Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

29. 05. 2011.  - Autor: Stanko Stamenković i Marko Prelević

Kao da je Sveti Nikola delio pravdu

Pune dve decenije posle najvećeg uspeha srpskog fudbala istražujemo kako su se te noći u Bariju osećali Francuzi - koji i danas smatraju da Bog jeste pogledao Zvezdu - ali i da li će ikada biti moguće da se podvig ponovi

Pehar
Pehar

Postoji uvreženo mišljenje kod navijača Crvene zvezde - i ne samo kod njih - da najbolji srpski tim jednostavno nije mogao da izgubi finale Kupa šampiona u majskoj noći u Bariju. Da će Bog i Sveti Nikola, svetac kog slavi pola Srbije i po kojem je - kao zaštitniku moreplovaca - nadenuto ime stadionu u lučkom gradu, pomoći da se isprave sve nepravde iz prošlosti. Da će u sumrak jedne države, kada je već bilo izvesno da će ona nestati, njena zvezda zasjati tako neponovljivo. Bukvalno.
Bila je to noć u kojoj se potvrdilo da Srbin može da pobedi samo ako se - brani. Da je najjači kada na njega pucaju iz svih oružja. Jer da je Zvezda srljajući ušla u meč protiv francuskih i inostranih ala, predvođenih ubitačnim tandemom Papen-Vodl, verovatno ne bi imala šanse. Bio je to možda i poslednji trijumf „starog" fudbala, neiskvarenog milijardama, reklamama, Bosmanovim pravilom... Zato je verovatno u današnjem (fudbalskom) svetu i nemoguć.

Svi smo u poslednje dve decenije, koliko je prošlo od 29. maja 1991, na hiljade puta prevrteli te slike. Čak i ako vam je srce na drugoj strani Topčiderskog brda, niste mogli da izbegnete priče o paklu na tribinama, o velikoj radosti, o „najvećem uspehu jugoslovenskog klupskog fudbala", mada je verovatno više od pola Jugoslavije te noći bilo protiv crveno-belih. Ni slike bakljade, konfeta, ogromne zastave sa četiri ocila koja je prekrila pola tribine „Svetog Nikole"...
Ali, šta je sa onim drugima? Kakve uspomene nose navijači Marseja, koji su nadobudno koračali ispred stadiona, ubeđeni da će njihovi ljubimci, pod patronatom magnata Bernara Tapija - docnije uhapšenog zbog nameštanja utakmica u domaćem prvenstvu - očas posla smazati Zvezdu? Nisu se obazirali na fantastične igre jugoslovenskog šampiona, na prvu utakmicu u Minhenu ili dominaciju nad Rendžersom u kojem je tad igralo pola engleske reprezentacije. Ispunili su svoj deo tribine, pevali i očekivali veliko slavlje...
Pa, šta se onda desilo? Gotovo za nevericu, i Francuzi danas - baš kao i Srbi - dve decenije posle, misle da tu nisu bila čista posla. Da je nešto „odozgo" poteralo Deju, Mihu, Robija, Binu, Pančeva na sam vrh Evrope i sveta. Prvi put posle dve decenije Pressmagazin - zahvaljujući predusretljivosti francuskih navijača - donosi priču kako su se osećali poraženi tog dana. I kako su bili spremni za šampanjac, samo da ga je Papen zavukao, a Amoros imao više hrabrosti...
- Još plačem kada se toga setim - kaže nam Fabijen, jedan od moderatora najposećenijeg internet foruma posvećenog Marseju. Danas mu je „samo" 35 godina, što znači da je te čuvene noći imao jedva 15. Dovoljno za ranu koja ne zarasta, kaže... Onda sipa sećanja, zauvek ostala ispred retine oka:
„Dugo pre tog dana bio sam siguran da ćemo pobediti. Srušili smo veliki Milan, zgazili Spartak iz Moskve u kojem je tad igrao Aleksandar Mostovoj. U domaćem prvenstvu nije nam bilo premca, igrali smo ubedljiv fudbal, bili dominantni gde god da se pojavimo. Bili su to slavni dani za Olimpik. Onda je došao 29. maj. Prvi Zvezdin napad, jedan strahovit šut iz daljine koji je prošišao tik pored Olmetinog gola uterao nam je strah u kosti. Okrenuo sam se prema prijatelju i rekao: 'Biće nam jebeno teško protiv brzine i tehnike Savićevića i Prosinečkog.' Srećom, bio je to poslednji njihov šut.
Sledeći fleš: Papen koji prima loptu na grudi i šutira. Nikada ne promašuje. Tada jeste. Pa dva udarca glavom Vodla. Šut glavom Abedi Pelea. Sve uzalud. Onda taj osećaj, odvratan, najgori - da te je sreća napustila. Da je Marsej bolji za klasu, ali džabe. Sa svakim minutom koji je prolazio mi na tribinama znali smo da će Jugosloveni želeti penale. Postajao sam svestan da će penali odlučiti. Sumnja se ušunjala u naše redove, baš kao i u naš tim. Prosinečki ga je dao, a onda je ka lopti krenuo Amoros. Prebrzo je hodao, videlo se to. Kasnije sam na snimku gledao njegovo lice, i bilo mi je jasno da nije ni mogao da da gol. I taj čovek, iza kojeg je bila fantastična sezona, šutira onako mlako...
A Olmeta? Beo kao kreč, preplašen, gotovo obnevideo od onoga što se dešavalo na terenu i na tribinama. Ostaje zakucan za zemlju svih pet penala. Nemoćan da se pomeri, iz straha da ne pogreši.
Zvezda
Zvezda

Ta utakmica mi je i danas pred očima. Poraz težak, užasan, uplakani Bazil Boli... Moj otac ljut, moj brat neutešan. Ovo je bila jedna od onih utakmica koja ti iz sekunde u sekund pojačava utisak da je poraz već viđen.
Ali, razmišljao sam kasnije i o ovome: to je utakmica koja je donela mnogo radosti i mnogo sreće ljudima koji možda nisu ni znali šta ih čeka na njihovom Balkanu: strahote koje sa fudbalom nemaju nikakve veze. A za Marsej je, srećom, došla 1993..."
Danas 48-godišnji Žan imao je iza sebe mnogo utakmica do Barija, ali priznaje da ga je tek finale sa Zvezdom naučilo koliko fudbal može da bude okrutan:
„Čega se sećam? Nekoliko stvari. Prvo: četvrtfinala sa Milanom, revanša na 'Velodromu', Vodlovog gola i reflektora koji su se pokvarili. Pomislio sam: to je to. To je naša godina. Pospremili smo Milan, možda najbolji tim u Evropi. Stigli u finale.
Drugo: slučaja Kantona. Možda su u pravu oni koji tvrde da bismo pobedili Zvezdu sa Erikom Kantonom u timu. Dok je Bekenbauer bio na klupi, Kantona je igrao odlično, a onda je došao Getels i praktično ga oterao. Možda bi Kris Vodl te noći bio bolji, odmorniji da je Erik mogao da ga menja tokom te duge sezone, u kojoj smo igrali i finale Kupa Francuske.
Treće: Dragana Stojkovića. Polagali smo mnogo nade u njega, ali ga povrede, nažalost, nisu zaobišle. Na dan utakmice Getels je procenio da Piksi nije spreman.
Četvrto: utakmice, naravno. Znali smo da će Zvezda praktično odbiti da igra, znali smo da su specijalisti u odbrani, kada to žele. Da im je najveće oružje taktika, ali naši igrači nisu bili dovoljno spremni da ih pobede. Igrali su, danas bi se to tako reklo, baš 'murinjovski'...
Onda, tu je Olmeta. Sjajan golman, ali uvek sam mislio da nije baš čovek za velike poduhvate. Bio sam u pravu. I Amoros, verovatno naš najbolji igrač. Njegov promašaj je tipičan primer koliko sport ponekad može da bude okrutan. Ako sam nešto naučio od te noći, to je da bolji zaista ne pobeđuje uvek."
Ni Žodi, tada tek 16-godišnjak, ne krije da je užasno ogorčen kad god pomisli na Bari.
„Bilo je to prvo evropsko finale nekog francuskog kluba još od Sent Etjena. A francuski novinari su, po običaju, napravili neviđeni pritisak. Otprilike ovako: meč se igra u južnoj Italiji, što znači da ćemo biti kao na domaćem terenu, lako smo pobedili Milan i Spartak, imamo toliko kvalitetnih igrača da zvezde poput Verkrojsa, Kantone, Tigane ili Stojkovića mogu da sede na klupi... Nema šanse da ne pobedimo. Bio sam mlad, ali sam tada pomislio da bi mogli da nas ureknu. To je tako francuska stvar...

Ukratko, svi su mislili da će Olimpik pobediti. A onda smo videli da naši igrači jednostavno nisu u utakmici. Videlo se da im je veliki ulog sputao noge. Čitalo se to na njihovim licima. Da, jesmo dominirali, ali ne mogu da se setim nekih baš velikih šansi. Crvena zvezda je igrala tačno koliko joj treba i kako joj treba. Osetilo se da više nemamo samopouzdanja.
Bože, Francuzi. Prelepi gubitnici. Razvalimo Milan, najbolji tim na svetu, a onda nas tako zaustavi tim za koji su svi govorili da se provukao do finala. Da, imali ste Prosinečkog i Savićevića, koji su znali sve sa loptom. Dve godine kasnije osvojili smo titulu sa mnogo slabijim timom."
Njegov kolega sa tribine Žerar će sve svesti na jednostavnu onostranu logiku - „fudbalski bogovi nisu bili uz nas".
- Bio sam ubeđen da ćemo pobediti. Milan, Spartak, razbijanje Poljaka. Drim-tim protiv nekih tipova čudnih prezimena. Tek kasnije, kada su oni napravili sjajne karijere u najboljim evropskim klubovima, postalo mi je jasno kako su uspeli da dođu do titule - kaže on.
Mark, koji je kao tinejdžer putovao vozom do Barija, ovako opisuje taj dan:
- Dvanaest sati u vozu - pesma, igra i optimizam. Stižemo u taj lepi lučki grad, gledamo Beograđane koji silaze sa feribota, pravo u prodavnice. Onda ulazim na stadion i moj prijatelj se okrene, pogleda me i kaže: „Ovo je naša noć." Potom - pomračenje. Povratak istim vozom, 12 sati bez hrane i pića. Nikome nije bilo do toga.
Samo još jedan navijač sa kojim razgovaramo nalazi neku dobru stvar u porazu:
- Moj brat je rođen nedelju dana pre toga, ali još nije imao ime. Tata je čekao da se odigra finale, i bio je skroz ozbiljan da ga nazove po prezimenima svih igrača: Olmeta Amoros Meko Mozer Boli Kazoni... Eto, sreća je što barem jedan život nije uništen zbog ovog rezultata...

Tako danas govore Francuzi. A Srbi? Da li će živeti u prošlosti, ili postoji mogućnost da se podvig ponovi? Dragoslav Šekularac je sa svojom generacijom počeo da popločava zlatom put tada mlade ekipe nove Jugoslavije, koja je tek trebalo da se pojavi pred svetom i Evropom. Samouvereni majstor fudbala, koji se proslavio izjavom da na svetu postoje samo tri velika igrača - Puškaš, Metjus i Šekularac, kasnije je i sa klupe crveno-belih doprineo stvaranju vrhunskih fudbalera koji su osvojili KEŠ 1991, jer je kao trener radio sa mnogima od njih, pre nego što će ga na trenerskoj klupi zameniti Ljupko Petrović.

Najživopisnija Zvezdina zvezda kaže da treba proslaviti dve decenije trijumfa crveno-belih. Da treba zapevati, ali i za pojas zadenuti, jer je već dovoljno slavljena pobeda stara dve decenije. Inače, poznati fudbaler koji je obeležio zlatno doba crveno-belih šezdesetih godina prošlog veka u junu prošle godine podsetio je javnost da je Stevanu Diki Stojanoviću, golmanu i kapitenu pobedničkog tima iz Barija, nuđeno milion dolara da proda meč protiv Olimpika.
Šekularac je trenirao većinu igrača pobedničkog tima iz Barija i sa njima osvojio duplu krunu. Njega je na trenerskoj klupi nasledio Ljupko Petrović.
a

Dika osvetlao obraz


Nekadašnji generalni sekretar Crvene zvezde Vladimir Cvetković takođe je u to vreme otkrio da je njemu i direktoru Draganu Džajiću nuđeno da prodaju finalnu utakmicu Kupa evropskih šampiona, ali nije pominjao sumu. Predsednik Olimpika, kontroverzni Bernar Tapi, nudio je preko svojih posrednika kapitenu Stevanu Stojanoviću gomilu para jer nije hteo da od igre i fer-pleja zavisi finale u Bariju.
- Nekoliko dana pred put na finalni meč Kupa evropskih šampiona u Bariju protiv Olimpika iz Marseja sa mnom su kontaktirala dva čoveka, koji su se u tom momentu predstavljali kao menadžeri. Otišao sam sa Robertom Prosinečkim u hotel „Slavija", gde su bili smešteni. Prosinečki nije hteo da ide u hotelsku sobu u kojoj su me čekali kvazimenadžeri, već je ostao u hotelskom restoranu. Kako sam kročio u sobu, video sam veliku crnu torbu na krevetu i dva uznemirena čoveka u crnim odelima - ispričao je za medije 2009. godine Dika Stojanović. Ti momci su se predstavili kao izaslanici Bernara Tapija, i kada je Stojanović odbio novac, pripretili su mu da će razglasiti kako je ipak uzeo pare. Stojanović se okrenuo, izašao iz sobe i odmah sve ispričao Robertu Prosinečkom. „Ma razvalićemo ih, ne brini", rekao mu je tada Prosinečki i zagrlio ga. Tako i bi.


- Dvadeset godina je zaista dosta da se slavi jedan datum. Ono što Zvezda treba da uradi jeste da stvori novi tim i da polako krene ka novim pobedama - savetuje Dragoslav Šekularac.
Čuveni Šeki smatra da Crvena zvezda ima potencijala i budućnost jer ima jak omladinski tim koji će sigurno stvoriti više odličnih igrača. On smatra da je čudo iz Barija moguće ponoviti, ali ne uskoro.
- Poslednje četiri godine Zvezda se muči i u domaćem prvenstvu. Nasleđe iz Barija jeste veliki uspeh, ali i veliki teret, jer mi nismo navikli na tako velike pobede. Što se tiče generacije iz Barija, neki su uspeli da iskoriste taj uspeh, a neki su se opustili - govori Šekularac, i napominje da bi Crvena zvezda živela svoj život i bez te pobede. Naš sagovornik naglašava da je za Zvezdu najvažnije da u budućnosti stvori pobednički ambijent.
- Najgore je živeti od uspomena - kaže Šekularac.
On napominje da se kada se govori i piše o velikoj pobedi često zaboravljaju ljudi koji su tome doprineli, a u međuvremenu su zaboravljeni. Šekularac kaže da su trijumfu svojim delovanjem doprineli Branko Stanković, bivši fudbaler i trener koji je šest meseci trenirao Crvenu zvezdu 1989. godine.

Fudbaler Dule Savić je kao navijač pratio utakmicu između Crvene zvezde i Olimpika, i kaže da je to bio najradosniji dan i kruna čitavih generacija velikog tima. Savić je u generaciji asova poput Vladimira Petrovića, Miloša Šestića, Cvijetina Blagojevića i drugih dao najviše golova za Zvezdu. Oni su prvi koji su krajem sedamdesetih godina prošlog veka počeli da utiru put Zvezdine evropske slave. Savić i ekipa su u pohodu na šampionski presto poklekli tek u finalu. Od tada je i počela da raste legenda o njemu, pogotovo kada je, jurišajući glavom na loptu protiv Herte, zajedno sa loptom „oduvao" i kopačku i nogu odbrambenog igrača.
Pa ipak, iako i dalje jaka kao zemlja, Crvena zvezda morala je da sačeka 1991. godinu da bi opet ušla u finale.
Dule Savić kaže da uspeh njegovih naslednika, koji su pobedili u Bariju, sigurno uskoro neće biti ponovljen.
- Sledećih 50 godina to se sigurno neće dogoditi. Crvena zvezda je te godine osvojila Kup šampiona jer je bila najbolja. Ne mogu da zamislim da je uopšte mogla da izgubi, iako su penali odlučili o krajnjem rezultatu, to je jednostavno bilo neminovno - govori Dule Savić.
Jedan od najzaslužnijih za trijumf koji je promenio istoriju srpskog i jugoslovenskog fudbala, trener Ljupko Petrović, teško da bi mogao da se složi sa mišljenjem da veliku pobedu Crvene zvezde ne treba slaviti i dan-danas. Trener koji je doveo jugoslovenski tim do vrha Evrope kaže da ne može da veruje da je već prošlo 20 godina od Barija.
- Imam utisak da se sve to odigralo juče, vreme je jako brzo prošlo. Šta mogu da kažem osim da je to jedna od najlepših uspomena u mom životu - govori Petrović, i ističe da kako godine idu, taj događaj sve više dobija na značaju.
Prilikom proslave 18 godina od pobede u Bariju, Petrović je govorio da su ga mnogi napadali zbog defanzivne igre Crvene zvezde. On je preneo i razgovor koji se odigrao između njega, Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića sedam dana pre ključnog meča u Italiji. On ih je pitao da li žele da reprezentativci odigraju lepo i izgube, ili da zanemare loptu i pokupe pehar. Svi su uzviknuli: „Za pehar!", a Petrović je počeo da sprema igrače na defanzivu. Iz ove perspektive, nije mu zameriti.
A koliko god Zvezdina pobeda mogla da se okarakteriše kao srpska, jasno je da po sastavu ekipe ona može da bude samo ujedinjeni jugoslovenski uspeh. Što jeste nesumnjiva činjenica, ali ne treba zaboraviti i na to da su ratni bubnjevi na Balkanu već potmulo odjekivali. Pa kada je Milojko Pantić uzviknuo da se dogodio najveći uspeh jugoslovenskog fudbala, nisu svi Jugosloveni počeli da plaču od sreće. Hrvatima je to ipak delovalo kao srpska pobeda, a Slovenci najverovatnije nisu davali ni pet para za trijumf. Čitava Jugoslavija je, ipak, htela to ili ne, doprinela pobedi velikog srpskog tima.
Marakana
Marakana

- Pobeda je velika i zato što zemljama Istočne Evrope to može da se desi samo jedanput i nikad više. Takvi igrači i rukovodstvo, a zatim i ulazak u istoriju - kaže Petrović, i napominje da ne očekuje nove pobede tog formata. Ljupko Petrović kaže da Crvena zvezda jeste igrala protiv tima koji je u tom trenutku bio jači, ali je ipak pobedio. Da su izgubili, pokušali bi i sledeće godine, ali država se već raspadala i to, prema Petroviću, sigurno ne bi bilo moguće.
Petrović kaže da su Crvenoj zvezdi danas potrebni dobri sponzori, mnogo bolja organizacija i strogo zacrtani ciljevi.
To je jedino što nas može vratiti u igru.     

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati