Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ekskluzivni intervju

14. 11. 2010.  - Autor: Branko Rosić

Proizvodnja sapunice je rudarski posao

Balkanski kralj sapunica Roman Majetić otkriva kako je u Meksiku ispekao zanat, da li su španske serije bukvar balkanskih sponzoruša, kako je svojim telenovelama spojio bivšu Jugoslaviju

1
Uzor - Majetić se u Meksiku uverio da sve tamošnje devojke žele da izgledaju kao zvezde sapunica

Život i karijera Romana Majetića, hrvatskog kralja sapunica, često je zaista ličila na preslikane epizode iz najpopularnijih naslova ovog žanra. Svoju novinarsku karijeru započeo je kao saradnik na Omladinskom radiju, listu „Polet" i magazinu „Start". Bio je izvršni urednik najpoznatijeg hrvatskog nedeljnika „Globus", da bi nešto kasnije sa Denisom Kuljišem, Ivom Pukanićem i još petoricom novinara pokrenuo popularni magazin „Nacional" u kojem je takođe bio izvršni urednik.

Bio je urednik „spoljne" i dodatka „Magazin" u „Jutarnjem listu" ali je onda, kako to vole da kažu novinari, napustio profesiju na vreme. U Parizu je osnovao konsultantsku kuću za jugoistočnu evropu, da bi se vratio u zagreb 2003. godinu i pokrenuo AVA produkciju u kojoj stvara sapunice „Vila Marija", „Ljubav u zaleđu", „Obični ljudi", kojima će osvojiti region. Zbog toga će biti etiketiran kao „kralj sapunica", a shodno tome, mediji će redovno prenositi vesti o: njegovim ljubavima sa Jelenom Veljačom i poznatim manekenkama, privatnom avionu, hektolitrima šampanjca, ali i o finansijskim problemima u koje je upao raskolom poslovne saradnje sa Tončijem Huljićem i odloženom naplatom svojih serija.

Trenutno radi na filmu „Vukovar" dokazujući da posle svake loše epizode stiže hepi end, baš kao i u sapunicama - žanru po kojem je postao poznat u celom regionu.

a

Srbi i Hrvati na istom zadatku

U periodu sveopšteg obnavljanja i uspostavljanja sve jačih veza na eks-Jugoslovenskom prostoru, susreta Tadić - Josipović, gostovanja umetnika „u oba pravca"... da li se smatraš osobom koja je sapunicama uvezala i spojila ovaj prostor?

- Možda je malo pretenciozno da se takvim doživim, budući da je bilo, i pre mojih serija, određenih saradnji na području masovne kulture, pre svega u muzici, ali je činjenica da su „Avine" serije prvi hrvatski proizvod koji se (nakon 15 godina) simultano konzumirao na području čitave bivše Jugoslavije. Od prvog trenutka sam naglašavao da je naša publika, ona na prostoru bivše Jugoslavije i tu sam svoju opredeljenost naglasio odmah angažmanom srpskih glumaca, a i režisera. Već u prvoj seriji „Vila Marija", jedan od reditelja bio je Stanko Crnobrnja, a jednu manju ulogu imao je Vojin Ćetković. Ali potpuno iskreno, to nisam radio ni iz kakvih ideoloških razloga već krajnje pragmatično: smatram da su države bivše Jugoslavije premalene kao samostalna tržišta za emitovanje takvih projekata. Televizijske serije, posebno one uspešne i gledane, imaju i svoju političku dimenziju. One direktno i posredno deluju na unapređenje odnosa među narodima na ovom prostoru, stvaranju osećaja bliskosti. Mislim da se danas, u kontekstu Evrope, niko na ovim prostorima ne opterećuje ni ambicijom ni strahom zvanim Jugoslavija, ali da je istovremeno svima jasno da što kvalitetniji međusobni odnosi unapređuju svaku od država zasebno.

Imali smo „Dinastiju", „Kliniku Švarcvald", „Kasandru", pa tvoje serije „Vila Marija", „Obični ljudi", a proteklih meseci vlada histerija za turskom sapunicom „1001 noć", zbog koje klinci uče turski, a turističke agencije trljaju ruke jer Srbi i Hrvati hrle u Istanbul da bi overili lokacije koje štiklama para Šeherezada. Da li je istina da žanr sapunica nikada neće izaći iz mode, a jedino će se menjati zemlja proizvodnje?

- Kada govorimo o fenomenu sapunica onda bi bilo nepravedno, bez obzira na nesumnjivo veliki uspeh „1001 noći", govoriti samo o toj seriji. Prisetimo se samo razdoblja 90-ih kada su sve televizije u regionu bile praktično poharane latinoameričkim serijama, a pojedini glumci koji bi gostovali na ovim prostorima tretirani kao zvezde na do tada nezapamćen način. Slična stvar se ponovila i kada je moja producentska kuća AVA pokrenula prve domaće telenovele. Ne umanjujući vrednost i uspeh turskih serija, moje serije su samo u Hrvatskoj imale dvostruko veću gledanost, a na području bivše Jugoslavije gledalo ih je prosečno više od četiri miliona ljudi. Kada govorimo o sapunicama ili telenovelama, više je uzroka njihovog uspeha. Već njihov sam format je u današnjem ritmu života strašno privlačan gledaocima. U sapunicu se uvek možete uključiti i koliko god epizoda propustili, seriju i dalje možete pratiti. A, naravno, magičnosti sapunica doprinosi i njihov sadržaj. Bez obzira na tematiku i podneblja iz kojeg dolaze, sapunice gledaocima pružaju, s jedne strane, mogućnost identifikacije s likovima, a s druge strane, gledanje bajkovitog života kojem teže i koji po pravilu nikada neće dostići.

Pošto si odlučio da kreneš u proizvodnju telenovela, prokrstario si Latinskom Amerikom da bi na „izvoru" sapunice video kako funkcioniše ta industrija. Šta si tamo saznao?

- U Latinsku Ameriku sam otputovao prvenstveno da bih pokušao steći neko znanje o samom formatu, odnosno kako se produkcijski uopšte može realizovati tako složen projekat, pogotovo u zadatim vremenskim okvirima. Moram priznati da mi je to iskustvo bilo dragoceno.

Da li si se, našavši se u „rudniku" sapunice, uverio da je raditi na latinoameričkim telenovelama rudarski posao?

- Nema sumnje da je rad u latinoameričkim produkcijama sapunica na neki način rudarski posao, ali visokorazvijeni rudarski posao. Svaka od produkcija s kojom sam sarađivao ima ne samo sopstveni produkcijski tim, nego i čitave timove scenarista, glumaca (vrlo često i sopstvene filmske akademije i glumačke škole), studije, scenografe, scenske radnike, itd. U Meksiku se, dnevno, na svim televizijama paralelno vrti više od 30 sapunica. Zbog toga je tamo razvijena produkcija ciljanih sapunica: za mlade, za domaćice, za starije, za najšire slojeve... politički ili socijalno angažovanih ili pak čisto zabavnih. U takvom tržištu telenovele se po pravilu snimaju bez scenarija, odnosno na bazi osnovno postavljene priče čitavi timovi scenarista svakodnevno prekrajaju scenarije, izbacuju likove, ubacuju nove, a sve na osnovu rezultata gledanosti. Posebnu pažnju, naravno, posvećuju i marketingu i gleda se maksimalna mogućnost prodaje svake pojedine scene. To se takođe radi na dnevnoj bazi, a scenaristi su doslovno prisiljeni da na samim snimanjima prekrajaju scene.

U takvoj jurnjavi se sigurno događaju i neke bizarnosti?

- Sećam se snimanja jedne scene koja mi se zauvek urezala u pamćenje. Snimala se u tom trenutku važna scena serije u kojoj je glavni junak bio prisiljen da napusti zemlju i opraštao se od svoje verenice. Reditelj je tu romantičnu, emotivnu scenu postavio u spavaću sobu kako bi junaci serije u suzama pali jedno drugome u zagrljaj. U tom trenutku, usred snimanja, došao je zahtev da se baš u toj sceni mora pokazati brend higijenskih uložaka koji su bili sponzor serije. Na moje iznenađenje, reditelj i celi tim su sasvim mirno prihvatili takav zahtev koji nije imao nikakvog opravdanja u samoj sceni i nakon pet minuta razmišljanja su celu scenu preselili na ulicu. Ljubavni par se tako oprostio poljupcem dok je iza njih prolazio kamion s reklamom za higijenske uloške.

3
„Vila Marija" - Prva sapunica Romana Majetića koja se gledala u celoj bivšoj Jugoslaviji

Ako znamo da latinoameričke sapunice gledaju gotovo 100% žene i to različitog društvenog statusa, kilaže, lepote, boje kose... logično je da onda glavni muški junaci budu zgodni frajeri, ali zašto su i devojke isto tako dobre ribe, nasuprot tendenciji u današnjoj američkoj tv produkciji koja forsira junakinje po modelu devojaka iz komšiluka, a sve zbog identifikacije gledateljki?

- Specifičnost bajkovitosti latinoameričkih serija leži u socijalnom kontekstu zemalja iz kojih dolaze. Meksiko ima 110 miliona stanovnika i BDP po glavi stanovnika veći od Hrvatske i Srbije, ali istovremeno, dominantan deo stanovništva čine ljudi koji žive ispod praga siromaštva i to nezamislivog po evropskim standardima. U takvoj situaciji, gde je dakle malobrojna elita ekstremno bogata, potpuno su logične klasične „soap" fabule: on bogati veleposednik (ili vlasnik neke fabrike), a ona zgodna, siromašna devojka sa sela. Osim toga, to su sve države u kojima više nego bilo gde u svetu vlada kult lepote. Tamo svi naprosto žude da izgledaju kao zvezde sapunica i, delom zahvaljujući i samim telenovelama, duboko je ukorenjeno verovanje da je lepota jedan od mogućih izlaza iz siromaštva. Ne možete zamisliti šta su sve devojke u Latinskoj Americi spremne da učine ne bi li skupile novac za plastične operacije. Apsurdno je i krajnje ironično da je pre nekoliko godina apsolutni hit u gledanosti bila sapunica u jednoj latinoameričkoj zemlji koja je rađena na bazi knjige o maloletnicama koje prostitucijom zarađuju za plastične operacije.

Da li je tačno da buduće zvezde, koje izaberu veliki studiji u Latinskoj Americi, potpisuju ugovor po kojem pristaju da ih produkcija oblikuje i šalje na estetske operacije u Brazil?

- U takvom socijalnom okruženju logično je da su i glumice u sapunicama dobri klijenti plastičnih hirurga, najčešće u Brazilu ili na Kubi. Većinu budućih glumica produkcije regrutuju na različitim izborima lepote ili na vlastitim kastinzima. Oni ih potom upućuju u vlastite glumačke škole, o njima se brinu timovi stilista s ciljem da ih formiraju u tačno određene tipove za buduće uloge. Ako to stavite u kontekst opšteg stanja u društvu, jasno je da te devojke spremno potpisuju ugovore s produkcijama jer im oni garantuju ne samo egzistenciju, već i natprosečan život.

Da li su se latinoameričke sapunice ukorenile na ovom prostoru zbog te matrice: siromašna devojka - bogati muškarac, jer ima u tome mutacije i elemenata našeg tranziciono-asfaltnog žanra, ili u prevodu odnosa sponzoruša - tajkun?

- Apsolutno je to sve isti uzorak, ali ne bih iz njega isključio ni „Seks i grad". Samo je pitanje ambalaže. Jer uz svu njihovu emancipovanost, ribe iz „Seksa i grada" ipak u osnovi svoju sreću (ili nesreću) nalaze u odnosima s muškarcima. Nisam primetio da se Miranda, koja je advokat, nešto preterano zamara nekim pravnim slučajem ili da Samanta debatuje sa svojim prijateljicama o PR kampanji koju radi. Sav njihov interes je fokusiran na veze, na muškarce. Dakle, pitanje je samo ambalaže koju nameće socijalni kontekst. U latinoameričkim sapunicama je to ogoljeno do srži, pa se svodi na koncept siromašna devojka/bogati plantažer, a u „Seksu i gradu" je to kolumnistkinja (koja doduše ima stotine „manolo blanik" cipela ali je istovremeno zbog istih na rubu egzistencije) i bogati biznismen koji je „private jetom" vozi na vikend u Pariz. Kod nas je to negde na pola puta, pa mislim da je najtačnije taj koncept opisan u seriji „Ljubav u zaleđu": fudbaler i manekenka.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati