Pokret za slobodu" je organizacija koja je u proteklih nekoliko godina, javno ili iz senke, podržavala sve veće proteste radnika u fabrikama koje su uništene u procesu privatizacije. Od štrajka radnika „Jugoremedije" iz Zrenjanina do novijih slučajeva, „Šinvoza", „Trudbenika" i „Zastave elektro", ova organizacija pokušava, a ponekad i uspeva, da se izbori sa ozbiljnom i jačom „armijom" protiv koje se bori - državom koja ne radi svoj posao, vlasnicima sumnjive reputacije i namera i samom idejom privatizacije, koja bi mogla da postane sledeća srpska velika katastrofa.

Prema rečima glavnog aktiviste i tvorca organizacije, Milenka Srećkovića, pokret je nastao 2004, kada su aktivisti počeli da informišu srpsku javnost o radničkim i levičarskim protestima širom planete. Zatim su počeli da štampaju „Cet magazin", koji se prodavao na kioscima širom Srbije. A onda je privatizacija uzela maha.

Najveća inspiracija bila im je delovanje Zapatističkog pokreta, koji je nastao u Meksiku 1994. godine.

- Taj pokret je podstakao antikapitalističku borbu širom sveta, a njihova pobuna doživela je vrhunac 1999. godine u Sijetlu, kada je organizovan protest protiv Svetske trgovinske organizacije. Oni su u početku bili oružana formacija, a vremenom su se okrenuli civilnoj borbi. Da ne bude zabune, mi ne koristimo njihove metode - kaže Milenko Srećković.

Razlika je i u tome što Zapatiste deluju pod maskama i daleko od očiju javnosti, dok 'Pokret za slobodu' nema šta da krije. Naprotiv. Naš sagovornik kaže da u Srbiji nema potrebe za tom vrstom borbe. Osim toga, puko preslikavanje aktivizma je besmisleno.

- Kopiranje borbe nije dobro, čak i kad dolazi iz mnogo zanimljivijih zemalja nego što su zemlje Evrope. Ljudima ovde dolazak organizacija iz Evrope deluje kao kolonizacija ljudskih prava, primena postojeće prakse. Navodno, ovde treba da dođe neki Evropljanin koji obavezno zna šta nama treba, jer nismo civilizovani, lenji smo, nemoralni. Da moramo da usvojimo njihove vrednosti, da bismo živeli kao Evropa. Ali ono što neće da kažu jeste da se njihovo bogatstvo ne bazira samo na vrednostima u društvu, nego i na eksploataciji, koja je postojala godinama - napominje Milenko Srećković.

Pokret za slobodu nastao je kao autentični domaći izdanak pobune, zbog života koji smo proživeli u devedesetim, NATO bombardovanja i činjenice da su ljudi ostali bez posla, a situacija je postala bezizlazna, objašnjava Srećković. Usledila je i privatizacija, koja je produbila beznađe. Svi ljudi, kaže on, ulaze u borbu iz ličnih razloga.

- Postoje ljudi koji misle da je bolje boriti se nego biti pasivan. Ali loše stvari se događaju i onima koji se bune i koji se ne bune, tako da je u principu svejedno. Ako se opredeliš za borbu, snosićeš posledice, kao i onaj koji se ne bori. Ali si bar pokušao - govori Srećković.

Dosad aktivisti pokreta nisu imali većih problema sa policijom. Možda i zato što i policajci razumeju zašto je potrebna ozbiljna i sistematska borba za zaštitu prava radnika.

- Naš osnovni zahtev je da se poštuje zakon, kakav god da je, a nije najbolji. Svi radnički zahtevi za raskidanje ugovora dolazili su jedino zašto što su vlasnici koji su kupovali njihove fabrike kršili zakon i uništavali firmu. Mi smo tu da izvršimo dodatni pritisak, samo u skladu sa željama radnika - kaže Milenko Srećković.

A ključna reč u borbi jeste solidarnost. Prva velika pobeda Pokreta za slobodu odigrala se u Zrenjaninu i odbrani tamošnje fabrike „Jugoremedija", koju je kršenjem niza zakona skoro do uništenja doveo vlasnik Jovica Stefanović Nini, trenutno u zatvoru zbog utaje poreza.

- Radnici „Jugoremedije" su specifičan slučaj, jer su oni imali većinski paket akcija i zajedno sa spoljnim akcionarima bilo ih je 4.000. Dobro su se organizovali, blokirali su fabriku i magacin gde su se nalazile sirovine. Njihova borba trajala je tri godine i fabrika je vraćena u ruke radnicima. Sada imaju svoj menadžment, od ljudi koji su vodili protest i koje su sami akcionari postavili, i solidno posluju. Ali, problem je u tome što većina drugih fabrika nije u vlasništvu malih akcionara. Borba „Jugoremedije" može da posluži kao inspiracija, da treba biti ujedinjen u borbi za prava - napominje Srećković.

Radnici „Zastave elektro" nisu imali tu sreću. Njih je kupio Ranko Dejanović i „Pokret za slobodu" je morao malo više da se angažuje.

- Naša uloga i jeste u tome da pribavimo podršku radnika, artikulišemo njihov problem i prenesemo iskustva. Oni su sami shvatili da bez pritiska nema načina da se išta postigne. Noćili su ispred Agencije za privatizaciju, kako bi naterali državu da raskine ugovor. Tada je Agencija napravila izuzetak, jer je naterala vlasnika da se odrekne fabrike u korist države - kaže Srećković.

Propast „Zastave elektro" iz Rače Kragujevačke počela je kada je vlasnik uništio poslovnu saradnju sa firmom „Delfi", koja je povukla svoje mašine u Poljsku i tada je otkriveno da je Dejanović hteo da je prikaže kao svoju investiciju, iako je to bilo ulaganje poljske firme. Usput je proneveren i novac iz Fonda za razvoj, policija je tvrdila da sve procesuira, ali od toga nije bilo ništa.

- 11. avgusta 2009. godine radnici su došli ispred Agencije za privatizaciju. Pozvali smo štrajkački odbor „Ikarbusa", pristigli su i radnici iz „Šinvoza" i „Jugoremedije" iz Zrenjanina u pomoć Račanima, u znak podrške. Radnici iz Rače nemaju para za autobuske karte, a bilo je presudno da se okupe, pa smo i mi iz Pokreta finansijski pomogli - govori Srećković.

Tada je stvoren i Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji. Borba koju vodi pokret za slobodu je tada već uzela dovoljno maha. I raskid privatizacije u „Šinvozu" je bio svojevrstan presedan (radnike je podržao čak i Noam Čomski!), mogao se primeniti i na „Zastavu elektro". Jer izgleda da bez pritiska ne može.

- Radimo sa radnicima koji se bore za očuvanje radnih mesta i svojih radnika. Manje smo radili sa onim radnicima koji su samo tražili platu ili otpremninu, a ne radno mesto. I njihovi zahtevi su legitimni, ali smo suviše mala organizacija da bismo i njih podržali - govori Srećković.

Pokret za slobodu pažljivo prati sve što se dešava sa fabrikama u kojima su organizovali radnike. Sada u „Zastavi elektro" gazduje južnokorejska kompanija „Jura", koja je donela svoje mašine. Otpustila je sve stare radnike, ali zaposlila 1.200 novih iz Rače kragujevačke i okolnih mesta.

- To je dobar ishod, jer je Rača bila mrtvo mesto. Ljudi nisu izlazili na ulice od nemaštine. Sa druge strane, mi smo dobili izveštaj o radu „Jure" u Slovačkoj, gde je inspekcija utvrdila gruba kršenja ljudskih prava. „Jura" se ponaša kao klasična multinacionalna korporacija i došla je u Srbiju zato što ovde ima jeftinu radnu snagu. U našoj situaciji i to je dobro, ali može bolje.

I u „Srboleku", čiji je vlasnik takođe Jovica Stefanović Nini, nije dobro. Radnici pokušavaju da održe proizvodnju dok je gazda u zatvoru, ali teško ide, zbog ogromnih dugova koji su stvoreni. Od 8. maja su ušli u stečaj.

Muke po nekada čuvenoj fabrici „Magnohrom" su posebna priča. Ona firma je izuzetak samo zato što je u njoj sve urađeno po zakonu u samom procesu privatizacije. Nažalost, sve posle toga bio je put ka propasti.

- „Magnohrom" je dokaz da čitava privatizacija ne funkcioniše dobro. Ona je nametnuta od Svetske banke i naložen je rok da se do 2009. godine sve prebaci u ruke privatnika. U takvim uslovima potrebno je boriti se. A dobar primer borbe je preduzeće „Ravanica".

Radnici „Ravanice", firme koja je poznata po solidnom brendu, „bonžiti", imali su, kaže naš sagovornik, priliku da se uvere kako izgleda privatizacija na delu. Sve fabrike u Ćupriji su propale ili uništene. Odlučili su da se ne povinuju zahtevima države. Kada je stigao zakonski rok za privatizaciju, radnici su se pobunili.

- Morali su da štrajkuju, da bi spasli svoja radna mesta i plate koje stižu na vreme. Kada su došli ljudi iz Agencije za privatizaciju, nisu im dozvolili da uđu. Zašto da puste iste ljude koji su dolazili u druge fabrike u njihovoj okolini, a koje su sada zatvorene ili u stečaju? I uspeli su. „Ravanica" je ostala stoprocentno društveno preduzeće - prenosi Srećković.

Borba „Pokreta za slobodu" teško da će izgubiti smisao. Dok god bude vlasnika srpskih preduzeća koje su držala lica sa poternice Interpola („Jugoremedija"), vlasnika koje podržavaju stranke („Šinvoz", „Zastava elektro", „Trudbenik")....

Milenko Srećković najvećeg neprijatelja radnika vidi u Agenciji za privatizaciju. To je, kaže on, potpuno centralistička institucija, koja donosi odredbe koje sama primenjuje i sama raskida ugovor ako hoće, koji pre toga sama pravi. Naš sagovornik kaže da može da se uporedi sa institucijama iz Otomanskog carstva.

- Agencije zna kad neko krši ugovor, ali ga ne raskida, jer bi to ugrozilo nečiji interes. A kada više zaista nema kuda, potreban je radnički pritisak, blokiranje pruge, ili ulice, da bi se nešto uradilo. Svi koji su čekali da im neki političar nešto sredi propali su.

Izvor: Press

Ostavi komentar

Nadimak

Naslov

Komentar

Prepiši ovaj kod:

Pošalji