08. 02. 2012

PRESS NEDELJNIK

Kraljevstvo za Elvisa i decu Nila

Reporter Nedeljnika Mihailo Medenica obišao je najveću i najčuveniju favelu na svetu, poznatiju kao Šutka, na obroncima Skopske Crne Gore, na kojoj su urbanisti-onanisti pokušali da naprave eldorado za Rome posle katastrofalnog zemljotresa 1963. godine, odnosno da ih sklone što dalje od grada

Čičko Elvis je živ! Provereno! Živ, živahan, garav i nadrkan. Hiljadama kilometara daleko od Memfisa sluša Stoju, voli sve što vole mladi i nosi „rej ban" bez obzira na vremenske prilike, poistovećujući se sa svojim političkim, duhovnim i estradnim idolom - Miletom Kitićem. I živi za fajt, naravno! Politički. Ne veruje u silu, osim kad nema drugog izbora, ili kad taj izbor nije dovoljno argumentovan kao rečitost sile.

Ispalio nas je ko Boban Zdravković Leu Kiš za gostovanje, mada je kao prvi čovek opštine Šuto Orizari trebalo da bude naš domaćin tijekom obilaska najprozaičnije naseobine „potomaka" faraona u Evropi.

Dakle, Elvis nije onaj, već Bajram, Šuto Orizari je zvaničan naziv za daleko poznatiju - Šutku, a mi smo na obroncima Skopske Crne Gore, na kojem su urbanisti-onanisti pokušali da naprave eldorado za Rome posle katastrofalnog zemljotresa 1963. godine, odnosno sklone ih što dalje od grada.

No, ako ima neko ko nije čuo za Šutku da apsolviramo: najveća i najčuvenija favela na svetu. Bez iole preterivanja, s obzirom na to da jedina na kugli zemaljskoj ima zvaničan status romske opštine, mada je sa 50.000 stanovnika bezmalo grad, pa otuda i potreba da nas ispravljaju kad pomenemo Elvisa...

„Ne-e predsedatel na opštinata, tuku gradonačalnik, razbiraš„, Džulijan je tek jedan u nizu koji su insistirali na ispravnom titularenju nosiocu crnih „rej ban" - treći dan, zapravo, svaki dan - Elvisu Bajramu, gradonačelniku Šutke.

„Razbiram, Džulijan", mrmljam, opijen mirisom užeglog imalina, koji je stari čistač cipela ko lopatom naneo na moje čizme.

„Ku..c ti razbiraš, jas da ti kažam! Ne sum Džulijan, tuku Đulijan, so Dž...", u pravu je, zaista ništa ne razumem: Džulijan koji to nije, već Đulijan sa naglašenim DŽ, i zalihama imalina do nestanka ljudske vrste.

Šutka je, inače, još u dubokoj žalosti zbog gubitka velikog prijatelja i sabrata - Majkla Džoovog Đeksona, sa Dž na početku.

Nakija valja diskove „so najdobro od Majklot", mada neki novi klinci, priznaje, više cene umetnost stanovitog Ramka koji zavija sa improvizovanog razglasa, kao da ima napad slepog creva tokom svih 12 pesama...

Ima i familiju u Beogradu, u naselju Zagreb?! Ne Ramko, Nakija - konekting pipl.

„Možda u Zemunu, Zagreb nije čak ni u Srbiji", zajebali smo mu koncepciju do koske. Ćuti, zagledan u Cecino poprsje sa pokislog omota divče CD-a, ko u isceliteljsku fotku Alana Čumaka. Koliko li je riba smuvao na žvaku da ima svojtu u Zagrebu, a one mu dale verujući da će ih izvući iz bede i odvesti u daleki Beograd...

Elvis je poslao poruku da se javimo njegovom zameniku Aldinu. Javili smo se i dogovorili da ga čekamo u kafani „Duduk", doći će za sat vremena. Posle sat i po pohotni glas govorne pošte obavestio nas je da „mobilnijot pretplatnik ne-e trenutno dostapan", i da ga eventualno pobaramo kasnije.

Kad kasnije, sestro, već se četvrta generacija smenila u „Duduku", više niko i ne obraća pažnju na nas. Konobarica ponajmanje.

Kad smo ušli, bilo je kao u sceni iz vesterna kad nepoznati jahači dođu u grad i uđu u salun koji u trenutku zamre i zaćuti. Čuju se samo škripa vrata i nervozni treptaji revolver(fl)aša, brzih na čašici...

Sad se i ne osvrnu kada nas izgaze na uskom putu ka vratima, između natrpanih stolova i guzičave konobarice. A samo što sam očistio čizme, za sve pare!

Kafana je, inače, u strogom centru „grada", preko puta Nakijine tezge, tu gde se Ramko još rimovano previja od bolova.

Ulica je Nova nada, seče je Garsija Lorke, a paralelna je sa Vijetnamskom. Pravo prvenstva imaju konji u kasu, izakane gastarbajterske „mečke", pa gradski autobusi koji Šutkom voze na dve linije.

Šutka ima i dom zdravlja, obdanište, osnovnu školu, trebalo bi da dobije srednju, istražni zatvor i svoju televiziju - Šutel.

Ima i čička Fazliju, čuvenog medijuma koji se za nešto love u ime živih svađa sa mrtvima, viđa duhove, a u stanjima duboke meditacije može čak i litar rakije da pocepa u tri gutljaja. Mnogo je jevanđelista koji slede Fazlijino učenje, ali nigde čička.

Jedni vele da je u Skoplju na lečenju, drugi da se „zapričao" sa mrtvima, pa su ga preventivno sahranili...

No, tu je Nedžad Asan, primenjeni umetnik iz Vijetnamske ulice, njegovi radovi jednako krase velelepne kućerine u Garsija Lorke i udžerice u glibavim strmopizdinama - tigrovi, lavovi, labudovi i faraoni. Ne svi, oni prema kojima njihov potomak gaji najdublje poštovanje: Ramzes i Tutankamon.

Kompletan tekst pročitajte u novom broju Pressovog NEDELJNIKA

Piše Mihailo Medenica, Foto Igor Pavićević