RIO DE ŽANEIRO 22. 02. 2012

PRESS NEDELJNIK

Nedeljnik u Riju - Isus: Opusti se

Reporter Nedeljnika Marko Milačić obreo se u Rio de Žaneiru tokom karnevala i posvedočio da nema tog mesta na planeti gde ste više ubeđeni u činjenicu da je to najbolje mesto za vas, u tom momentu, u čitavom univerzumu, nego kada tokom dana uronite stopala u pesak Kopakabane, Ipaneme, Flamenga ili Botafoga i nakon toga, uveče, zaplivate gradskim četvrtima „januarske reke"

Toma Zdravković bi ovde, u Riju, siguran sam, promenio ploču i zapevao:" Dotak'o sam vrh života." Šta drugo da se zaori, da se zapeva, da se izusti, kada iz Sao Paula pođete prema Atlantiku i stignete u Rio de Žaneiro uoči karnevala. Zakoračite u glavni grad sna miliona širom planete, mesta koje neodoljivo podseća na ono što je Dante opisao u trećem delu Božanstvene komedije, nazvanom „Raj". Šta drugo reći sem to, dok ležiš i piješ kokosov sok iz, tu, pred tobom, mačeticom obezglavljenog kokosa, tu, na Kopakabani, plaži nad plažama, plaži uzoru svih plaža sveta, plaži na kojoj je, treba li tome išta dodati, spasilac, lifeguard, ni manje ni više nego, glavom i bradom - Isus, čoveče.Raširio ruke, ustoličio se, tu, na brdu Korkavado, Hrist Retendor, Hrist Spasitelj, kako to prevedeno zvuči, i, gleda nas, gleda me, gledamo se. Kao da mi poručuje:"Budi dobar"! Ja mu, kao, odgovaram:" Isuse, nisam došao u Rio sa roditeljima, pa mi nemoj, molim te, makar ovih dvadesetak dana izigravati njih. Molim te. Dogovoreno?" Odgovara:"Naravno, samo sam se šalio. Ja vas, svakako, čuvam. Opusti se, ovo je Rio." Tako, valjda glasi, svojevrsni, prećutni i podrazumevajući, neformalni i neizbežni, pakt o nenapadanju, koji sa Retendorom „potpišu" svi koji igrom sreće i sudbine zalutaju u grad plaža, sambe i karnevala, grad - ambasadu Raja na zemlji.

Kopakabana je brašno od kog se pravi hleb sreće. Prvo, pređete aveniju „Atlantika" koja je opasava, još preciznije, pređete njen trotoar, najčuveniji na svetu - mozaik sa prepoznatljivom, takozvanom portugalskom šarom u vidu crno-belih talasa, koji se pružaju čitavom dužinom plaže. Zatim, zakoračite, i šakom, čvrsto, najčvršće, zahvatite pesak, polako ga, izigravajući ljudski peščanik, ispuštate u more dok gledate u pravcu čuvenog uzvišenja, Glave šećera, ili prosto, u ljude oko vas, i, to je to - hleb je skoro gotov. Osmeh je već tu. Potrebno je još samo, ništa ne razmišljajući, uleteti u talas. Tako se, upravo na taj način, zaboravlja sve. Apsolutno sve. Todos. Glagol „kopkati" ne postoji na Kopakabani. Ovde prošlost, garantujem, ne postoji. Izgubi se, pobegne kao bedna kukavica, iščezne kao da nikada nije ni postojala, preplašena od lepote i sunca, osmeha i sjajnih očiju. Prosto, nema je, i jadno izgleda, kada tako promeni narav, iznenadno transformišući se od „one" prošlosti koja nas na hiljade načina muči, tamo kući, u „ovu" ovde, manju od makovog, ili u skladu sa Brazilom rečeno - prošlost, manju od kafenog zrna.

Nigde na svetu, čini mi se, kao ovde u Riju, na ovim plažama i za vreme ove fešte nad feštama, ne dominira ta toliko promenljiva i nestalna, neuhvatljiva i nejasna, vremenska odrednica - sada. Hic et nunc. Nema toga mesta na planeti gde ste, dok ste, više ubeđeni u činjenicu da je to najbolje mesto za vas, u tom momentu, u čitavom univerzumu, nego kada tokom dana uronite stopala u pesak Kopakabane, Ipaneme, Flamenga ili Botafoga i nakon toga, uveče, zaplivate gradskim četvrtima „januarske reke".

Kopakabana je peščana „Marakana". Kada niz nju pustite pogled u daljinu, onoliko koliko vam oči dozvole, u vazduhu se, istovremeno, pojave desetine fudbalskih lopti. Kopakabana je nožna odbojka. Ruke ovde služe tek toliko da se lopta donese i centrira na nogom formirano brdašce, pre nego što igrač odservira u protivnički deo terena. Sledi najčešća kombinacija suparničkog dvojca - primanje grudima, nabacivanje ramenima, stopalom, butinom, ili, najčešće, glavom, i najzad, prebacivanje stopalom ili glavom. Neverovatna i teško opisiva spretnost. Razmene traju duže od onih u odbojci Vanje Grbića, i to nije izuzetak, ne! Plaže su krcate takvim majstorima. Tek sam ovde, na Kopakabani, prvi put na pravi način, istinski, osetio brazilski fudbal. Tek sada shvatio odakle izvire genijalnost golgeterstva. Tek na ovom mestu razumeo Pelea, Ronalda, Ronaldinja, sada, Neimara.

Ovde se fudbal svetački poštuje. Drug Ivan Praščević i ja sedimo u plažnom baru. Pijemo pivo i gledamo utakmicu Flamenga, jednog od dva, uz Fluminense, najpopularnija kluba u Riju, kluba čiji je stadion „Marakana" zajednički, i čiji derbi, takozvani fla-flu, predstavlja najčuvenije gradsko rivalstvo sveta. Nije ni čudo kada se igra na „Marakani". Za stolom ispred televizora u dresovima sa crveno-crnim, vodoravnim prugama sede tri navijača Flamenga.  

Kompletan tekst možete pročitati u novom Nedeljniku

Marko Milačić