ni posetio Narodni muzej u Beogradu, jer - Bože, oprosti nam što ponavljamo - naš Muzej ne radi već deset godina. Pre toga je možda i mogao da razgleda, ali je bilo bombardovanje, pre toga dogodile su se devedesete kada škole i gimnazije nisu vodile u obilaske, pre toga su bili skakavci i ostali nebrižni, koji su grickali naš Narodni muzej (ne radi već deset godina).

Na kraju, svi smo dočekali mrak. Neki demokratski, neku srpsko-vlašku magiju gde Muzeja ima, a u stvari ga nema. Nema ga u nama.

U našem drugom kolegi pak Muzeja ima u nekoj magli, taj naš kolega srednje generacije bio je čak dva puta u Muzeju, ostao mu je taj Paja Jovanović za ceo život, i jedino on - a posle su ga kao pionira vodali po Atrijumu da razgleda stalnu postavku - gotovo da ništa nije zapamtio, seća se nekog polumraka, zna samo da mu je bilo užasno dosadno jer učiteljica nije ništa objašnjavala. Kustosa nikada i nije video u tih par školskih obilazaka, toga se dobro seća.

2
I na kraju naše tužne i kratke redakcijske odiseje, treći i najstariji među nama, bio je pet ili šest puta u Muzeju, ali to je bilo toliko daleko da je zaista sve zaboravio. Možda bi on i skoknuo da se podseti, ali... Da ne ponavljamo sad opet da Muzej ne radi već deset godina.

Čini se, ipak, da je naš Muzej pre samo nekoliko dana sve nas demantovao i da nije u pitanju nikakva srpska magija niti crna demokratska rupa, kao da je naš Muzej znao da treba da nam se javi posle dugog, dugog sna i da nam kaže: „Dragi moji Srbi, hvala vam što ste posle tačno 44 godine počeli da mi perete fasadu! Bar nešto od vas!"

A mi, Srbi, trebalo bi bar da mu obećamo, posle svih ovih godina, da ćemo da nastavimo, nema veze i ako je polako, samo da guramo, kao što smo i za Hram izgurali, i za Kinoteku, i za Biblioteku ili za Lepenski vir. Trebalo bi i da mu obećamo da nećemo da vičemo „evo nas, evo Muzeja, rat svima i svakome međusobno", već da mu obećamo da ćemo da radimo.

Deset godina od početka priče o rekonstrukciji najveće kulturne institucije u Srba, uistinu, pre neki dan postavljena je na čeoni deo fasade skela za pranje koja košta 23.000 evra i koja gleda na Trg republike. Konačno, posle nebrojenih obećanja raznih vlada (promenile su se četiri od početka rekonstrukcije), uplaćeno je nešto više para za početak radova.

U Muzeju nam je reČeno da će ta prva faza radova biti skidanje decenijske mrene sa fasade, tog užasa od gareži i nebrige, i da će se posle toga nastaviti s ispitivanjima i radovima.

„Pitajte me u aprilu kako napredujemo", rekla nam je Tatjana Cvjetićanin, direktor Narodnog muzeja. „Nadamo se da smo konačno krenuli i da će novac iz Ministarstva poteći redovnije. Da će pratiti rekonstrukciju. Svih ovih godina imali smo baš taj problem. Krenemo, pa stanemo, pa opet krenemo. Taman pomislimo evo ga, kad opet stop. To najviše košta. Novi projekat Vlade Lojanice je odobren, čekamo još nekoliko dozvola koje će, nadamo se, ubrzo stići. Ako bude sve po planu, ozbiljniji radovi kreću krajem godine. Plan je da završimo 2014. godine".

3
Eto nas Srba.

Prvo smo rekli da će biti gotovo 2008. godine, pa 2012. Pa sad 2014. godine, ali nema veze, važno je da smo počeli da peremo fasadu. Direktorka Muzeja nam je jednom rekla, odavno već, da će dati ostavku ako rekonstrukcija ne bude gotova. I nije dala ostavku, kaže da je ostala da se bori do kraja.

Muzej ipak povremeno radi, kao i ovih dana kada će biti otvorena izložba naše čuvene slikarke Katarine Ivanović. Poslednjih godina povremeno se otvara samo Atrijum, za poneku izložbu, Gitar art festival ili neko pesničko veče. Sve ostalo je zatvoreno. Izložbe će se održavati i u zgradi Gradske skupštine, otkako je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izneo ideju - a Vesna Marjanović je operacionalizovala - da se barem tako premosti taj strašni kulturni jaz.

SvaŠta je taj naŠ Muzej preŽiveo, a najviše od nas Srba. Mi smo verovatno jedini narod na svetu koji je uspeo da otuđi Muzej od sebe, ali i da napravi kulturni genocid nad čitavim generacijama. Da im ne pokaže to blago i da im ne približi tih 400.000 eksponata koji već decenijama čame u depou punom vlage i mraka. Možda smo i jedini narod koji je polemisao da li ispod Muzeja treba da se izgradi jednog dana metro stanica, ali i kako ćemo tu, ispred samog Muzeja, da vratimo parking za automobile, koji je nekada bio vrlo posećen.

Ne, nije sve to. Ipak smo mi jedini narod koji ne zna šta ima u Muzeju i koji se stotinama puta iznenadio kada je potpuno slučajno po ko zna koji put nešto pronašao u nekom budžaku, u nekom zelenom rolo-ormanu.

Svašta smo mi još radili Muzeju, ali ipak najviše sebi. Jednom smo čak izneli Pikasovu „Glavu žene" iz 1934. godine do Skadarlije, da je pokažemo nekim diplomatama u kafani, a danas svi znamo da je ta slika procenjena na dvadeset miliona dolara. Pa smo, recimo, krišom fotografisali Miroslavljevo jevanđelje. Tadašnje Ministarstvo kulture, u vreme Slobodana Miloševića, nije nam zvanično dalo da to uradimo, pa smo morali na naš srpski način. Posle smo te snimke, opet krišom, izneli u ruskoj salati u Johanezburg i tamo napravili najbolje fototipsko izdanje u svetu, jedne tako stare i retko lepe knjige. A to isto Jevanđelje godinama smo čuvali pod nogama, u kancelariji ispod jednog radnog stola.

Pušili smo besomučno cigarete u prostorijama Muzeja, pa nam je poneki pikavac palio neke „nevažne" spise (osamdesetih godina), sedeli smo u kancelarijama i pili vinjak dok su oko nas bili rimski stubovi, venecijanski barokni satovi i Rubensove slike na zidu. Imali smo neke ventilacije (ozbiljne klime i specijalne komore nikad), koje su oduvek slabo radile, ili nisu uopšte.

4
Davali smo čuvarima u Muzeju plate od tri evra, a oni su čuvali neprocenjivo blago.

Skrnavili smo kolekcije slika, ispadale su nam sa zidova pa nam pukne i poneki ram, a o tom depou i da ne govorimo, kako smo te slike, kojih ima više od 15.000, urolavali ponekad kao da su sremačke štrudle. Niti smo ih nosili na restauracije, niti smo posle o njima brinuli.

Kompletan tekst pročitajte u Pressovom NEDELJNIKU

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Da li je bolji život u Beogradu ili unutrašnjosti?

U Beogradu - tu je više prilika i opcija, više poznanstava, veliki je grad, mogućnosti je bezbroj...

U unutrašnjosti, mirniji tempo života, više vremena za sve, manji troškovi života, manje stresa...

U Srbiji je svuda očaj, tako da nije ni važno...

Kad imaš novca, svuda je dobro!

Rezultati

Facebook