08. 02. 2012

PRESS NEDELJNIK

Američki dnevnik Ivice Dačića

Stižu izveštaji operativnog centra, zvone telefoni. Sneg počinje da pravi probleme u Srbiji, a meni kao šefu republičkog štaba za vanredne situacije glavobolju u Americi

Poznato je da nisam političar kratkog pamćenja ni čovek koji zaboravlja prošlost. Upravo zbog toga za mene je svaki odlazak u SAD malo više od putovanja. Ne samo zato što je to jedna od najmoćnijih svetskih država, od koje najviše zavisi sudbina Kosova, pa i čitavog Balkana, već upravo zbog toga što sam prvu i niz godina svog ministarskog mandata proveo na tzv. crnoj listi onih koji ne mogu da uđu u SAD. A sada, evo, treći put doručkujem kod Baraka Obame.

Ponudu Nedeljnika da vodim američki dnevnik iz sata u sat prihvatio sam sa zadovoljstvom, upravo da bih javnosti prikazao da su službena putovanja rad, a ne državni turizam.

Na put sam krenuo uobičajeno umoran, prespavao sam čitav let. I dalje ne znam da li je bilo turbulencija iznad Atlantika, ali znam da bih nastavio da spavam da me nisu probudili i obavestili da smo sleteli u Vašington.

Uključujem telefon i među gomilom poruka vidim i informaciju da je neki čovek uleteo u stanicu Čukarica, držao inspektore kao taoce i tražio da razgovora sa mnom i sa Pressom. Znači, počelo je! Pitam se šta je sledeće pošto obično ispadne neki haos kada sam daleko.

Na aerodromu me dočekuje Srđan Spasić, naš policijski ataše koji je iz kriminalističke policije u misiju otišao sredinom januara. Milo mi što me baš neko naš dočekao. U hotelu nas čeka ambasador Vladimir Petrović. Posle pozdravljanja i smeštanja, odlazimo da završimo formalnosti oko registracije učesnika za Molitveni doručak, pa na predah u jedini bar u Vašingtonu gde može i unutra da se zapali cigareta.

Valja se odmoriti jer ujutru sledi specijalni zadatak: odlazak kombijem u Njujork na susret sa pomilovanim Žarkom Lauševićem. Posle šest sati vožnje kombijem, stižem u naš konzulat gde svakog momenta očekuju Žarka. Ulazi i Žarko, zajapuren u licu, rumeniji od mene. Pada grljenje i ljubljenje. Mi smo stari znanci, videli smo se i pre dve godine. Izgleda mi lošije nego tada. Vidim da mu je nelagodno pred publikom, pa se povlačimo u sobu nasamo. Reč po reč, prođe sat. Priča mi kako mu je, kakve probleme ima. Nije mu lako, mada mu duha i inteligencije ne manjka.

Srpski pasoš je zatražio pre desetak dana i pošto sam baš tada išao u Ameriku, bržeg načina da ga dobije nije bilo. Moli me da ga ne slikaju za novine jer ne želi da iritira bilo koga. Poštujem to, ali ne mogu da mu garantujem da ljudi neće želeti da se rukuju sa njim, izgovore nešto, zatraže autogram. Tako je i bilo.

U Njujorku smo još imali vremena za kratak predah i šetnju, pa nazad šest sati kombijem do Vašingtona. Ponoć je prošla kada smo stigli u hotel, ali u Srbiji je skoro sedam ujutru. Stižu izveštaji operativnog centra, zvone telefoni. Sneg počinje da pravi probleme u Srbiji, a meni kao šefu Republičkog štaba za vanredne situacije glavobolju u Americi.

Posle neprospavane noći čekaju me sastanci s kongresmenima s kojima je glavna tema bila Evropska unija. Poznat je moj stav da Srbija treba da ide u EU u onoj meri koliko joj to odgovara i koristi, a ne po svaku cenu. U odnosu na sva tri kongresmena sa kojima sam zvanično razgovarao i one sa kojima sam neformalno proćaskao, ja sam zvučao kao ozbiljan evrofanatik. Hm, tema za razmišljanje.

Den Barton, stari lobista koji je na čelu srpskog kokusa, spremno me je obavestio da podržavaju kandidaturu Srbije i da će grupa kongresmena Evropskoj komisiji uputiti pismo, kojim će preporučiti pozitivno mišljenje. Volim da čujem tako nešto: crno na belo. U pauzi osveženje i šetnja do Kapitol hila da napravimo slike za Nedeljnik.

Kompletan tekst pročitajte u novom broju Pressovog NEDELJNIKA